Naš egzistencijalni beg od smrti - i mudrost povezivanja sa tugom

Vekovima su irska bdenja služila kao vreme u kom ljudi oplakuju izgubljeni život i slave život proživljen zajedno. U ovom iskrenom i lirskom govoru, pesnik Kevin Tulis izražava žal zbog straha od smrti i njenog poricanja koji karakterišu sve više individualistička društva. On smatra da živeti život u njegovoj celosti znači prigrliti našu zajedničku smrtnost - i nudi jednostavne načine da se povežete sa vašom zajednicom, ljudima koje volite, pa čak i samim sobom.

Dakle, bogovi su poslali
ostarelom kralju poruku.

„Prerušićemo te

kako bi mogao da uđeš
u neprijateljski tabor,

pronađeš sinovljevog ubicu

i potom od njega pokušaš
da otkupiš mrtvo telo svog sina.”

Kada kralj ovo saopšti kraljici,

ona je užasnuta.

„Ne idi!

Čovekoubica Ahil će ubiti i tebe.”

Međutim, potom starac,

kralj Prijam trojanski,

izgovara nešto neobično i čudesno,

ali gotovo nerazumljivo našoj generaciji.

„Ne marim ako me Grci ubiju,

dokle god pre toga budem
grlio sa utehom u srcu

svog mrtvog sina u naručju.”

„Svog mrtvog sina u naručju?”

Zar starac ne zna da su tela mrtvaca

bezvredna?

Da je njegov pohod besmislen.

Ko bi rizikovao svoj život radi leša?

Priča potiče iz „Ilijadine” Kinjige 24,

temeljnog dela zapadne civilizacije

koje je napisao Homer 700 g.p.n.e.

o ratu koji se desio 1300 g.p.n.e.

Opsada Troje.

Bardova poema koju su učili napamet,

recitovali i izvodili hiljadama godina.

Čujete zvuk „Ilijade”
kako vam se sliva niz uši

i u tom prepričavanju nanovo otkrivate
drevnu mudrost o životu i smrti

naših predaka.

Kako biti hrabar u tuzi,

kako da se hrabro suočite sa smrću,

kako da podučite decu umiranju,

kako da budete bolji smrtnik,

bolje ljudsko biće.

(Na grčkom) "Hṑs hoí g’ amphíepon
táphon Héktoros hippodámoio."

Poslednji stih „Ilijade”
na antičkom grčkom.

Mudrost koju smo namerno
zaboravili i izgubili

u našem novom samo-opsednutom
strahu od smrti.

Nasuprot tome, prebacili
smo našu smrtnost sa sebe.

Apsurdno je da je savremena smrt
postala medicinska specijalnost.

Palijativna nega je strana država
koju nikad ne posećujemo.

Ili tek na kraju naših sopstvenih života.

Krajnji oblik poricanja smrti.

Baš kao što smo zabranili
nama samima ne samo zagrljaj,

već i sami prizor smrti naših bližnjih.

Zabranili smo.

Da li da uradimo jedan test?

Možete li da uzmete prste vaše desne ruke?

Da, vi, svi,

i izbrojte koliko ste leševa
videli, dotakli,

poljubili i zagrlili u čitavom životu?

Jedan?

Ili dva?

Ili nijedan?

Da li će nabrajanje leševa
stići do vaše leve ruke?

I kako je to uopšte moguće

u svetu u kom su svi smrtni?

Na našim te-ve ekranima bismo to zamutili,

taj krajnji čin homerovske ljubavi,

mrtvi Hektor u naručju svog oca,

sve zbog ukusa i javne pristojnosti,

kao i zarade od reklama.

Međutim, naš egzistencijalni beg
nas nije učinio jačim, mudrijim,

odvažnijim pred smrću,

već samo još plašljivijim.

Suviše smo tužni,

suviše uplašeni sopstvene smrti.

Naše razumevanje smrti
se suzilo na moju stvar,

nikad našu stvar.

Smrtno bolesni su često posramljeni
zbog svoje bolesti i kriju se od pogleda.

Sramota nas je šta da kažemo kolegi

koji je izgubio voljenu osobu.

Sramota nas je naše smrtnosti.

Brinemo, ako bilo šta kažemo
da će samo da budu još tužniji.

A tuga je naravno loša.

Užitak u tuzi,

zajedničkom oplakivanju

su nam nepoznanica.

Iako su čest citat u „Ilijadi”

zajedno sa majčinskim savetom
za češćim upražnjavanjem seksa

kao terapije za patnju.

Savet, koji, govoreći
iz sopstvenog iskustva,

može umnogome da pomogne
napaćenoj duši.

(Smeh)

Više se plašimo smrti

nego vojnici na ravnicama Troje.

Više smo poraženi smrću.

I naravno, uvek ćete
biti tužniji i uplašeniji,

ako verujete da ćete se jedino
susresti sa smrću usamljeni

i užasnuti.

Izvanredno iskustvo smrti.

Moja smrt, nikad naša smrt.

Međutim, šta ako biste se
obučavali za smrt

na isti način na koji se obučavamo
da vozimo automobil?

Uzimajući časove kod instruktora.

Odlazeći na kratke etape
po vašem lokalnom komšiluku,

radeći nizove testova,

koje čak iako ne položite,
možete ponovo da polažete.

Zajedničko društveno iskustvo,
ceremonija prelaska.

Ne zvuči teško, zar ne?

Ako nikad niste bili na trojanskom bdenju

ili irskom pandanu istog,

i jedino ste gledali film,

verovatno mislite,
to je samo još jedno irsko pijančenje.

Nekoliko pijanica u nekakvom
memljivom baru,

koji oplakuju mrtvog čika Džonija
koga su tog jutra sahranili.

Međutim, namrtvo biste pogrešili.

Bdenja su najstariji ljudski obredi.

Kada mi je bilo sedam godina,

majka me je povela
da upoznam svoj prvi leš.

Bdenje na ostrvu naših predaka.

Starac sa dlakavim nozdrvama
koji je ležao u sanduku,

za kog sam instinktivno znao da ne spava.

Čak i tad u svoj svojoj majčinskoj brizi

podučavala je svog dečaka
da prevaziđe strah od smrti,

baš kao što je njena zajednica
zajedno prevazilazila svoj strah

hiljadama godina.

Moja porodica je živela u istom selu

na ostrvu blizu obale okruga Mejo u Irskoj

poslednjih 250 godina.

Pravo bdenje ima pravo mrtvo telo.

Mrtvac je jedan od nas.

Sad, ne govore mnogo,

ali zasigurno možete mnogo da naučite
u njihovom društvu.

Svako ljudsko biće
koje ste ikad pre dotakli,

s ljubavlju ili besom,

je bilo toplokrvni sisar.

Međutim, mrtvi su toliko hladni
kao da su isklesani u mermeru.

Kasnije u životu,

kada sam uzeo mrtvo telo
svog rođenog brata Bernarda

u naručje

i poljubio i zagrlio ga,

pre svega, nisam mogao da verujem

da je ova kao kamen hladna lutka
ikad bila ljudsko biće.

A evo još jednog
egizstencijalnog prosvetljenja.

Dok sedite ovde i slušate me,

vaše srce pumpa krv.

Međutim, kad prekinete pumpu,

pritisak nestaje,

krv otiče u donje ekstremitete,

obrazi vam se obese,

lice posivi,

vaši beskrvni prsti su žuta slonovača.

A velika živahna spojnica ličnosti,

poput struje u vašem automobilu,

prosto nestaje.

Šta se dešava potom, da?

Ono što ne treba da radimo

i što naši preci nisu radili

je da onda kažemo neku glupost.

Poput: „To je samo ljuštura,
ne misli na to”, znate?

Biće koje ste voleli u životu

nikad nije postojalo izvan tog tela,

a ako ste voleli tu osobu
dok je bila živa,

kako da ne cenite i poštujete
njeno mrtvo telo?

Rimljani, Kelti, Grci
su poštovali svoje mrtve.

Poput novorođenčeta,
mrtve nikad nisu ostavljali same

i uvek ih je neko pazio

dok ih ne ostave na počinak.

Tuga je takođe bila dobra.

Nije bilo sramota tugovati
pred kapijama Troje.

Čak je i čovekoubica Ahil plakao

dok mu se štit ne bi natopio suzama,

a žene su plakale i tugovale
otvoreno na sahranama.

Tela mrtvaca su imala vrednost.

Zajedno, naši su preci
odigravali sijaset rituala

kako bi uvezali rane smrtnosti,

utešili ožalošćene,

sahranili mrtve

i nastavili sa svojim životima.

Bespoštedno su se davali.

I zabavljali su se takođe,

gosteći se, opijajući
i upražnjavajući seks na sahranama.

Smrt - i ovo je zaista velika ideja -

bila je i jeste događaj kao i svaki drugi.

Baš kao što je trenutno u Irskoj

gde ljudi i dalje u velikom mnoštvu
odlaze na bdenja i sahrane,

i običan čovek može da vidi desetine,

možda stotine mrtvih tela
u toku svog života.

Doduše, sahrane mogu da budu tužne.

Međutim, ništa nije apstraktno
ili sentimentalno kod irskog bdenja.

Starica u sanduku,

to riđokoso dete umotano u pokrov

je još jedno mrtvo ljudsko biće.

Još jedan od nas.

Upakovano, pak,

u te rituale koji uključuju leševe

je mnogo suštinskih protokola.

Vidite, na tom bdenju -

Znate, ovako izgleda smrt.

Ovo je smrt.

Možete posegnuti u sanduk i dotaći.

A ti protokoli vam dozvoljavaju
da obavljate neke stvari.

Na primer,

imate dozvolu za tugu.

Da budete besni, snuždeni,
ucveljeni, uplakani.

Priznanje nepovratne promene

u krajnje javnom mrtvilu počivšeg.

Priznanje zajednice o žalosti i gubitku.

Nepokolebljiva solidarnost smrtnika.

Naša smrt, a ne moja smrt.

Biti u društvu mrtvih
na bdenjima i sahranama

je bio čas vožnje iz smrtnosti
naših pretkinja.

Radi se o „kako da živite
i umrete” priručniku,

sa spiskom ugrađenih uputstava, poput,

kako je smrtnost jedina stvar u životu
koju nećete imati priliku da odaberete.

Kako je smatranje sebe besmrtnim
budalasta zamisao.

Kako užitak u tuzi,

otvoreno javno oplakivanje
mogu da zaleče povređenu dušu.

I kako zajedno možemo
da savladamo naš strah od smrti.

Zvuči dobro, ha?

(Publika gunđa)

Međutim, pitam se da li iko smatra

da ne bi funkcionisalo
u današnjoj Americi.

Ne znam ko su mi prve komšije,

porodice su raštrkane,

nema više zajednica
za slične obrede bdenja.

Međutim, opet,

namrtvo biste pogrešili.

Svi kao pojedinci imamo moć

da oživimo mudrost naših predaka.

Suočeni sa sopstvenom smrtnošću,

često se činimo nemoćni,

zatečeni smrću.

No, sve što je potrebno
je da se nanovo spoznate.

Da budete malo više Irci, ako hoćete.

(Smeh)

Možda prosto nikad niste videli sebe

kao deo iste zajednice smrtnika.

Međutim, lako se nanovo povezati,
ako želite da pokušate.

Ne zato što ste altruistični,

već iz čisto sebičnih razloga.

Besplatne lekcije o umiranju.

Od koga ste očekivali
da vas poduči umiranju

osim drugog umirućeg ljudskog bića?

Sve što je potrebno
je da prevaziđete strah

koristeći oruđa koja već držite u rukama.

Poput vaših telefona.

Dakle, onog dana kad čujete da je neko
izgubio dragu osobu,

ne čekajte,

već posegnite za tim telefonom

i nazovite tu osobu i recite:
„Primi moje saučešće.”

Ili pođite u posetu
bolesnima i onima na samrti

i pokušajte da budete prisutni
u trenutku smrti

zarad svedočenja i zadivljenosti.

Ništa što ćete ikada obaviti u životu

neće biti suštinskije,
niti će biti veća potvrda života.

Ili idite češće na sahrane.

Čak iako smatrate da preminulog
ne poznajete tako dobro.

Uveravam vas, dokle god dišete,

poznajete ih dovoljno dobro.

Bespoštedno se dajite.

Jer čak i uz ove male korake,

prepoznaćete sebe kao deo
veće celine nas smrtnika.

Baš kao i svi ljudi,

jednako ranjivi

kao i svi životi oko vas.

Smrt je važna jer je život važan,

i ovo dvoje su neraskidivi.

Ne brinite, ako se budete
osećali čudno na početku.

Vežbajte, vežbajte, vežbajte

dok ne bude baš kao sedanje u automobil

i vožnja o kojoj ni ne razmišljate.

Iako će vam trebati čitav životni vek
da sopstvenu smrt

odradite kako treba.

Dakle, nakon što sam odustao
od odlaska u inostrane ratove

i nakon sazrevanja,

postao sam pesnik bard.

I napisao sam ovu pohvalnu pesmu
u čast mojih ostrvskih majki

koje se hiljadama godina
nikad nisu pokolebale

da uljuljkaju mrtvaca na počinak.

Naslovljena je „Da znam da pevam”.

Da znam da pevam,

ne bih pevao o palom gradu Iliju

i slavnoj prošlosti

ili Hektorovoj krvi
koja je suva fleka u pesku.

Ne.

Pevao bih o osrtvu,

daleko tamo na zapadu,

kamenoj tvrđavi koju mrvi
nadiruće more i šiba pena,

opasanoj zidinama u dubokom modrom okeanu.

Druga Troja, irska Troja.

Bliža ponirućem suncu.

Neosvojena.

Kad biste mogli čuti ovu pesmu,

i vi biste slušali u zanosu

mná caointe,

tužbalicu žena koje zapomažu,

tuguju, užasnutih srca

u večnom horu bdenja,

gde poslednja najbolja nada
čovečanstva još živi.

Da smrtnik otelotvoren u mesu

neće živeti, voleti ili umreti sam.

I kad bih znao da pevam,

kad bismo zapevali zajedno,

braćo i sestre,

zasigurno tad ne bismo prestali
da pevamo ovu pesmu nikad.

Hvala vam.

(Aplauz)