Da li ste ikada videli

na bazenu veliki crveni znak
"Zabranjeno trčanje"?

Najvećim delom,

hodanje po ivici bazena
oslikava ovaj iskaz.

Ali iako znak precizno opisuje

kretanje gostiju bazena,

nije li tačno da ljudi hodaju

zato što im znak kaže da ne smeju da trče?

Dakle, da li znak opisuje okruženje bazena

ili radi nešto drugo,

nešto mnogo moćnije?

Razlika između izjave koja opisuje

i one koja nalaže,

ideja je koju je razvijo
britanski lingvista Dž. L. Ostin.

On definiše ovu razliku

kao dva različita govorna čina:

kontastivi

i performativi.

Konstativi su rečenice

koje opisuju nešto kao tačno ili netačno,

a performativi su rečenice

koje označavaju radnju.

Drugim rečima, konstativ postoji,

a performativ radi.

Kako bismo lakše razlikovali
ove dve vrste reči,

hajde da počnemo ispitivanjem konstativa

u parku oko bazena.

Prvi znak na koji nailazimo kaže:

"Park se zatvara u 18 časova."

Nakon što smo proverili
sa srdačnim čuvarom parka

da se park, zaista, zatvara u 18 časova,

možemo potvrditi da je ova izjava

pravi konstativ.

U blizini imamo čoveka na klupi,

ima novine, a naslov kaže:

"Toplotni talas!".

Međutim, vrlo je oblačno i hladnjikavo.

Današnji naslov je lažni konstativ

jer je dokazano da je netačan.

Pre nego što počne kiša,

hajde da bacimo našu limenku soka

u plavu kantu na kojoj piše "Reciklirati".

To je performativ.

Performativi su rečenice

koje za cilj imaju da podstreknu radnju.

Umesto da prenese poruku,

performativ deluje na svet,

radi nešto.

U ovom slučaju, performativ "Recikliranje"

traži od ljudi da svoje đubre stave

u odgovarajuće pregrade.

Pored toga što izazivaju radnju,

reči su nekada i same po sebi radnja.

To je ono što nazivamo govornim činovima.

Ove radnje uključuju,
ali nisu ograničene na

naređivanje,

obećavanje,

izvinjavanje,

upozoravanje,

izricanje kazne,

krštenje,

pa čak i venčavanje.

Pogledajte venčanje pored letnjikovca.

Par izgovara reči: "Da.".

Ovde je govorni čin reč "da".

Ova reč ih čini venčanima.

"Da" je delovalo na njih

i duboko promenilo njihov svet.

Međutim, performativi zavise

od konteksta i prijema.

To su takozvani podesni uslovi.

Zamislite da se gradonačelnik
pojavi na venčanju

i kaže: "U ime zakona,

kao gradonačelnik ovog grada,

proglašavam ovaj letnjikovac
Gradonačelnikovom pica palatom".

Njegove reči su govorni činovi

kojima je imenovao letnjikovac.

I zato što je on gradonačelnik,

letnjikovac će biti poznat
pod novim imenom.

Ali ako neko ko nije gradonačelnik,

samo običan prolaznik,

odluči da imenuje letnjikovac
po svojoj omiljenoj mački,

velike su šanse da se ime neće promeniti.

Podesni uslovi su pravila

pod kojima se performativ može odigrati.

Ona su prilično logična.

Performativ treba da ima pravi autoritet.

Treba da bude potvrđen,

treba da bude jasan,

i treba da bude izvodljiv.

Ako performativ ne ispunjava ove uslove,

onda nema snagu

da označava radnju.

Ali samo zato što performativ
ispunjava uslove

i jasno je utvrđen,

ne znači da se bespogovorno sledi.

Nazad na bazenu,

grupa mangupa tinejdžera trka se
do odskočne daske.

"Zabranjeno trčanje" izgleda da

nema uticaj na njih,

i moraće da se suoče sa posledicama

nepoštovanja ovog performativa.

Možda će čak morati

da ispale neke sopstvene performative,

poput izvinjenja spasiocu

i obećanja da više neće trčati.

Možda će spasilac odgovoriti

još jednim performativom,

izričući im kaznu zabrane ulaska na bazen

tokom ostatka dana.

Na kraju krajeva,
tinejdžeri moraju naučiti

da poštuju silu reči.