Ako pokušate da platite nešto
parčetom papira,
možete imati problema.
Osim, naravno, kada bi to parče papira
bilo novčanica od sto dolara.
Ali šta je to što ovu novčanicu čini
tako zanimljivijom i vrednijom
od ostalog papira?
Uostalom, ne možete mnogo
da uradite sa njim.
Ne možete da ga jedete.
Ne možete da gradite stvari od njega.
A spaljivanje je zapravo nezakonito.
Pa, u čemu je stvar?
Naravno, verovatno znate odgovor.
Novčanicu od sto dolara štampa vlada
i ona predstavlja zvaničnu valutu,
dok ostali papiri to nisu.
Ali to je ono što ih čini legalnim.
S druge strane, novčanicu
od sto dolara čini vrednosnom
to koliko ih je u opticaju.
Kroz istoriju, većina valuta,
uključujući i američki dolar,
bila je vezana za dragocenosti
i količina valute u opticaju
zavisila je od vladinih rezervi
u zlatu ili srebru.
Ali nakon što su SAD
ukinule ovaj sistem 1971,
dolar je postao tzv. fiat novac,
što znači da nema
nikakvo materijalno pokriće
već se oslanja isključivo
na vladinu politiku
o količini valute koja će se štampati.
Dakle, koji ogranak naše vlade
donosi ovu odluku?
Izvršna, zakonodavna, sudska?
Odgovor je iznenađujući -
ništa od navedenog!
U stvari, monetarnu politiku postavlja
nezavisni Sistem federalnih rezervi,
odnosno Fed,
sastavljen od 12 regionalnih banaka
iz većih gradova širom zemlje.
Njegov Upravni odbor,
kojeg imenuje predsednik
i potvrđuje Senat,
izveštava Kongresu
i celokupni profit Feda
ide u blagajnu SAD.
Ali da bi se Fed zaštitio od uticaja
svakodnevnih političkih promena,
on nije pod direktnom kontrolom
bilo koje grane vlasti.
Zašto Fed onda prosto ne odluči
da štampa bezbroj
novčanica od sto dolara
kako bi svi bili bogati?
Pa, zato što onda novčanice
ne bi imale nikakvu vrednost.
Razmislite o valuti u smislu
njene razmene za robu i usluge.
Ako se ukupan iznos novca u opticaju
povećava brže od ukupne vrednosti
robe i usluga u privredi,
onda će svaki pojedinac moći
da kupi manju količinu tih stvari
nego ranije.
Ovo se zove inflacija.
Sa druge strane,
ako ponuda novca ostane ista,
dok se roba i usluge sve više proizvode,
vrednost svakog dolara bi porasla
u procesu poznatom kao deflacija.
Dakle, koje je gore?
Previše inflacije
znači da će novac u vašem novčaniku
sutra vredeti manje,
što vas navodi da ga potrošite odmah.
Dakle, dok bi ovo stimulisalo biznis,
takođe bi ohrabrilo
i povećanje potrošnje
ili prikupljanje robe
poput hrane i goriva, što bi
povećalo njihove cene i dovelo
do nestašice i još veće inflacije.
Ali deflacija bi učinila da ljudi
žele da zadrže svoj novac,
i smanjenje potrošnje
bi smanjilo poslovne profite,
što dovodi do veće nezaposlenosti
i daljeg smanjenja potrošnje
izazivajući smanjenje ekonomije.
Dok većina ekonomista veruje da
je previše inflacije i deflacije opasno,
mali, konzistentni iznos inflacije
neophodan je
za podsticanje privrednog rasta.
Fed koristi ogromne količine
ekonomskih podataka
da utvrdi koliko valute treba
da bude u opticaju,
uključujući i prethodne stope inflacije,
međunarodne trendove
i stopu nezaposlenosti.
Kao u priči o Zlatokosi,
oni treba da pogode brojeve kako bi
stimulisali rast i zaposlenost,
ne dozvoljavajući inflaciju.
Fed ne samo da određuje
koliko vredi papir u vašem novčaniku
već i koje su šanse da dobijete
i zadržite posao gde ga zarađujete.