Ja sam politički karikaturista prisutan
na svetskoj sceni poslednjih 20 godina.

Hej, videli smo da se mnogo toga
desilo za tih 20 godina.

Videli smo trojicu
različitih katoličkih papa,

i bili smo svedoci
tog jedinstvenog trenutka:

izbora pape na Trgu svetog Petra -

znate, mali beli dim

i zvanično saopštenje.

[Muško je!]

(Smeh)

(Aplauz)

Videli smo četiri američka predsednika.

Obamu, naravno.

O, Evropljani su ga mnogo voleli.

Bio je multilateralista.

Zalagao se za diplomatiju.

Hteo je da se sprijatelji sa Iranom.

(Smeh)

A potom...

stvarnost je oponašala karikaturu

onog dana kada je Donald Tramp postao
predsednik Sjedinjenih Američkih Država.

(Smeh)

(Aplauz)

Znate, ljudi nam prilaze i kažu:

„Previše je lako za vas karikaturiste.
Mislim - sa ljudima poput Trampa?“

Pa, ne, nije lako

napraviti karikaturu čoveka
koji je sam po sebi karikatura.

(Smeh)

Ne.

(Aplauz)

Populisti nisu laka meta za satiru

jer probaš da ih poklopiš jednog dana,

i sutradan te nadmaše.

Na primer, čim je izabran,

pokušao sam da zamislim tvit
koji će Tramp poslati na Badnje veče.

Pa sam uradio ovo, okej?

[Srećan Božić svima! Osim svih onih
patetičnih gubitnika. Baš jadno.]

(Smeh)

I u suštini, sutradan
je Tramp tvitovao ovo:

[Srećna Nova godina svima, uključujući
i moje mnogobrojne neprijatelje

i one koji su se borili
protiv mene i tako izgubili

da prosto ne znaju šta će. S ljubavlju!]

(Smeh)

Isto je!

(Aplauz)

Ovo je doba moćnika.

Uskoro je Donald Tramp uspeo da upozna
svog ličnog heroja Vladimira Putina,

i ovako je protekao prvi sastanak:

[Pomoći ću vam da pronađete hakere.
Dajte mi svoju lozinku.]

(Smeh)

A ništa ne izmišljam.

Izašao je sa tog prvog sastanka
rekavši da su se njih dvojica složili

o zajedničkoj radnoj grupi
za sajber sigurnost.

To je istina, ako se sećate.

O, ko je mogao da zamisli stvari
koje smo videli tokom ovih 20 godina.

Videli smo kako Velika Britanija
juri ka izlazu iz Evropske unije.

[Bolan Bregzit?]

(Smeh)

Na Bliskom istoku smo neko vreme verovali

u demokratsko čudo Arapskog proleća.

Videli smo kako diktatori padaju,
videli smo i druge kako opstaju.

(Smeh)

A tu je i vanvremenska dinastija Kim
iz Severne Koreje.

Oni kao dolaze pravo sa Kartun netvorka.

Srećan sam što sam imao priliku
da nacrtam njih dvojicu.

Kim Džong Il, otac,

kada je umro pre nekoliko godina,
to je bio vrlo opasan trenutak.

[Bilo je blizu!]

(Smeh)

Bilo je -

(Aplauz)

A onda je sin, Kim Džong Un,

dokazao da je dostojan naslednik trona.

Sada se druži sa američkim predsednikom.

Stalno se nalaze
i razgovaraju kao prijatelji.

[Koji gel za kosu?]

(Smeh)

Treba li da budemo iznenađeni

što živimo u svetu

u kome vladaju ego manijaci?

Šta ako su oni samo odraz nas samih?

Mislim, pogledajte nas, svakog od nas.

(Smeh)

Da, volimo svoje telefone;

volimo svoje selfije,

volimo sami sebe.

A zahvaljujući Fejsbuku,
imamo mnogo prijatelja

širom sveta.

Mark Zakenberg nam je prijatelj.

(Smeh)

Znate, on i njegove kolege
u Silicijumskoj dolini

su kraljevi i carevi

našeg doba.

Pokazivanje da carevi nemaju odeću,

to je zadatak satire, zar ne?

Govorenje istine vlasti.

Oduvek je to bila istorijska uloga
političke karikature.

U postrevolucionarnoj Francuskoj
pod kraljem Lujem Filipom, 1830-ih,

novinari i karikaturisti
žestoko su se borili za slobodu štampe.

Zatvarani su, novčano
kažnjavani, ali odoleli su.

Ova karikatura kralja
koju je nacrtao Domije

postala je definicija monarha.

Obeležila je istoriju.

Postala je vanvremenski simbol satire
koja trijumfuje nad autokratijom.

Danas, 200 godina od Domijea,

da li su političke karikature
u opasnosti da nestanu?

Uzmite ovaj prazan prostor na naslovnici
turskog opozicionog lista „Šumkurijet“.

Tu se nekada pojavljivala
karikatura Muse Karta.

Godine 2018. Musa Kart
je osuđen na tri godine zatvora.

Zbog čega?

Zbog crtanja političkih karikatura
u Erdoganovoj Turskoj.

Karikaturisti iz Venecuele, Rusije
i Sirije primorani su na izgnanstvo.

Pogledajte ovu sliku.

Deluje tako nevino, zar ne?

A ipak je tako provokativna.

Kada je objavio ovu sliku,

Hani Abas je znao
da će mu to promeniti život.

Bilo je to 2012. godine,
i Sirijci su izašli na ulice.

Naravno, mali crveni cvet
je simbol sirijske revolucije.

Ubrzo mu je režim bio za petama

i morao je da pobegne iz zemlje.

Njegov dobar prijatelj,
karikaturista Akram Raslan,

nije uspeo da ode iz Sirije.

Umro je dok su ga mučili.

U Sjedinjenim Američkim Državama, nedavno,

neki od vrhunskih karikaturista
kao što su Nik Anderson i Rob Rodžers -

ovo je Robova karikatura -

[Dan komemoracije 2018. (na nadgrobnom
spomeniku) Istina. Čast. Vladavina prava.]

izgubili su posao jer su izdavači smatrali
da njihov rad previše kritikuje Trampa.

Isto se desilo i kanadskom
karikaturisti Majklu de Aderu.

Hej, možda bi trebalo
da počnemo da brinemo.

Političke karikature su rođene
kada i demokratija,

i osporavaju se kada se osporava sloboda.

Znate, tokom godina,

sa fondacijom Karikatura za mir
i drugim inicijativama,

Kofi Anan - o tome se ne zna mnogo -
bio je počasni predsednik

naše fondacije,

pokojni Kofi Anan,
dobitnik Nobelove nagrade.

On je bio veliki pobornik karikatura.

Ili, na upravnom odboru Udruženja
američkih političkih karikaturista,

zalagali smo se za karikaturiste

koje su zatvarali, pretili im,
otpuštali i proterivali ih.

Ali nikada nisam video slučaj
da neko izgubi posao

zbog karikature koju nije nacrtao.

Pa, to se dogodilo meni.

Poslednjih 20 godina sam radio
sa „Internešnal heral tribjunom“

i „Njujork tajmsom“.

Onda se nešto dogodilo.

Aprila 2019. godine,

karikaturu poznatog
portugalskog karikaturiste,

koja je prvi put objavljena
u novinama „El ekspreso“ u Lisabonu,

preuzeo je urednik „Njujork tajmsa“

i ponovo je štampana
u međunarodnim izdanjima.

Stvar je poprimila velike dimenzije.

Proglašena je za antisemitsku

i naširoko pokrenula bes,

izvinjenja

i mnogo rada u Tajmsu
na popravljanju počinjene štete.

Mesec dana kasnije, urednik mi je rekao

da ukidaju sve političke karikature.

Mogli bismo, a i trebalo bi,
da povedemo raspravu o toj karikaturi.

Neki kažu da ih podseća
na najgoru antisemitsku propagandu.

Drugi, uključujući neke iz Izraela,

kažu da nije tako, već je u pitanju
samo oštra kritika Trampa,

koji je prikazan tako da slepo prati
premijera Izraela.

I za mene je ova karikatura problematična,

ali rasprava o tome nije povedena
u „Njujork tajmsu“.

Pod napadom su krenuli najlakšim putem:

da ubuduće ne bismo imali problema
sa političkim karikaturama,

hajde da ih sve ukinemo.

Hej, ovo je nešto novo.

Da li smo upravo izmislili
preventivnu samocenzuru?

Mislim da se ovde ne radi
samo o karikaturama.

Ovde se radi o mišljenjima i novinarstvu.

Radi se, naposletku, o demokratiji.

Živimo u svetu

u kome se moralističke rulje
okupljaju na društvenim mrežama

i podižu se kao oluja.

Najbešnji glasovi
obično definišu razgovor,

a ljuta gomila sledi za njima.

Te rulje sa društvenih mreža,

ponekad pod uticajem interesnih grupa,

napadaju redakcije velikom silinom.

Zbog njih se izdavači i urednici
dovijaju da nađu protivmere.

To ne ostavlja mesta
za smislene razgovore.

Tviter je mesto za ispoljavanje
besa, a ne za debatu.

I znate šta?

Neko je prilično dobro opisao
naše ljudsko stanje u ovom bučnom dobu.

Znate ko?

Šekspir, pre 400 godina.

[„(Život je) priča koju idiot priča,
puna krika i besa, a ne znači ništa.“]

Ovo je za mene vrlo značajno. Šekspir
je i dalje vrlo primenljiv, zar ne?

Ali svet se malo promenio.

[Predugačko!]

(Smeh)

Istina.

(Aplauz)

Znate, društvene mreže su istovremeno
blagoslov i prokletstvo za karikature.

Ovo je doba slike,
pa se one dele i šire se,

ali zbog toga postaju i glavna meta.

Često su prava meta iza karikatura

mediji koji ih objavljuju.

[Izveštavaš o Iraku?
Ne, o Trampu!]

Taj odnos između tradicionalnih
medija i društvenih mreža

je baš zanimljiv.

Sa jedne strane imate dugotrajan proces

prikupljanja informacija,
njihove provere i uređivanja.

S druge strane je, iskreno, otvoreni bife

za glasine, mišljenja, emocije,

pojačane algoritmima.

Čak i kvalitetne novine oponašaju kodove
društvenih mreža na svojim sajtovima.

Istaknu 10 najčitanijih priča,
onih koje se najviše dele.

Trebalo bi da izbace 10 najvažnijih priča.

(Aplauz)

Mediji ne smeju biti zastrašeni
društvenim mrežama,

i urednici treba da prestanu
da se boje besne gomile.

(Aplauz)

Nećemo valjda postavljati upozorenja
kao na kutijama cigareta?

[Satira vam može povrediti osećanja]

(Smeh)

Ma dajte, molim vas.

[Pod burkinijem možda krijete seks-bombu]

Političke karikature imaju za cilj
da provociraju, baš kao i mišljenja.

Ali pre svega imaju za cilj
da podstaknu na razmišljanje.

Osećate se povređeno?

Prevaziđite to.

Ne sviđa vam se?

Skrenite pogled.

Sloboda izražavanja
nije nespojiva s dijalogom

i međusobnim slušanjem.

Ali je nespojiva sa netolerancijom.

(Aplauz)

Nemojmo postati sopstveni cenzori
u ime političke korektnosti.

Moramo da ustanemo, moramo da se odupremo,

jer ćemo se u suprotnom sutradan probuditi

u sterilizovanom svetu

u kome bilo koja vrsta satire
i političke karikature postaje nemoguća.

Jer kada se politički pritisak
susretne sa političkom korektnošću,

sloboda govora nestaje.

(Aplauz)

Sećate li se januara 2015?

Kroz masakr novinara i karikaturista

„Šarli ebdoa“ u Parizu,

otkrili smo najekstremniji oblik cenzure:

ubistvo.

Setite se kakav je bio osećaj.

[Bez humora svi smo mrtvi]

Šta god mislili o tom satiričnom časopisu,

kakva god osećanja
da vam bude te karikature,

svi smo osetili da je u pitanju
nešto fundamentalno,

da građanima slobodnih društava -
u stvari, građanima bilo kog društva -

treba humor koliko i vazduh koji udišemo.

Zbog toga ekstremisti,

diktatori, autokrati i,
iskreno, svi ideolozi sveta

ne podnose humor.

U suludom svetu u kome trenutno živimo,

potrebne su nam političke kartikature
više nego ikada pre.

I treba nam humor.

Hvala.

(Aplauz)