Ako želimo da razumemo autizam, ne smemo sklanjati pogled

Karina Moriljo nije znala skoro ništa o autizmu kada je njenom sinu Ivanu uspostavljena dijagnoza. Znala je samo da on nije govorio niti reagovao na reči i da je ona morala pronaći svoje načine da se poveže sa njim. Karina priča kako je naučila da pomogne svom sinu da se ostvari deleći sa njim radoznalost.

„Pogledaj me!“

Ta rečenica me je pretvorila
u trenera pogleda.

Ja sam Ivanova mama, koji ima 15 godina.

Ivan ima autizam, ne priča,

i komunicira preko jednog Ajpoda

na kome je ceo njegov svet reči u slikama.

Saznali smo njegovu dijagnozu
kada je imao dve i po godine.

Još uvek se prisećam
tog trenutka sa mnogo boli.

Moj muž i ja smo se osećali
veoma izgubljeno.

Nismo znali odakle da počnemo.

Nije bilo interneta kao danas,

nismo mogli da izguglamo informaciju,

tako da su ti prvi koraci

bili čista intuicija.

Ivan nije mogao da održi pogled,

zaboravio je reči koje je govorio,

nije se odazivao na svoje ime

niti na bilo šta što bismo mu tražili,

kao da su reči bile samo buka.

Jedini način koji je postojao

da saznam šta mu se dešava,

da saznam šta oseća,

bio je da ga gledam u oči.

Ali, taj most je bio srušen.

Kako pokazati Ivanu život?

Kada sam radila stvari
koje se njemu sviđaju,

tada bi me gledao

i bili smo povezani.

Tako sam se posvetila
da ga pratim u tim stvarima,

i svaki put je bilo sve više i više
trenutaka da smo se gledali.

Provodili bismo sate i sate
igrajući se jurki

sa njegovom starijom sestrom, Aleksijom,

i kada bismo rekli: „Ah, uhvaćen si!“

tražio nas je pogledom,

a ja sam tada, u tom trenutku,
osećala da je živ.

Takođe, držimo rekord
u satima provedenim u bazenu.

Ivan je uvek imao
veliku strast prema vodi.

Sećam se da sam ga,
kada je imao dve i po godine,

jednog kišnog zimskog dana

vodila do zatvorenog bazena,

jer čak ni tih dana nismo
prestajali da idemo.

Vozili smo se autoputem

i pogrešila sam izlaz.

I tada je neutešno počeo
da plače, bez prestanka,

sve dok se nisam vratila na put

i onda se ubrzo smirio.

Kako je moguće

da se sa dve i po godine
nije odazivao na svoje ime,

ali da je usred te kiše i magle,
kroz koju nisam uspevala ništa da vidim,

bio sposoban da savršeno prepozna put?

Tada sam shvatila da Ivan ima
izvanredno vizuelno pamćenje

i da će to biti moja ulazna vrata.

Tako da sam počela da vadim slike svega

i da ga tako učim životu,

pokazujući mu ih, sliku po sliku.

I dan-danas to je još uvek način
na koji nam Ivan govori

šta želi, šta mu je potrebno,

kao i šta oseća.

Ali, nije bilo potrebno tražiti
samo Ivanov pogled.

Takođe je bio potreban i pogled drugih.

Kako uspeti

da ne vide samo njegov autizam,

već da vide njega

i sve što on može da pruži?

Sve što on može da uradi,

stvari koje mu se sviđaju, a koje ne,

kao i svakome od nas.

Ali za to, trebalo je
da i ja uradim svoj deo.

Morala sam da imam hrabrosti da ga pustim.

A to mi je bilo mnogo teško.

Ivan je imao 11 godina,

i bio je na svom tretmanu
veoma blizu kuće, u drugom kraju.

I jedno popodne, dok sam
ubijala vreme čekajući ga,

ušla sam u piljaru,

u tipičnu piljaru u kraju
koja ima pomalo od svega.

I dok sam kupovala,

počela sam da pričam sa Hoseom, gazdom.

Ispričala sam mu za Ivana, da ima autizam

i da bih volela kada bi on naučio
da sam hoda ulicom,

a da ga niko ne drži za ruku.

I ohrabrila sam se da ga upitam

da li bi četvrtkom popodne

Ivan mogao da dolazi i pomaže mu
da slaže police sa flašama vode

pošto je njega oduševljavalo slaganje,

a kao nagradu da dobije
čokoladne kolačiće,

njegove omiljene.

Odmah mi je rekao da može.

I tako je godinu dana

Ivan odlazio u Hoseovu piljaru,

pomagao mu je da slaže
police sa flašama vode,

čije etikete bi savršeno poravnao

milimetarski sa svih strana.

I odlazio bi srećan

sa svojim kolačićima od čokolade.

Hose nije ekspert što se tiče autizma.

Nije potrebno biti ekspert ni u čemu,

niti postići nikakvo dostignuće
da biste uključili nekog.

Jednostavno treba da -

(Aplauz)

Tako je, nikakvo herojsko dostignuće.

Jednostavno treba da budemo blizu.

I ako nas nešto plaši

ili ako ne razumemo, pitajmo;

budimo radoznali,

ali nikada ravnodušni.

Imajmo hrabrost da pogledamo u oči,

jer sa našim pogledom

možemo nekom otvoriti čitav svet.

(Aplauz)

(Ovacije)