Ako ne možete da zamislite
život bez čokolade,

imate sreće što niste rođeni
pre XVI veka.

Do tada, čokolada
je jedino postojala u Srednjoj Americi

u prilično razlčitom obliku
od onog koji nam je danas poznat.

Još daleke 1900 p. n. e.

ljudi iz te regije su naučili
kako da pripremaju zrnevlje

autohtonog drveta kakao.

Najraniji zapisi nam saopštavaju
da su mleli zrnevlje

i mešali ga sa kukuruznom kašom
i ljutim paprikama

kako bi napravili piće -

nije se radilo o opuštajućem toplom kakau,

već gorkom, okrepljujućem bućkurišu
koji se izdašno penio.

A ako smatrate da danas
dižemo veliku prašinu oko čokolade,

Srednjeamerikanci su nas debelo potukli.

Verovali su da je kakao nebeska hrana

koju je ljudima podario
perjani zmijski kralj,

Majama poznat kao Kukulkan,

a Astecima kao Kecalkoatl.

Asteci su koristili zrna kakaa kao monetu

i pili su čokoladu na kraljevskim gozbama,

davali su je vojnicima
kao nagradu za uspeh u bici

i koristili su je u ritualima.

Prvi transatlanski susret
sa čokoladom se desio 1519.

kada je Ernan Kortes
posetio Montezumin dvorac

u Tenočtitlanu.

Prema zabeleškama Kortesovog poručnika,

kralj je naredio da se donese 50 vrčeva
napitka i da se prespu u zlatne pehare.

Kada su se kolonijalisti vratili
sa isporukom čudnog novog zrnevlja,

pohotljivi izveštaji misionara
o običajima kod urođenika

su mu podarili reputaciju afrodizijaka.

U početku je zbog gorkog ukusa
bio podesan kao lek za oboljenja,

poput uznemirenog stomaka,

ali zasladivši je medom,
šećerom ili vanilom

ubrzo je čokolada postala poslastica
na španskom dvoru.

A uskoro aristokratski dom nije bio potpun
bez naročite posude za čokoladu.

Moderno piće je bilo komplikovano
i iziskivalo je vreme za proizvodnju

u velikim razmerama.

Proizvodnja je uključivala plantaže
i uvezene robove kao radnike

u Karibima i na ostrvima
blizu afričke obale.

Svet čokolade
će zauvek da se promeni 1828.

kada je Konrad van Hoten iz Amsterdama
predstavio presu za kakao.

Van Hotenov izum je mogao da razdvoji
kakaovu prirodnu mast, iliti kakao maslac.

Ostatak ovoga je bio prah
koji je mogao da se meša u pitak rastvor

ili je mogao ponovo da se meša
sa kakao maslacem

kako bi se napravila čvrsta čokolada
kakva nam je danas poznata.

Nedugo potom, švajcarski čokolater
po imenu Danijel Peter

je dodao mleko u prahu u smesu,

izumevši time mlečnu čokoladu.

Do XX veka, čokolada
više nije bila elitni luksuz,

već je postala poslastica za javnost.

Izlaženje u susret ogromnoj potražnji
značilo je veći uzgoj kakaa,

koji jedino može da raste
u blizini Ekvatora.

Sad, umesto da izvoze afričke robove

do južnoameričkih plantaža,

sama proizvodnja kakaa
je preseljena u Zapadnu Afriku

gde Obala Slonovače obezbeđuje
dve petine svetskog kakaa od 2015.

Ipak, uz rast industrije,

došlo je do užasnih
kršenja ljudskih prava.

Mnoge plantaže širom Zapadne Afrike,

koje snabdevaju zapadne firme,

koriste robove i dečju radnu snagu,

procenjuje se da je više
od dva miliona dece pogođeno.

Ovaj složeni problem koji opstaje

uprkos naporima velikih firmi čokolade
da u partnerstvu s afričkim nacijama

umanje dečje i najamničke radne prakse.

Danas čokolada ima status
u ritualima savremene kulture.

Zbog njenih kolonijalnih veza
sa urođeničkim kulturama,

uz snagu marketinga,

čokolada je zadržala
auru nečeg senzualnog,

dekadentnog

i zabranjenog.

Ipak, upućenost u njenu opčinjavajuću
i često okrutnu istoriju,

kao i u njenu trenutnu proizvodnju,

govori nam odakle ove asocijacije potiču

i šta skrivaju.

Pa, kad razmotate sledeću tablu čokolade,

izdvojite trenutak da razmotrite
da nije sve u vezi sa čokoladom slatko.