Dobro veče!

Šta je bilo?

Plašite se vampira?

Hehe, ne brinite,

ne ostajem na večeri.

Ahaha. Ovde sam
da vas provedem

kroz kratku istoriju vampira

i ilustrujem vam
kako se naša slika promenila

od mrtvaca koji se gega

do uglađenog gospodina
koga vidite pred sobom.

Vampiri su skoro isto
stari kao i vi, ljudi.

Priče i svedočenja o nama

pojavljuju se u kulturama
koje se protežu unazad

čak do praistorijskih vremena.

Ali tada nas nisu zvali
vampirima

i većina nas nije izgledala onako

kako danas zamišljamo vampire,

daleko od toga!

Na primer,
mesopotamijski Lamaštu

je bio stvorenje sa glavom lava

i telom magarca,

a starogrčke strige

su jednostavno opisivali
kao krvožedne ptice.

Drugi su bili još čudniji.

Filipinski manangal je odvajao
svoj gornji deo tela

i širio ogromna krila nalik na ona
od slepog miša, da bi poleteo.

Malezijski penangalan
je bio leteća ženska glava

sa utrobom koja visi iz nje.

He he he he.

A australijski jaramajahu

je bio malo crveno stvorenje
sa velikom glavom,

velikim ustima

i pijavicama na rukama i nogama.

I da ne zaboravimo
karipskog Sukujana,

zapadnoafričkog obajifo

i meksičkog Tlahuelpučija.

He, he, zar nisu simpatični?

Iako izgledaju jako različito,

sva ova bića imaju
jednu zajedničku osobinu:

hrane se tako što konzumiraju

životnu snagu živog bića.

Ova zajednička crta
je ono što definiše vampira -

svi drugi atributi se menjaju
u skladu sa plimom i osekom.

I kako smo onda stigli

do oživljenog momka
koga vidite pred sobom?

Naš moderni ideal nastaje

u 18. veku u istočnoj Evropi.

Sa drastičnim povećanjem
vampirskih sujeverja,

priče o stvorenjima nalik na duhove,
koja sisaju krv

su postale horor priče
za laku noć.

Narodni folklor,

kao što je moroi kod Rumuna

i lugat u Albaniji,

daju vampirima osobine
koje su poznate danas,

kao što su: besmrtnost,

noćna aktivnost

i promena oblika.

Istočna Evropa u 18. veku
je bila

prilično sumorno mesto,

sa mnogo umiranja

od nepoznatih bolesti i zaraza.

U nedostatku
medicinskog objašnjenja,

ljudi su tražili natprirodne uzroke

i našli nešto što je
izgledalo kao dokaz

u telima žrtava.

Kad su seljani iskopavali tela

da nađu uzroke misterioznih smrti,

često su nalazili leševe

koji su izgledali vrlo živo -

duže kose i noktiju,

naduvenih stomaka

i sa krvlju na uglovima usana.

He, he, naravno, ovi ljudi
nisu bili stvarno mrtvi.

Bili su vampiri!

I napuštali su svoje grobove

da bi se hranili živima.

Preplašeni seljani bi
brzo sprovodili

ritual ubijanja ovih zombija.

Praksa se razlikovala
od mesta do mesta,

ali obično je podrazumevala
obezglavljivanja,

spaljivanja

i zabijanja kocima za sanduk

da bi ih sprečili da ustanu.

Gadne stvari!

Ali ono što su seljani tumačili
kao grešno oživljavanje,

u stvari su bili
normalni simptomi smrti.

Kad se telo raspada,

koža dehidrira

i prouzrokuje izduženje
kose i noktiju.

Bakterije u stomaku
stvaraju gasove

koji ispunjavaju stomak,

što prouzrokuje izbacivanje
krvi i sadržaja kroz usta.

Nažalost, ova nauka
još uvek nije bila poznata,

pa su seljani nastavili da kopaju.

Toliko je tela bilo iskopano

da je austrijska carica poslala

svog lekara da opovrgne
priče o vampirima

i čak je donela zakon

koji zabranjuje
provaljivanje grobova.

Ali, čak i pošto je
lov na vampire zamro,

legende su preživele

u lokalnom sujeverju.

To je dovelo do književnih dela

kao što je Polidorijev "Vampir",

gotska novela "Karmila"

i najpoznatije -
"Drakula" Brema Stokera.

Iako je Stoker uključio
istorijsku građu,

kao što je kupanje Elizabet Batori
u krvi devica

i surova pogubljenja Vlada Drakula,

ove lokalne legende
su bile ono

što je inspirisalo
glavne elemente njegove priče:

Transilvaniju kao mesto radnje,

korišćenje belog luka
za samoodbranu

i probadanje srca.

I dok su nam ove osobine
sigurno poznate,

elementi koje je sam izmislio

su se takođe zadržali:

strah od krstova,

slabost na sunčevoj svetlosti

i nesposobnost vampira

da vide svoj odraz.

Izmišljanjem novih osobina

Stoker je savršeno opisao
jedan vek staru tradiciju,

razvijajući

i proširujući mit o vampirima.

Kao što smo videli,

možda ste upoznali moje rođake,

mnoštvo stvorenja
koja su se šunjala po mraku

pre Drakule

i još mnogi će nastaviti

da gamižu našim noćnim morama.

Dok god se održavaju

na snazi živih bića,

oni su deo moje porodice.

Čak i svetlucavi vampiri
mogu tu da se uključe.

Na kraju krajeva, priče koje
nastavljaju da se pričaju

i ponovo osmišljena
legenda o vampirima

omogućavaju nam da živimo

večno.

Ahahahaha!