U poslednjih nekoliko godina,
prozivamo muškarce.

Morali smo to da učinimo.

(Aplauz)

Nedavno sam počela da mislim
da treba nešto još teže da preduzmemo.

Moramo, kako bi moj dobar drug,
Toni Porter, rekao,

da nađemo način
da ih uključimo u razgovor.

Moj otac počeo je da me seksualno
zlostavlja kada sam imala pet godina.

Došao bi u moju sobu usred noći.

Činilo se kao da je u transu.

Zlostavljanje se nastavilo
do moje desete godine.

Kada sam pokušala da se odbranim,

kada sam napokon postala sposobna
da mu kažem "Ne.",

počeo je da me tuče.

Nazivao me glupom.

Govorio da sam lažov.

Seksualno zlostavljanje završilo se
kada sam imala 10 godina,

ali se, zapravo, nikad nije završilo.

Promenilo me je kao osobu.

Bila sam ispunjena strahom i krivicom,
i sramotom sve vreme,

i nisam znala zašto.

Mrzela sam svoje telo, mrzela sam sebe,

često sam bila bolesna,

nisam mogla da razmišljam,

pamćenje me nije služilo.

Privlačili su me opasni muškarci i žene

kojima sam dopuštala - zapravo sam to
i dozivala - da me loše tretiraju,

jer me je otac naučio da je to ljubav.

Ceo život sam čekala da mi se otac izvini.

Nije.

Nije hteo.

A onda, nakon aktuelnih skandala
poznatih muškaraca,

dok su se jedan za drugim otkrivali,

shvatila sam nešto:

nikada nisam čula muškarca,

koji je izvršio silovanje
ili fizičko nasilje,

kako se javno izvinjava svojoj žrtvi.

Počela sam se pitati,

kako bi izgledalo jedno iskreno
i ozbiljno izvinjenje.

Tako je nešto čudno počelo da se dešava.

Počela sam da pišem,

i glas moga oca počeo je
kroz mene da se oglašava.

Počeo je da mi govori šta mi je uradio

i zašto.

Počeo je da se izvinjava.

Otac mi je mrtav već skoro 31 godinu,

ali bez obzira, u tom izvinjenju,

koje sam ja morala da napišem za njega,

otkrila sam moć izvinjenja

i kako bi ono moglo biti pravi način
da krenemo dalje,

u krizi u kojoj se nalazimo trenutno

sa muškarcima i svim ženama
koje oni zlostavljaju.

Izvinjenje je sveto delo.

Zahteva potpunu iskrenost.

Zahteva duboko ispitivanje
samoga sebe i mnogo vremena.

Ne može se požurivati.

Saznala sam da se izvinjenje
sastoji od četiri koraka,

koja bih, ako vam to odgovara,
htela da vam predstavim.

Kao prvo morate detaljno izreći
šta ste učinili.

Vaše izvinjenje ne sme da bude nejasno.

"Izvini, ako sam te povredio"

"Izvini, ako sam te
seksualno zlostavljao,"

nije dovoljno.

Morate reći šta se tačno dogodilo.

"Došao sam ti u sobu usred noći,

i skinuo ti gaćice."

"Omalovažavao sam te jer sam ti zavideo

i hteo da se osećaš manje vrednom."

Oslobođenje se nalazi u detaljima.

Izvinjenje je prisećanje.

Spaja prošlost i sadašnjost.

Potvrđuje da se ono
što se desilo stvarno desilo.

Drugi korak je da se upitate "Zašto?".

Preživele progoni pitanje "Zašto?".

Zašto? Zašto bi moj otac hteo da seksualno
zlostavlja svoju najstariju ćerku?

Zašto bi hteo da mi glavu udari o zid?

U slučaju moga oca,

bio je dete rođeno
mnogo posle ostale dece.

Bio je nepredviđen i postao "čudo".

Obožavali su ga i tretirali ga kao nešto
sasvim posebno - omiljeno dete.

Ali obožavanje,
ispostavilo se, nije ljubav.

Obožavanje je projekcija

nečije potrebe da budeš savršen

na tebe.

Moj otac morao je da dostigne
taj nemogući ideal,

pa zato nikada nije smeo
da bude ono što jeste.

Nikada nije smeo da izrazi nežnost

ili ranjivost, radoznalost, neizvesnost.

Nikada nije smeo da zaplače.

I tako je bio prisiljen
da sva svoja osećanja potisne,

i ona su na kraju metastazirala.

Ta potisnuta osećanja
kasnije su postala senka,

i ta senka izgubila je kontrolu,

pa je, naposletku, kada je puštena
sa lanca, krenula na mene.

Treći korak je da morate otvoriti dušu

i osetiti kako se vaša žrtva osećala
dok ste je zlostavljali.

Morate svome srcu dopustiti da se slomi.

Morate osetiti taj horor i tu izdaju

i dugoročni uticaj vašeg
zlostavljanja na vašu žrtvu.

Morate sesti sa patnjom
koju ste uzrokovali.

I, naravno, četvrti korak je

da prihvatitie svoju krivicu
u onome što se uradili

i ispravite grešku.

Dakle, zašto bi iko poželeo da prođe
kroz toliko naporan i ponižavajuć proces?

Zašto bi neko hteo da se toliko otvori?

Zato što je to jedino
što bi vas moglo osloboditi.

Takođe je jedino
što bi oslobodilo njegovu žrtvu.

Niste uništili samo vašu žrtvu.

Uništili ste i samoga sebe.

Ne postoji osoba koja drugoj nanosi zlo,

a posledice ne nosi i sama.

Stvara neverovatno mračnu
i zaraznu energiju,

koja se širi kroz ceo vaš život.

Izvinjenje koje sam napisala -
naučila sam nešto

o drugoj prespektivi,
iz koje treba da posmatramo,

kako bismo razumeli problem
muškog nasilja,

koje smo preživele ja
i milijardu drugih žena.

Često se prvo osvrćemo kazni.

To nam je prvi instinkt, ali zapravo,

iako je kazna nekada efikasna,

sama po sebi nije dovoljna.

Moj otac me je kažnjavao.

Bila sam odbačena

i bila sam slomljena.

Smatram da nas kazne čine jačima
ali nas ne uče ničemu.

Poniženje nije otkrovenje.

Moramo da stvorimo proces,
koji možda obuhvata i kaznu,

ali i otvara vrata mogućnosti

da muškarci postanu
nešto drugo ili neko drugi.

Toliko godina mrzela sam svoga oca.

Htela sam da umre.
Htela sam da ga pritvore.

Ali me je taj bes povezivao
sa očevom pričom.

Ono što sam stvarno htela
nije bilo samo da ga neko zaustavi.

Htela sam da se promeni.

Htela sam da se izvini.

To je ono što želimo.

Ne želimo da muškarci budu uništeni,

ne želimo da budu samo kažnjavani.

Želimo da nas vide,
žrtve kojima su naudili,

i želimo da se pokajaju

i da se promene.

A ja stvarno verujem da je to moguće.

I ja stvarno verujem
da nam je to način da krenemo dalje.

Ali treba da nam se muškarci priključe.

Treba da muškarci budu hrabri
i budu deo ove transformacije.

Provela sam većinu svog života
kritikujući muškarce,

i sad sam ovde,

da vas upravo sad,

pozovem, da se priključite razgovoru.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Hvala vam, hvala.

(Aplauz)