Verovatno ste čuli za Bostonsku čajanku,

nešto o gomili besnih kolonista

koji su, obučeni kao Indijanci,

bacali kovčege sa čajem u vodu.

Ali, priča je mnogo komplikovanija,

ispunjena imperijalnim intrigama,

korporativnim krizama,

krijumčarenjem

i korenima američkog rata
za nezavisnost.

Prva stvar koju morate da znate 
o čaju tokom 1700-ih jeste

da je bio zaista, zaista popularan.

U Engleskoj, svaki muškarac,
žena i dete,

su komzumirali približno
300 šolja čaja godišnje.

Pošto su Englezi kolonizovali Ameriku,

Amerikanci su takođe bili ludi za čajem.

Do 1760-ih, pili su

više od 450.000 kg čaja godišnje.

Kad su Britanci hteli da povećaju poreze

na čaj u Americi,

ljudi su bili nezadovoljni,

uglavnom jer se nisu mogli protiviti odluci

donetoj u Londonu.

Sećate li se famozne rečenice:

"Nema oporezivanja bez zastupanja"?

Američki kolonisti su dugo mislili

da oni nisu subjekti oporezivanja koje
legislatura nameće

u kojoj oni nisu ni zastupljeni.

U stvari, umesto da su plaćali poreze,

jednostavno su varali skupljače poreza.

S obzirom da je istočna obala Amerike 
nekoliko stotina kilometara dugačka

a Britanske snage su bile aljkave,

otprilike 3/4 čaja, koje su Amerikanci pili,

bilo je prokrijumčareno uglavnom iz Holandije.

Britanci su insistirali da Parlament

ima vlast da oporezuje koloniste,

naročito kad se Britanija duboko zadužila

ratujući protiv Francuza
u Sedmogodišnjem ratu.

Da bi se nadoknadio manjak u budžetu,

London se okrenuo prema Amerikancima,

i 1767. nametnuo nove poreze 
na razna uvozna dobra,

uključujući i voljeni čaj Amerikanaca.

Amerikanci su odgovorili: ne, hvala!

Bojkotovali su uvoz čaja iz Britanije

i umesto toga, kuvali su svoj.

Nakon što je gomila novih britanskih 
carinskih komesara

molila London da pošalje vojsku 
da im pomogne oko uterivanja poreza,

dešavanja su se zahuktala do te mere

da su Crveni Mundiri pucali 
na masu u Bostonu,

ubivši nekoliko ljudi,

tokom događaja koji je ubrzo 
nazvan Bostonski Masakr.

Van odredaba Zakona o čaju iz 1773.,

Parlament je skovao novu strategiju.

Istočnoindijska kompanija
bi prodala višak čaja

direktno pažljivo izabranim
primaocima u Americi.

Ovaj potez bi smanjio cenu potrošačima

i učinio britanski čaj konkurentnim 
prokrijumčarenom čaju

a zadržao bi i deo poreza.

Ali kolonisti su prozreli britansku nameru

i uzvikivali su: "Monopol!"

Hladan, kišni 16. decembar 1773. godine.

Otprilike 5.000 bostonaca se okupilo

u "Old South Meeting House",

čekajući da čuju
da li će nove isporuke čaja

koje su stizale u luku

biti istovarene za prodaju.

Kad je kapetan jednog od takvih brodova javio

da ne može da krene 
sa svojim tovarom na brodu,

Sem Adams je uzviknuo:

"Ovaj sastanak ne može ništa više 
da učini da spase državu!"

Povici "Bostonska luka
je večeras čajnik!"

odjekivali su iz gomile

i otprilike 50 muškaraca,

neki od njih obučeni kao Indijanci,

odmarširali su do "Griffin's Wharf"

na juriš zauzeli tri broda

i bacili 340 kovčega čaja
sa palube u vodu.

Besna britanska vlast je odgovorila

donošenjem tzv. Nepodnošljivih zakona 1774.,

koji su, između ostalog,

zatvorili bostonsku luku sve dok 
lokalno stanovništvo

nije nadoknadilo Istočnoindijskoj kompaniji za čaj.

To se nikada nije dogodilo.

Predstavnici kolonija

su se okupili u Filadelfiji da razmotre

kako je najbolje da reaguju 
na britansko ugnjetavanje.

Učesnici Prvog Kontinentalnog Kongresa su
podržali uništavanje čaja,

obećali su da će podržati trajan bojkot

i otišli kući krajem oktobra 1774.

još više jedinstveni u nastojanju

da zaštite svoja prava i slobode.

Bostonska čajanka
je pokrenula lančanu reakciju

koja je sa kratkom pauzom dovela do

Deklaracije o nezavisnosti

i krvavog ustanka,

nakon kojeg je novo društvo 
bilo slobodno da pije svoj čaj

manje-više, u miru.