Zašto su cene lekova tako visoke? Istraživanje zastarelog američkog patentnog sistema

Između 2006. i 2016. se broj odobrenih patenata za lekove u Americi udvostručio - ali ne zato što je došlo do ekplozije izuma ili inovacija. Farmaceutske kompanije su naučile kako da se poigraju sa sistemom, akumulirajući patente ne za nove lekove već za male promene kod već postojećih lekova, što im omogućava izgradnju monopola, blokiranje konkurencije i podizanje cena. Advokat za zdravstvenu zaštitu, Priti Krištel, otkriva kako smo izgubili kompas inicijalne namere patentnog sistema i nudi pet reformi za obnovu, koje bi služile javnosti i spasile živote.

Za mog muža je to bila
ljubav na prvi pogled.

(Smeh)

Evo šta se dogodilo.

Godinama unazad, Rudi,

kojeg sam striktno držala
u zoni prijatelja,

je svratio kod mene kući
i upoznao mog tatu,

farmaceutskog naučnika
koji se tek penzionisao,

nakon lansiranja leka na tržište.

Moj tata je rekao:

''Ah, verovatno nisi čuo za njega.

Za IPF je,

idiopatsku plućnu fibrozu.''

Rudi je ćutao dugo vremena,
a zatim je rekao:

''To je bolest koja je oduzela život
mom ocu pre 15 godina.''

Rudi kaže da je ovo momenat
kada se zaljubio.

(Smeh)

U mog tatu.

(Smeh)

Iako je bilo prekasno
da moj tata spasi njegovog,

osetio je da nam je sudbina dostavila
ovaj momenat punog kruga.

U mojoj porodici gajimo
posebnu ljubav za izume mog oca.

I naročito imamo poštovanje
prema njegovim patentima.

Uramili smo patente na zidovima naše kuće.

I postoji priznanje u našoj porodici
da sve što sam uspela da uradim -

koledž, studije prava,
rad na zdravstvenom pravu -

sve to je zato što je Amerika
omogućila mom ocu

da ispuni svoj potencijal kao pronalazač.

(Aplauz)

Prošle godine sam upoznala direktora
Zavoda za američke patente

po prvi put,

i poslala sam mojoj porodici selfi
iz te kancelarije u Virdžiniji.

(Smeh)

Primila sam toliko emotikona,

da biste pomislili
da sam upoznala Bijonse.

(Smeh)

Ali istinu govoreći,

bila sam tamo da bih
razgovarala o problemu -

kako naš zastareli patentni sistem
podstiče visoke cene lekova

i košta živote.

Danas preko dve milijarde ljudi
živi bez pristupa lekovima.

I uprkos ovoj globalnoj krizi,

cene lekova rastu,

uključujući i bogatije zemlje.

Trideset četiri miliona Amerikanaca
je izgubilo člana porodice ili prijatelja

u poslednjih pet godina,

ne zato što lečenje ne postoji,

već zato što ne mogu da ga priušte.

Rastuće cene lekova guraju
porodice u beskućništvo,

starije u bankrot

i roditelje u humanitarnu pomoć
za lečenje njihove kritično obolele dece.

Postoji dosta razloga za ovu krizu,

ali jedan je zastareli patentni sistem

koji Amerika pokušava
da izveze u ostatak sveta.

Inicijalna namera iza patentnog sistema

je bila da motivišu ljude da pronalaze

nagrađujući ih sa vremenski
ograničenim monopolom.

Ali danas je ta namera iskrivljena
do neprepoznatljivosti.

Korporacije imaju
timove advokata i lobista

kojima je jedini posao da produže
zaštitu patenta što je duže moguće.

I oduzeli smo kancelariji
za patente vremena.

Trebalo je 155 godina
američkom zavodu za patente

da izda prvih pet miliona patenata.

Trebalo je samo 27 godina
da se izda narednih pet miliona.

Nismo postali drastično inventivniji.

Korporacije su postale drastično bolje
u poigravanju sa sistemom.

Patenti lekova su eksplodirali -

između 2006. i 2016. su se udvostručili.

Ali uzmite u obzir ovo:

velika većina lekova povezanih
sa novim patentima za lekove

nisu novi.

Skoro osam od deset su za već postojeće,

poput insulina ili aspirina.

Moja organizacija, tim advokata i naučnika

su nedavno sproveli istragu o 12
najprodavanijih lekova u Americi.

Saznali smo da, u proseku,

ima 125 patenata podnesenih za svaki lek.

Često za stvari koje znamo
da radimo već decenijama,

poput spajanja dve pilule u jednu.

Što viši patentski zid kompanija gradi,

to duže zadržava svoj monopol.

I nemajući sa kim da se takmiče,

mogu da postavljaju cene kako hoće.

I pošto su ovo lekovi,

a ne dizajnerski satovi,

mi nemamo izbora sem da platimo.

Patentski zid je strategija
da se blokira konkurencija.

Ne za maksimalnih 14 godina,

kako su prvobitno predvideli
osnivači Amerike,

niti 20 godina koliko je danas
zakonski dozvoljeno,

već za 40 ili više godina.

U međuvremenu su cene lekova
nastavile da rastu -

68 posto od 2012.

To je sedam puta više od stope inflacije.

I ljudi se muče ili umiru,

jer ne mogu da priušte lekove.

Sada želim da budem jasna o nečemu.

Ovde se ne radi o predstavljanju
farmaceutske industrije kao negativca.

Ono o čemu danas pričam je

da li sistem koji smo stvorili
kako bismo promovisali napredak

zapravo radi onako kako je zamišljeno.

Naravno da se farmaceutske kompanije
poigravaju sa sistemom,

ali se poigravaju zato što mogu.

Jer nismo uspeli da adaptiramo ovaj sistem

današnjoj realnosti.

Vlada izdaje

jednu od najcenjenijih nagrada u biznisu -

mogućnost kreiranja proizvoda
koji je zaštićen od konkurencije -

i traži sve manje i manje
zauzvrat u našu korist.

Zamislite da nagradite jednog autora
za istu knjigu sa 100 Pulicerovih nagrada.

(Mrmljanje)

Ne mora da bude ovako.

Možemo da stvorimo
moderni patentni sistem,

koji bi odgovarao potrebama
društva 21. veka.

A da bismo to uradili,

treba da osmislimo patentni sistem
koji služi javnosti,

a ne samo korporacijama.

Pa kako to da uradimo?

Pet reformi.

Prvo, treba da prestanemo
da izdajemo toliko patenata.

Pod Kenedijevom administracijom,

u pokušaju da se suzbije
rastuća cena lekova,

član Kongresa iz Tenesija
je predložio ideju.

Rekao je,

''Ako želite da poboljšate lek,

i želite da dobijete
još jedan patent za isti,

modifikovana verzija treba da bude
znatno bolja, terapeutski,

za pacijente.''

Zbog intenzivnog lobiranja,

ova ideja nikada nije ugledala
svetlost dana.

Ali poboljšan patentni sistem

bi osigurao i evoluirao ovaj jednostavan,
a pametan predlog.

Za dobijanja patenta,

treba da izmislite nešto suštinski bolje

od već postojećeg.

Ovo ne bi trebalo da bude kontroverzno.

Kao društvo,

ostavljamo velike nagrade za velike ideje.

Ne dajemo Mišelinove zvezdice za šefove
kuhinja koji su samo poboljšali recept,

dajemo ih onima koji su promenili
način na koji razmišljamo o hrani.

A ipak, izdajemo patente
vredne milijarde dolara,

zbog malih promena.

Vreme je da podignemo standard.

Drugo,

treba da promenimo finansijske
podsticaje Zavoda za patente.

Upravo sada je prihod Zavoda za patente

direktno povezan sa brojem
patenata koje odobrava.

To je kao da privatni zatvori zarađuju
više ukoliko zatvore više ljudi -

prirodno je da dolazi do više zatvaranja,

ne manje.

Isto je istinito i za patente.

Treće, treba nam više javnog učešća.

Sada je patentni sistem poput crne kutije.

To je dvosmerni razgovor između
patentnog sistema i industrije.

Vi i ja nismo pozvani na tu žurku.

Ali zamislite da je umesto toga

Zavod za patente postao dinamični centar
za građansku obuku i domišljatost,

čiji su članovi ne samo
tehnički eksperti i birokrate,

već i sjajni pripovedači javnog zdravstva

sa strašću prema nauci.

Obični građani bi imali
dostupne informacije

o kompleksnim tehnologijama

poput veštačke inteligencije
ili modifikovanja gena,

omogućavajući nam da učestvujemo
u političkim razgovorima,

koji direktno utiču
na naše zdravlje i živote.

Četvrto,

treba da steknemo pravo odlaska na sud.

Sada u Americi,
nakon što se patent odobri,

javnost nema legalnu poziciju.

Samo oni sa komercijalnim interesom,
često druge farmaceutske kompanije,

imaju to pravo.

Ali svedočila sam iz prve ruke
kako se životi mogu spasiti

kada obični građani imaju pravo
odlaska na sud.

U Indiji 2006,

moja organizacija je radila
sa zaštitnicima pacijenata,

kako bismo legalno izazvali
nepravedne patente lekova za HIV,

u doba kada je dosta ljudi umiralo,

jer su cene lekova bile nedostižne.

Uspeli smo da spustimo cene lekova

za 87 posto.

(Aplauz)

Za samo tri leka

smo uspeli da uštedimo pola milijarde
dolara zdravstvenim sistemima.

Sada, slučajevi poput ovih mogu
da sačuvaju milione života

i milijarde dolara.

Zamislite kada bi i Amerikanci
imali pravo odlaska na sud.

I naposletku, treba nam dobar nadzor.

Treba nam nezavisna jedinica
koja bi služila poput javnog zagovornika,

redovno nadgledajući aktivnosti
Zavoda za patente

i izveštavajući Kongres.

Da je jedinica poput ove postojala,

opazili bi na primer, kompaniju Teranos,
iz Silicijumske doline,

pre nego što su dobili
toliko patenata za testiranje krvi

i stekli procenu na devet milijardi dolara

dok u stvarnosti,

uopšte nije postojao izum.

Ova vrsta odgovornosti
će postati izuzetno hitna.

U doba ''23andMe",

postavljaju se važna pitanja

o tome da li kompanije
mogu da patentiraju i prodaju

naše genetske informacije
i naše podatke o pacijentima.

Treba da postanemo deo tih razgovora

pre nego što bude prekasno.

Naše informacije se koriste
za stvaranje novih terapija.

I kada dođe trenutak dijagnoze
za mene i moju porodicu,

ili za vas i vašu,

da li ćemo se okrenuti humanitarnoj pomoći
kako bismo spasili živote onih koje volimo

To nije svet u kojem želim da živim.

To nije svet koji želim za mog
dvogodišnjeg sina.

Moj tata sada stari,

i i dalje je prilično brilijantan
i moralan kao i uvek.

Ponekad nas ljudi pitaju
da li su se stvari između nas zahuktale:

patentski naučnik

i njegova ćerka, advokat
za reformu patenata.

To je takvo temeljno nerazumevanje
o tome šta je u pitanju,

jer nije o naučnicima nasuprot aktivista,

ili o izumima nasuprot zaštite.

Ovo je o ljudima,

našoj potrazi za stvaranjem
i našem pravu da živimo.

Moj tata i ja razumemo da naša
domišljatost i naše dostojanstvo

idu ruku pod ruku.

Na istoj smo strani.

Vreme je da osmislimo patentni sistem

koji oslikava to saznanje.

Hvala.

(Aplauz)