Šest ujutro je,

mrkli mrak napolju.

Moj 14-godišnji sin 
čvrsto spava u svom krevetu,

spava nemirnim i dubokim snom 
jednog tinejdžera.

Palim svetlo i fizički prodrmam 
jadnog dečaka da se probudi,

jer znam da je,
kao kada odlepljujete flaster,

bolje to brzo uraditi.

(Smeh)

Imam prijateljicu koja viče: „Požar!"
samo da probudi svog uspavanog tinejdžera.

I još jednu kojoj je sve dozlogrdilo

da je morala da poliva 
hladnu vodu na sinovu glavu

samo da bi ga izvukla iz kreveta.

Zvuči surovo...

ali možda poznato?

Svakog jutra se pitam:

„Kako mogu,

znajući ono što znam

i radeći svoj posao,

ovo da radim svom rođenom sinu?"

Vidite,

ja istražujem san.

(Smeh)

Tako da znam jako puno o snu

i posledicama nedostatka sna.

Znam da svom sinu uskraćujem san
koji mu je kao tinejdžeru koji brzo raste

očajnički potreban.

Takođe znam da mu buđenjem

satima pre nego što mu 
njegov biološki sat kaže da je spreman

bukvalno kradem snove,

vrstu sna najviše povezanu
sa učenjem, konsolidacijom pamćenja

i obradom osećanja.

Ali nije samo mom detetu uskraćen san.

Epidemija uskraćivanja sna vlada
među američkim tinejdžerima.

Samo jedan od deset dobija 
8 - 10 sati sna svake noći

kao što preporučuju naučnici i pedijatri.

Ako mislite u sebi:

„Dobro je, moje dete dobija osam sati",

zapamtite,

osam sati je proporučeni minimum.

Jedva da ste položili.

Osam sati je kao trojka u đačkoj knjižici.

Mnogi faktori doprinose ovoj epidemiji,

ali glavni faktor koji sprečava
tinejdžere da dobiju potreban san

je, u stvari, stvar javne politike.

Ne hormona,
društvenog života ili Snepčeta.

Širom države,

mnoge škole počinju oko 7:30 ili ranije,

uprkos činjenici da 
glavne medicinske organizacije preporučuju

da nastava od šestog razreda
do kraja srednje škole ne kreće pre 8:30.

Politike o ranom početku 
imaju direktan uticaj na koliko -

ili zaista na koliko malo sna 
američki tinejdžeri dobijaju.

One takođe dovode tinejdžere
i njihove roditelje

u bitku sa njihovim sopstvenim telima
koju u osnovi ne mogu dobiti.

Oko puberteta,

tinejdžeri doživljavaju 
odlaganje svog biološkog sata,

koji određuje kada se osećamo 
najbudniji i najpospaniji.

Na ovo delimično utiče promena 
u oslobađanju hormona melatonina.

Tela tinejdžera čekaju da počnu 
oslobađanje melatonina do oko 23:00,

što je dva sata kasnije nego što vidimo
kod odraslih ili mlađe dece.

Ovo znači da je buđenje tinejdžera 
u 6:00 biološki isto

buđenju odrasle osobe u 4:00.

Onim nesrećnim danima 
kada ja moram da ustanem u 4:00,

zombi sam.

Funkcionalno beskorisna.

Ne mogu pravilno da razmišljam,

razdražljiva sam,

i verovatno ne bih trebala da vozim auto.

Ali američki tinejdžeri se ovako osećaju
svakog školskog dana.

U stvari, mnoge, recimo,

neprijatne osobine 
koje pripisujemo tinejdžerskom dobu:

ćudljivost, razdražljivost,
lenjost, depresija

su možda posledica 
hroničnog uskraćivanja sna.

Za mnoge tinejdžere koji se bore
sa hroničnim nedostatkom sna,

način na koji to nadoknađuju je 
unošenje velikih količina kofeina

u obliku velikih frapućina,

ili energetskih napitaka i žestine.

U suštini,

imamo celu populaciju
umorne ali prestimulisane omladine.

Pobornici početka nastave 
koji omogućava duži san

znaju da je mladost period 
dramatičnog razvoja mozga,

naročito onih delova mozga

koji su odgovorni
za procese razmišljanja na višem nivou,

uključujući rasuđivanje, rešavanje 
problema i dobro prosuđivanje.

Drugim rečima, baš ona vrsta 
moždane aktivnosti koja je odgovorna

za zauzdavanje onih impulsivnih
i često rizičnih ponašanja

koja su toliko karakteristična za mladost

i toliko zastrašujuća za nas, 
roditelje tinejdžera.

Oni znaju, kao i svi mi,

da kada tinejdžeri ne dobiju potreban san,

njihovi mozgovi, njihova tela
i ponašanje trpe

i trenutne i trajne posledice.

Ne mogu da se koncentrišu,

pažnja im drastično opada

i mnogi će čak pokazivati znake ponašanja
slične hipekinetskom poremećaju.

Ali posledice gubitka sna kod tinejdžera
prevazilaze granice učionice,

i nažalost doprinose mnogim 
problemima duševnog zdravlja

koji se umnogostručuju u mladosti,

uključujući narkomaniju, alkoholizam,

depresiju i samoubistvo.

U našem radu sa tinejdžerima

iz Objedinjenog školskog okruga
u Los Anđelesu,

otkrili smo 55% veću verovatnoću

da su tinejdžeri sa poremećajima sna
pili alkohol u prethodnom mesecu.

Drugo istraživanje 
sa preko 30.000 srednjoškolaca

je otkrilo da je 
za svaki izgubljeni sat sna

postojalo povećanje od 38% 
u osećanju tuge ili beznadežnosti

i povećanje od 58%
u pokušajima samoubistva kod tinejdžera.

I ako to nije dovoljno,

tinejdžeri koji preskaču san 
imaju povećani rizik

za mnoštvo fizičkih zdravstvenih problema
koji muče našu državu

uključujući gojaznost, 
bolesti srca i dijabetes.

Postoji i rizik stavljanja 
neispavanog tinejdžera

sa sveže odštampanom vozačkom dozvolom

za volan.

Istraživanja su pokazala da je 
pet ili manje sati sna dnevno

isto kao i voziti sa alkoholom u krvi
iznad zakonske granice.

Pobornici početka nastave 
koji omogućava duži san

i istraživači u ovoj oblasti

su došli do izvanrednih rezultata

koji ukazuju na izvanredne prednosti
kasnijeg početka.

Rezultati su nedvosmisleni,

i kao stručnjak za san,

retko mogu da govorim 
sa takvom sigurnošću.

Tinejdžeri iz okruga 
sa kasnijim početkom dobijaju više sna.

Za nevernike koji možda misle 
da ako škola počinje kasnije,

tinejdžeri će jednostavno
ostati duže budni,

istina je,

vreme odlaska u krevet ostaje isto,

ali vreme ustajanja se produžuje

dovodeći do više sna.

Veće su šanse da će doći u školu;

izostanci su se smanjili za 25% 
u jednom okrugu.

I manje su šanse da
će napustiti školu.

Ne iznenađuje činjenica
da imaju bolje ocene.

Ovo daje stvarne implikacije
za smanjenje razlika u uspehu.

Rezultati na standardnim testovima
iz matematike i čitanja

se poboljšavaju za 2 - 3 procentnih poena.

To je moćno kao i smajenje broja učenika
u razredu za jednu trećinu

ili zamena osrednjeg nastavnika u učionici

zaista izuzetnim nastavnikom.

Njihovo duševno
i fizičko zdravlje se poboljšava

i njihove porodice su čak srećnije.

Kome ne bi prijalo malo više prijatnosti
od naših tinejdžera

i malo manje mrzovolje?

Čak su i njihove zajednice bezbednije

jer se broj sudara smanjuje,

smanjenje od 70% u jednom okrugu.

S obzirom na ove izvanredne prednosti,

možda biste pomislili:

pa, ovo je prosto, zar ne?

Zašto onda kao društvo
nismo uradili pravu stvar?

Često razlog protiv kasnijeg početka
izleda otprilike ovako:

„Zašto bismo odlagali
početak nastave za tinejdžere?

Moramo ih očvrsnuti
da bi bili spremni za stvaran svet!"

Ali to je kao da 
roditelju dvogodišnjaka kažete:

„Ne dajte Džoniju
da spava preko dana

ili neće biti spreman za obdanište."

(Smeh)

Odlaganje početka takođe predstavlja
mnoge logističke probleme.

Ne samo za đake i njihove porodice

već i za zajednice u celini.

Ažuriranje autobuskih linija,

povećanje troškova prevoza,

uticaj na sportske aktivnosti,

briga o deci pre i posle škole.

Ovo su iste brige koje se iznova javljaju

u mnogim okruzima širom države

kada se raspravlja
o vremenu početka nastave.

Ovo jesu opravdane brige,

ali ovo su problemi koje moramo rešiti.

To nisu opravdani izgovori

da ne bismo uradili
pravu stvar za našu decu,

da škola od šestog razreda do
kraja srednje škole ne počinje pre 8:30.

I u velikim i malim okruzima širom države

koji su napravili ovu promenu,

zaključili su da su
ovi strahovi često neosnovani

i da ih daleko premašuju
izvanredne prednosti

po zdravlje i uspeh učenika

i našu sveopštu javnu bezbednost.

Sutra ujutro

kada sasvim slučajno pomeramo
satove za jedan sat unazad

i kada dobijete
taj slatki dodatni sat sna,

i kada dan izgleda malo duže

i ispunjen sa malo više nade,

pomislite na izvanrednu moć sna.

I pomislite kakav bi poklon to bio

našoj deci kada bi mogli
da se probude prirodno,

u skladu sa svojim biološkim satom.

Hvala

i slatki snovi.