Na ključnoj smo tački ljudske istorije,
vrsta koja je spremna da prigrabi zvezde
i izgubi planetu koju zovemo domom.
Samo u proteklih nekoliko godina,
znatno smo proširili
naše znanje o tome kako se Zemlja uklapa
u kontekst našeg univerzuma.
NASA-ina misija Kepler otkrila je
hiljade potencijalnih planeta
u okolini drugih zvezda,
što znači da je Zemlja jedna
od milijardi planeta u našoj galaksiji.
Kepler je svemirski teleskop
koji meri suptilno tamnjenje zvezda
dok planete prolaze pred njima
i blokiraju samo mali deo tog svetla
tako da ne dolazi do nas.
Podaci iz Keplera
otkrivaju veličine planeta
kao i njihovu udaljenost
od matične zvezde.
Ovo nam zajedno pomaže da razumemo
da li su ove planete male i stenovite,
poput zemaljskih planeta
unutar našeg Sunčevog sistema,
kao i to koliko svetla mogu da prime
od svog matičnog sunca.
Zauzvrat, ovo nam daje naznake o tome
da li ove planete koje otkrivamo
mogu da se nastane ili ne.
Nažalost, u isto vreme
dok otkrivamo ovu riznicu blaga,
potencijalno nastanjivih svetova,
naša planeta posustaje
pod teretom ljudskog roda.
Godina 2014. bila je najtoplija
po dosadašnjim merenjima.
Glečeri i led u okeanima
koji su milenijumima bili sa nama,
sada nestaju
za vreme od nekoliko decenija.
Ove klimatske promene na nivou planete,
koje smo pokrenuli,
brzo nadmašuju našu sposobnost
da promenimo njihov tok.
Ali nisam klimatski stručnjak,
ja sam astronom.
Proučavam planetarnu nastanjivost
kroz uticaj zvezda,
sa nadom da ću pronaći
mesta u univerzumu
gde bismo mogli da otkrijemo
život van naše planete.
Mogli biste reći da tražim
vrhunske vanzemaljske nekretnine.
Kao neko ko je duboko umešan
u potragu za životom u univerzumu,
mogu vam reći da što više tragate
za planetama nalik Zemlji,
to više cenite našu sopstvenu planetu.
Svaki od ovih novih svetova
poziva na poređenje
novootkrivene planete
i planeta koje najbolje poznajemo:
onih u našem Sunčevom sistemu.
Pogledajte našeg suseda, Mars.
Mars je mali i stenovit,
i iako je podalje od Sunca,
može se razmotriti
kao potencijalno naseljiv svet
ako bi to otkrila
misija nalik na Kepler.
Zaista je moguće da je Mars
nekada bio naseljiv,
i ovo je delom razlog
zašto ga toliko izučavamo.
Naši roveri, poput Kjuriositija,
puze po njegovoj površini,
grebu i traže tragove o poreklu
života kakvog ga poznajemo.
Orbiteri poput onih iz misije MAVEN
uzimaju uzorke Marsove atmosfere,
u pokušaju da razumeju kako je Mars
izgubio svoju nekadašnju naseljivost.
Privatne kompanije za letenje sada nude
ne samo kratak put do bliskog svemira
već i primamljivu mogućnost
našeg života na Marsu.
Ali iako ovi pejzaži Marsa
podsećaju na pustinje u našem svetu,
mesta koja su u našoj mašti vezana
za ideje o pronalascima i naseljavanju,
u poređenju sa Zemljom,
Mars je prilično užasno mesto za život.
Zamislite samo do kog stepena
nismo naselili
pustinje na sopstvenoj planeti,
mesta koja su raskošna
u poređenju sa Marsom.
Čak i u najsuvljim i najvišim
mestima na Zemlji,
vazduh je sladak i pun kiseonika
kojeg izdišu kišne šume,
udaljene hiljadama kilometara.
Brine me da ovo uzbuđenje u vezi sa
kolonizacijom Marsa i drugih planeta
sa sobom nosi dugu, tamnu senku:
implikaciju i verovanje nekih
da će nas Mars spasiti od samouništenja
koje smo naneli sami sebi
i jedinoj zaista naseljivoj planeti
koju poznajemo, Zemlji.
Koliko god da volim
interplanteralno istraživanje,
duboko se ne slažem
sa ovom zamišlju.
Postoji mnogo sjajnih razloga
za odlazak na Mars,
ali da vam neko kaže da je Mars tu
da pruži rezervu ljudskom rodu,
to je kao kada bi vam kapetan Titanika
rekao da je prava žurka
zapravo kasnije na čamcima za spasavanje.
(Smeh)
(Aplauz)
Hvala vam.
Ali ciljevi interplanetranog istraživanja
i očuvanja planete
nisu međusobno isključivi.
To su zapravo dve strane istog cilja:
da se razume, sačuva i poboljša
život u budućnosti.
Ekstremna okruženja našeg sveta
jesu vanzemaljski predeli.
Samo su bliži domu.
Ukoliko možemo da razumemo
kako da stvorimo i održimo naseljiva mesta
iz neprijateljskih i nenaseljivih mesta
ovde na Zemlji,
možda možemo da izađemo u susret
očuvanju sopstvenog okruženja
i odlasku dalje od njega.
Ostavljam vas sa konačnim
misaonim eksperimentom:
Fermijevim paradoksom.
Pre mnogo godina, fizičar Enriko Fermi
pitao se, uzevši činjenicu
da je naš univerzum postojao
dug vremenski period
i očekujemo da u njemu
postoje mnoge planete,
trebalo bi da smo do sada pronašli
dokaze o vanzemljskom životu.
Pa gde su oni?
Pa, jedno moguće rešenje
Fermijevog paradoksa je
da ako su civlizacije postale
dovoljno tehnološki razvijene
da uzmu u obzir život među zvezdama,
onda izgube svest o tome
koliko je bitno
sačuvati svetove koji su im dom
i koji su im pružili taj napredak.
Oholo je verovati da će nas isključivo
interplanetarna kolonizacija
spasiti od nas samih,
ali očuvanje planete
i interplanetarno istraživanje
mogu postojati zajedno.
Ako iskreno verujemo u našu sposobnost
da ukrotimo neprijateljska okruženja Marsa
za ljudsko naseljavanje,
onda bi trebalo da možemo da prevaziđemo
znatno lakši zadatak,
očuvanja naseljivosti na Zemlji.
Hvala vam.
(Aplauz)