Kao jedan od najozloglašenijih gangstera u istoriji, Al Kapone je gospodario ogromnim i isplativim carstvom organizovanog kriminala. Kada je konačno izveden na suđenje, najviše za šta je mogao da bude osuđen je bila utaja poreza. Skoro 100 miliona dolara godišnje, to je 1,4 milijarde u današnjem novcu, koje je Kapone zarađivao od nezakonitog kockanja, švercovanja, bordela i iznuđivanja trebalo je da služe kao dokazi za njegove zločine. Međutim, nije se moglo ući u trag novcu. Kapone i njegovi saradnici su ga sakrili kroz ulaganja u razne poslove čiji se krajnji vlasnici nisu mogli otkriti, poput lanaca vešeraja koji su primali jedino gotovinu. Zapravo, ti vešeraji su delimičan razlog zašto se ova aktivnost tako zove, pranje novca. Pranje novca je postalo termin za bilo koji proces kojim se čiste nezakonito stečena sredstva koja imaju prljavo kriminalno poreklo, čime se omogućuje njihovo korišćenje unutar zakonite ekonomije. Međutim, Kapone nije bio prvi ko je prao novac. Zapravo, ova praksa je skoro stara koliko i sam novac. Trgovci su skrivali svoje bogatstvo od ubirača poreza, gusari su težili da prodaju svoje premije a da ne privuku pažnju na to kako su ih stekli. Sa skorašnjim dolaskom virtuelnih moneta, ofšor bankarstva, mračnog interneta i globalnog tržišta, spletke su postale sve složenije. Iako savremeni metodi pranja novca uveliko variraju, većini su zajednička tri osnovna koraka: plasman, uslojavanje i integracija. Plasman je kada se nezakonito stečen novac pretvara u imovinu koja se čini zakonitom. To se često radi tako što se sredstva polažu kao depozit na račun u banci koji je registrovan na anonimnu korporaciju ili profesionalnog posrednika. Ovo je korak u kome su kriminalci često najpodložniji razotkrivanju jer unose ogromno bogatstvo u sistem finansija, kako se čini niotkuda. Drugi korak, uslojavanje, uključuje upotrebu višestrukih transakcija kako bi se sredstva što više udaljila od njihovog porekla. Ovo može da bude u vidu transfera između više naloga ili kupovinom kupoprodajne imovine, poput skupih automobila, umetnina i nekretnina. Kazina, u kojima ogromne sume novca u svakoj sekundi prelaze iz ruke u ruku, su takođe popularna mesta za uslojavanje. Perač novca može da ima svoj kockarski bilans na raspolaganju u lancima kazina smeštenim u drugim državama ili može da sarađuje sa zaposlenima i namešta igre. Poslednji korak, integracija, omogućuje čistom novcu da uđe u glavnu ekonomiju i da bude od koristi prvobitnom kriminalcu. Kriminalci mogu da ga ulože u zakonit posao, pravdajući uplate lažnim fakturama ili čak mogu da osnuju kvazi-dobrotvornu organizaciju, smeštajući sebe u odbor direktora sa izdašnom platom. Samo pranje novca nije zvanično prepoznato kao federalni zločin u Sjedinjenim Državama do 1986. Pre toga, vlada je morala da sudi za povezan zločin, poput utaje poreza. Od 1986. na dalje, mogli su da zaplene bogatstvo, jednostavno pokazujući da je došlo do prikrivanja, što je imalo pozitivan uticaj na suđenje većim kriminalnim operacijama, poput trgovaca narkoticima. Međutim, zakonska izmena je pokrenula zabrinutost, između ostalog, zbog privatnosti i vladinog nadzora. Trenutno, Ujedinjene nacije, nacionalne vlade i razne neprofitne organizacije se bore protiv pranja novca, a ipak, ono i dalje ima važnu ulogu u globalnom zločinu. A najvisokoprofilniji primeri pranja novca su uključivali, ne samo privatna lica, već i veće finansijske institucije i vladine zvaničnike. Niko zasigurno ne zna ukupnu količinu novca koja se opere na godišnjem nivou, ali neke organizacije procenjuju da se radi o stotinama milijardi dolara.