479. godine pre nove ere,
kada su persijski vojnici opseli

grčki grad Potideju,

plima se povukla dosta dalje nego inače,

ostavljajući zgodnu putanju za upad.

Ovo nije bila puka sreća.

Pre nego što su prešli polovinu,

voda se vratila u talasu višem

nego što je iko ikad video

i podavila napadače.

Potidejci su bili uvereni da ih je spasio

bes Posejdona.

Ali verovatnije je da ih je spasila

ista pojava koja je uništila mnoge druge:

cunami.

Iako su cunamiji poznatiji
kao plimski talasi,

zapravo nemaju veze
sa aktivnostima plime koje izazivaju

gravitacione sile sunca i meseca.

Na mnogo načina, cunami su samo
uvećane verzije

normalnih talasa.

Imaju korito i greben,

i ne sastoje se od vode koja se kreće

već od kretanja energije kroz vodu.

Razlika je u tome
odakle dolazi ova energija.

Kod normalnih talasa u okeanu,

ona dolazi od vetra.

Pošto ovo utiče samo na površinu,

talasi su ograničeni u veličini i brzini.

Ali cunamije izaziva energija

koja potiče ispod vode,

od vulkanske erupcije,

podvodnog klizišta

ili najčešće,

podzemnog zemljotresa

koji nastaje kada proklizaju
tektonske ploče

i ispuste ogromnu količinu
energije u vodu.

Ova energija putuje do površine,

izmešta vodu i diže je iznad

normalnog nivoa mora,

ali je gravitacija vuče nadole,

zbog čega se energija pretvara 
u horizontalne talase na površini.

Tako nastaje cunami,

krećući se brzinom od preko 800 km/h.

Kada je daleko od obale,

cunami se jedva može otkriti

pošto se kreće celom dubinom vode.

Ali kad dođe do plitke vode,

dešava se nešto što se naziva
doplivavanje talasa.

Kako ima manje vode kroz koju
može da se kreće,

ova ogromna količina energije se sabija.

Brzina talasa se smanjuje,

dok se visina diže i do preko 30 metara.

Reč cunami

na japanskom znači 
"talas iz luke" i potiče

od toga što se čini
kao da se pojavljuje samo

u blizini obale.

Ako korito cunamija prvo dođe do obale,

voda će se povući dalje nego uobičajeno

pre nego što udari talas, što zna da bude
zavaravajuće opasno.

Cunami će ne samo podaviti ljude
u blizini obale

već sravniti i zgrade i drveće
kilometrima i više na kopnu,

naročito u ravnicama.

Kao da to nije dovoljno,

voda se onda povlači,

i sa sobom vuče novonastale ruševine,

kao i sve i svakog koji ima tu nesreću

da mu se nađe na putu.

Cunami u Indijskom okeanu 2004.

bio je jedna od najvećih
prirodnih katastrofa u istoriji,

ubivši preko 200 000 ljudi u Južnoj Aziji.

Kako da se zaštitimo

od ove destruktivne prirodne sile?

Ljudi u nekim područjima su pokušali

da spreče cunamije sa morskim zidovima,
kapijama protiv poplava, kao i

kanalima za preusmeravanje vode.

Ali ovo nije uvek efektno.

Cunami je 2011. prešao
preko poplavnog zida

koji je štitio nuklearnu elektranu
u Fukušimi, u Japanu,

uzrokujući nuklearnu katastrofu,
kao i gubitak

preko 18 000 ljudskih života.

Mnogo naučnika i političara
se umesto toga

fokusira na rano otkrivanje,

osmatranje podvodnog pritiska
i seizmičke aktivnosti,

kao i utvrđivanje globanih
mreža komunikacije

za brzo širenje uzbune.

Kada je priroda previše moćna
da bi se zaustavila,

najbolje je skloniti joj se sa puta.