Proteklih nekoliko godina, provodio sam leta u morskoj biološkoj laboratoriji u Vuds Holu u Masačusetsu. A tu sam u suštini iznajmljivao čamac. Želeo bih da vas zamolim da večeras krenete na vožnju čamcem sa mnom. Dakle, krećemo sa Il Ponda u Vinjard Saund, tik do obale Martinih Vinograda, opremljeni dronom kako bismo odredili tačke s kojih ćemo zuriti u Atlantik. Ranije, hteo sam da kažem u dubine Atlantika, ali ne moramo ići suviše duboko da bismo dosegnuli nepoznato. Ovde, svega 3,2 kilometra dalje od onoga što se smatra najvećom morskom biološkom laboratorijom u svetu, spuštamo u vodu prostu mrežu za planktone i podižemo na površinu nešto na šta čovečanstvo retko obraća pažnju, a često to nikad pre nije ni videlo. Ovo je jedan od organizama koje smo zarobili u mreži. Ovo je meduza. Ali pogledajte bolje, a unutar ove životinje živi drugi organizam koji je najverovatnije potpuno nov za nauku. Potpuno nova vrsta. A šta je sa ovom drugom providnom lepoticom sa srcem koje kuca, aseksualno na vrhu svoje glave gaji potomstvo koje će da se odvoji i razmnožava seksualnim putem. Dozvolite da to ponovim: ova životinja aseksualnim putem gaji na vrhu svoje glave potomstvo koje će se razmnožavati seksualno u sledećoj generaciji. Čudna neka meduza? Ne baš. Ovo je ascidija. To je grupa životinja za koje sad znamo da delimo s njima ogromno genetsko nasleđe, i verovatno nam je ona najbliži beskičmenjak. Upoznajte svog rođaka, Thalia democratica. (Smeh) SIguran sam da niste ostavili mesto na vašem poslednjem porodičnom okupljanju za Thalia-u, ali dozvolite da vam kažem, ove životinje su suštinski u srodstvu s nama na načine koje tek sad počinjemo da razumemo. Pa, sledeći put kad čujete da vam neko podrugljivo govori da je ovaj vid istraživanja samo ribarska ekspedicija, nadam se da ćete se setiti putovanja na kom smo upravo bili. Danas mnogi biolozi jedino vide značaj u proučavanju onoga što je dublje od poznatog - u pravljenju mapa već otkrivenih kontinenata. No neki od nas su daleko zainteresovaniji za nepoznato. Želimo da otkrijemo potpuno nove kontinente i da zurimo u veličanstvene vidike neznanja. Žudimo da iskusimo potpunu očaranost onim što nismo videli nikad pre. I, da, slažem se, prilično godi egu kad možete da kažete: "Hej, ja sam to prvi otkrio." Međutim, ovo nije preduzeće za lično veličanje jer kod ovog tipa istraživačkog otkirivanja, ako se ne osećate kao potpuni idiot većinu vremena, prosto se ne bavite naukom dovoljno posvećeno. (Smeh) Dakle, svakog leta iznosim na palubu ovog našeg čamčića sve više stvari o kojima znamo veoma malo. Želeo bih večeras da vam ispričam priču o životu koju retko pričaju u sličnim sredinama. Sa tačke gledišta naših bioloških laboratorija iz 21. veka, počeli smo znanjem da osvetljujemo mnoge tajne života. Osećamo da nakon vekova naučnog istraživanja, počinjemo značajnije da prodiremo u razumevanje nekih od najtemeljnijih principa života. Naš kolektivni optimizam se ogleda u rastu biotehnologije širom sveta, težimo da iskoristimo naučno znanje da bismo lečili ljudske bolesti. Stvari poput raka, starenja, degenerativnih bolesti; to su neke od nepoželjnosti koje bismo želeli da ukrotimo. Često se pitam: zašto nam je toliko teško da rešimo problem raka? Da li mi to pokušavamo da rešimo problem raka, a ne pokušavamo da razumemo život? Život na ovoj planeti deli zajedničko poreklo, i mogu da sumiram 3,5 milijardi godina istorije života na ovoj paneti samo jednim slajdom. Ovde vidite predstavnike svih poznatih vrsta na našoj planeti. U ovom obilju života i biodiverziteta, zauzimamo krajnje beznačajno mesto. (Smeh) Homo sapiens. Poslednji naše vrste. Iako zaista uopšte ne želim da potcenjujem dostignuća naše vrste; koliko god da želeli da bude tako, i često se pretvaramo da jeste, mi nismo mera svih stvari. Mi smo, međutim, merioci mnogih stvari. Neumorno merimo količinu, analiziramo i poredimo, a nešto od toga je potpuno neprocenjivo i zaista neophodno. Ali ovaj trenutni naglasak na forsiranju biološkog istraživanja da se specijalizuje i da proizvodi praktične ishode zapravo ograničava našu sposobnost da istražimo život, da neprihvatljivo suzimo međe i nezadovoljavajuće dubine. Merimo zapanjujuće uzak ogranak života i nadamo se da će te cifre sačuvati naše živote. Da li se pitate koliko uzak? Pa, dozvolite da vam dam broj. Nacionalna okeanska i atmosferska administracija je nedavno procenila da je oko 95 procenata naših okeana i dalje neistraženo. Neka vam se to slegne na tren. 95 procenata naših okeana je i dalje neistraženo. Mislim da pouzdano možemo reći da čak ni ne znamo koliko o životu ne znamo. Stoga ne iznenađuje što svake sedmice u mojoj oblasti počinjemo da vidimo kako se sve više i više novih vrsta dodaje ovom neverovatnom drvetu života. Ova, na primer - otkivena je ranije ovog leta, nova je u nauci i trenutno zauzima usamljenu granu na našem porodičnom stablu. Još je tragičnije da znamo za gomilu drugih vrsta tamo negde, ali njihova biologija ostaje krajnje loše izučena. Siguran sam da su neki od vas čuli za činjenicu da morska zvezda zapravo može da regeneriše svoju izgubljenu ruku. No neki od vas možda ne znaju da sama ruka zapravo može da obnovi celu morsku zvezdu. A postoje životinje koje rade istinski zapanjujuće stvari. Skoro da sam spreman da se kladim da mnogi od vas nikad niste čuli za pljosnatog crva Schmidtea mediterranea. Ovaj mališan ovde radi nešto što me prosto raspamećuje. Možete da uzmete jednu od ovih životinja i isečete je na 18 različitih delova, i baš svaki od ovih delova će se regenerisati u celovitu životinju za manje od dve nedelje. 18 glava, 18 tela, 18 tajni. Poslednjih oko deceniju i po, pokušavao sam da otkrijem kako ovi mališani rade to što rade i kako izvode ovaj magični trik. Ali kao i svi dobri mađioničari, zaista mi ne odaju rado svoje tajne. (Smeh) Dakle, tu smo, nakon 20 godina temeljnog izučavanja ovih životinja, mapiranja genoma, češanja brade, i hiljada amputacija i hiljada regeneracija, i dalje u potpunosti ne razumemo kako ove životinje rade to što rade. Svaki planar je okean za sebe, pun nepoznanice. Jedna od zajedničkih osobina svih ovih životinja o kojima sam vam govorio je da se čini kako nisu primile memorandum da moraju da se ponašaju prema pravilima koja smo izveli iz pregršti nasumično odabranih životinja, koje trenutno naseljavaju ogromnu većinu biomedicinskih laboratorija širom sveta. Upoznajte naše dobitnike Nobelove nagrade. U suštini, sedam vrsta koje su imale najveći uticaj na naše trenutno razumevanje biološkog ponašanja. Ovaj mališa ovde - tri Nobelove nagrade za 12 godina. Pa ipak, uz svu pažnju koju su privukli i uz sve znanje koje su proizveli, kao i najveći deo fondova, eto nas kako stojim ispred iste litanije tvrdoglavih problema i mnogih novih izazova. A to je zato što, nažalost, ovih sedam životinja se u suštini poklapa sa 0.0009 procenata svih vrsta koje naseljavaju planetu. Te počinjem da sumnjam da naša specijalizacija počinje, u najboljem slučaju, da ometa naš progres, a u najgorem nas navodi na pogrešan put. To je zato što je život na ovoj planeti i njegova istorija je istorija kršilaca pravila. Život je počeo na površini ove planete u vidu jednoćelijskih organizama, koji su plivali milionima godina u okeanu, dok jedno od tih bića nije odlučilo: "Danas ću da radim drugačije; danas želim da izumim nešto što se zove višećelijski organizam i ja ću to da uradim." I siguran sam da to tada nije bila popularna odluka - (Smeh) ali nekako je uspeo to da uradi. A onda su višećelijski organizmi počeli da naseljavaju sve te drevne okeane i bujali su. I tu su i danas. Zemljane mase su počele da se pojavljuju na površini okeana, a drugo biće je pomislilo: "Hej, ovo se čini kao zaista lepo parče nekretnine. Želim da se preselim tamo." "Jesi li lud? Osušićeš se tamo. Ništa ne može da živi van vode." Ali život je našao način i trenutno organizmi žive na kopnu. Čim su stigli na kopno, pogledali bi u nebo i rekli: "Bilo bi lepo stići do oblaka, ja ću da letim." "Ne možeš da prekršiš zakon gravitacije, nema šanse da poletiš." Pa ipak, priroda je izumila - više i to nepovezanih puta - načine da se leti. Volim da izučavam ove životinje koje krše pravila jer svaki put kad prekrše pravilo, izume nešto novo što nam omogućava da trenutno budemo tu. Ove životinje nisu dobile memorandum. One krše pravila. Zato ako želimo da izučavamo životinje koje krše pravila, zar ne bi trebalo takođe da izučavamo kako krše pravila? Mislim da moramo da obnovimo naš istraživački duh. Umesto da donosimo prirodu u naše laboratorije i da je tu ispitujemo, moramo da odnesemo nauku u veličanstvenu laboratoriju prirode, i tu, uz naš moderni tehnološki armamentarijum da ispitamo svaki novi oblik života koji otkrijemo, kao i bilo koju novu biološku osobinu koju možda zateknemo. Zapravo moramo da dovedemo svu našu inteligenciju do toga da budemo opet glupi - bezidejni pred ogromnošću nepoznatog. Jer, naposletku, kod nauke se ne radi o znanju. Kod nauke se radi o neznanju. To je ono što radimo. Jednom je Antoan de Sent Egziperi napisao: "Ako želite da sagradite brod, ne mobilišite ljude da sakupljaju drva i ne dodeljujte im zadatke i poslove, već pre ih naučite da žude za beskrajnom ogromnošću mora..." Kao naučnik i nastavnik, volim ovo da parafraziram u smislu da mi naučnici moramo da učimo naše đake da žude za beskrajnom ogromnošću mora, koje je naše neznanje. Mi Homo sapiensi smo jedina poznata vrsta koju privlači naučno ispitivanje. Mi, kao i sve druge vrste na ovoj planeti, smo neodvojivo utkani u istoriju života na ovoj planeti. I mislim da malo grešim kad kažem da je život tajna jer smatram da je život zapravo otvorena tajna koja milenijumima poziva našu vrstu da je razume. Stoga vas pitam: zar mi nismo najbolja prilika za život da razume samog sebe? Ako jesmo, šta kog vraga čekamo? Hvala vam. (Aplauz)