There's No Tomorrow (2012)

Incubate Pictures predstavlja

U saradnji sa Post Carbon Institute

NEMA SUTRAŠNJICE

Ovo je Zemlja,

onako kako je izgledala pre 90 miliona godina.

Geolozi ovaj period zovu "kasna Kreda".

Bio je to period ekstremnog globalnog zagrevanja,

kada su dinosaurusi još uvek gospodarili planetom.

Živeli su bezbrižno,

sigurni na vrhu lanca ishrane,

nesvesni promena koje su se dešavale oko njih.

Kontinenti su se razdvajali,

otvarajući ogromne procepe u Zemljinoj kori.

Ispunjeni vodom, ovi procepi postajali su mora.

Alge su bujale u ekstremoj toploti,

trujući tako vodu.

Izumirale su,

i taložile se, bilioni njih, na dno procepa.

Reke su spirale talog u mora,

sve dok organski ostaci algi nisu bili prekriveni.

Kako je pritisak rastao, rasla je i temperatura,

sve dok hemijska reakcija nije transformisala organsku materiju

u ugljovodonična fosilna goriva:

naftu i prirodni gas.

Sličan proces se odvijao i na kopnu,

proizvodeći tako ugalj.

Prirodi je bilo potrebno oko 5 miliona godina

da kreira onu količinu fosilnih goriva koju svet potroši za 1 godinu.

Moderan način života

zavisi od ovog fosilizovanog sunčevog žara,

mada, iznenađujuće veliki broj ljudi ga prihvata zdravo za gotovo.

Od 1860. geolozi su otkrili preko 2 biliona barela nafte. (1 barel = 159 litra)

Od tada, svet je potrošio oko polovinu.

Pre vađenja, nafta mora da se otkrije.

Isprva, bilo je lako pronaći i jeftino vaditi.

Prvo veliko američko naftno polje bilo je Spindletop,

otkriveno 1900. godine.

Usledila su i mnoga druga.

Geolozi su pretražili celu Ameriku.

Otkrili su ogromna nalazišta nafte, prirodnog gasa i uglja.

Amerika je proizvodila više nafte od bilo koje druge zemlje,

što joj je omogućilo da postane industrijska super-sila.

Kada naftni izvor počne davati naftu,

samo je pitanje vremena kada će proizvodnja početi da opada.

Različiti izvori imaju različitu stopu proizvodnje.

Kada se posmatra prosečna vrednost više izvora,

kombinovani grafik ima oblik zvona.

Obično je potrebno

40 godina nakon pika (vrhunca) u otkrivanju nalazišta

da zemlja dostigne pik (vrhunac) proizvodnje,

nakon čega sledi permanentno opadanje.

1950-ih,

geofizičar M. King Hubbert iz Shell-a

predvideo je da će Američka proizvodnja nafte dostići pik 1970-ih,

40 godina nakon pika u otkrivanju nalazišta nafte u SAD.

Malo ljudi mu je poverovalo.

Medutim, 1970.

Americka proizvodnja nafte ipak dostiže pik,

i od tad počinje konstantno opadanje.

Pokazalo se da je Hubbert bio u pravu.

Od ovog trenutka nadalje,

Amerika sve više zavisi od uvežene nafte.

Ovo je učinilo ranjivom na prekide u snabdevanju,

i doprinelo ekonomskim krizama

iz 1973. i 1979. godine

Najveća stopa otkrivanja nafte u Američkoj istoriji je bila 1930-ih.

Uprkos napretku tehnologije,

pad u otkrivanju novih američkih naftnih polja je bio neumoljiv.

Skorija nalazišta, kao što je ANWAR,

bi u najboljem slučaju obezbedila dovoljno nafte za 17 meseci.

Čak i nova "Jack 2" bušotina u meksičkom zalivu

bi zadovoljila svega par meseci domaće potražnje.

Iako velika, nijedno od ovih nalazišta ni približno

ne zadovoljava američke energetske zahteve.

Sada se gomilaju dokazi

da je svetska proizvodnja nafte na piku, ili blizu njega.

Globalno, stopa otkrića novih naftnih nalazišta je dostigla pik 1960-ih.

Više od 40 godina kasnije,

pad u otkrivanju novih nalazišta

deluje nezaustavljiv.

54 od 65 zemalja najvećih proizvođača nafte

je već dostiglo pik proizvodnje.

Mnoge ostale očekuje isto u bliskoj budućnosti.

Svetu će biti neophodno da uvodi u proizvodnju

ekvivalent nove Saudijske Arabije

na svake 3 godine

kako bi nadoknadio pad proizvodnje postojećih nalazišta.

Šezdesetih godina prošlog veka,

6 barela nafte je otkrivano na svaki 1 potrošen.

Četiri decenije kasnije,

svet konzumira između 3 i 6 barela nafte

na svaki 1 otkriven.

Jednom kada se pik svetske proizvodnje nafte dostigne,

potražnja za naftom će nadmašiti ponudu,

a cene benzina će postati izrazito nestabilne,

što će uticati na mnogo toga osim troškova vožnje.

Moderni gradovi zavise od fosilnih goriva.

Čak se i putevi prave od asfalta,

koji je naftni derivat,

baš kao i krovovi mnogih kuća.

Velike površine bi postale nenaseljive

bez grejanja zimi ili klimatizacije leti.

Širenje stanovanja u predgrađu zahteva

da ljudi putuju na posao, u škole i trgovine.

Veliki gradovi su podeljeni u rezidencione

i komercijalne zone, međusobno udaljene,

što primorava ljude na vožnju.

Predgrađa, kao i mnoga naselja

su projektovani na pretpostavci obilja nafte i energije.

Hemikalije - derivati fosilnih goriva,

tj. petro-hemikalije,

su esencijalne za proizvodnju nebrojeno mnogo proizvoda.

Moderna poljoprivreda

umnogome zavisi od fosilnih goriva,

baš kao i bolnice,

vazduhoplovstvo,

vodovodi,

i vojska SAD,

koja samostalno troši oko 140 miliona barela nafte godišnje.

Fosilna goriva su takođe esencijalna za proizvodnju plastike i polimera,

ključnih sastojaka kompjutera, elektronike zabave i odeće.

Globalna ekonomija trenutno zavisi od neograničenog rasta,

zahtevajući sve veće snabdevanje jeftinom energijom.

Toliko zavisimo od nafte i ostalih fosilnih goriva,

da čak i mali prekid snabdevanja

može imati dalekosežne posledice na sve aspekte naših života.

ENERGIJA

Energija je sposobnost obavljanja rada.

Prosečni Amerikanac danas raspolaže energetskim ekvivalentom 150 robova, koji rade 24 sata dnevno.

Materiju koja skladišti ovu energiju za rad zovemo gorivom.

Neka goriva sadrže više energije od ostalih.

Ovo zovemo gustina energije.

Od ovih goriva, nafta je najkritičnija.

Svet troši 30 milijardi barela godišnje,

što je jednako 1 kubnoj milji nafte,

a ta količina sadrži onoliko energije

kolko bi generisale 52 nuklearne elektrane

da rade narednih 50 godina.

Iako se nafta koristi za proizvodnju 1.6% struje u SAD,

ona napaja 96% svog transporta.

U 2008. dve trećine američke nafte je uveženo.

Najviše iz Kanade,

Meksika,

Saudijske Arabije,

Venecuele,

Nigerije, Iraka i Angole.

Nekoliko faktora čini naftu unikatnom.

Velika gustina energije.

Jedan barel nafte sadrži energetski ekvivalent

skoro trogodišnjeg ljudskog rada.

Tečna je na sobnoj temperaturi,

laka za transport

i može se koristiti u malim motorima.

Da bi se dobila energija, mora se utrošiti energija.

Trik je u tome da se koristi manja količina da bi se našla i ekstrahovala veća.

Ovo se zove DEnUE

Dobijena Energija na Uloženu Energiju.

Konvencionalna nafta je dobar primer.

Visoko kvalitetna sirova nafta, koja je bila laka za ekstrakciju je vađena najpre.

Naftaši su trošili ekvivalent 1 barela nafte da bi otkrili i izvadili 100.

DEnUE nafte bio je 100.

Nakon što je dostupnija nafta izvađena,

pretraga je preseljena u dubine mora,

ili udaljene zemlje,

pritom trošeći sve veće količine energije.

Često, nafta koju danas nalazimo je tzv. teška ili pak kisela sirova nafta,

i skupa je za preradu.

DEnUE za naftu danas je spao na 10.

Ukoliko, da bi dobili gorivo, trošimo više energije nego što je sadržano u samom gorivu,

onda ono nije ni vredno truda.

Moguće je jednu vrstu goriva konvertovati u drugu.

Svaki put kada se to radi

nešto od energije sadržane u originalnom gorivu se gubi.

Na primer, postoji nekonvencionalna nafta:

bitumenozni pesak i uljni škriljac.

Nalazišta bitumenoznog peska većinom su u Kanadi.

Dve trećine svetskih zaliha uljnog škriljca su u SAD.

Obe ove vrste goriva mogu se preraditi u sintetičku sirovu naftu.

Međutim, to zahteva velike količine toplote i sveže vode,

što smanjuje njihov DEnUE,

koji se kreće od 5 do čak 1,5.

Škriljac je gorivo veoma lošeg kvaliteta,

koje, gram za gram, sadrži oko jedne trećine energije

kutije žitnih pahuljica.

Ugalj postoji u ogromnim količinama,

i koristi se za proizvodnju gotovo polovine svetske električne energije.

Svet troši skoro 2 kubne milje uglja godišnje.

Ali, globalna proizvodnja uglja može dostići pik pre 2040.

Tvrdnja da Amerika ima zalihe uglja dovoljne za više vekova je varljiva,

jer ona ne uzima u obzir rast potražnje, ni pad kvaliteta.

Veliki udeo visoko kvalitetnog antracit uglja je potrošen,

ostavivši ugalj manjeg kvaliteta, koji ima manju gustinu energije.

Kako se zalihe površinskog uglja iscrpljuju, pojavljuju se problemi u proizvodnji

jer rudari moraju da kopaju dublje i u manje pristupačnim oblastima.

Mnogi koriste destruktivne metode rudarstva kako bi došli do naslaga uglja,

izazivajući pri tom ekološke katastrofe.

Prirodni gas se često otkriva uz naftu i ugalj.

Otkriće konvencionalnog gasa u severnoj Americi dostiže pik 1950-ih,

a proizvodnja ranih 70-ih.

Ako grafik otkrića pomerimo unapred za 23 godine

dobijamo moguću budućnost proizvodnje prirodnog gasa

u severnoj Americi.

Skorašnji napredak, omogućio je ekstrakciju nekonvencionalnog prirodnog gasa,

kao što je škriljačni gas, što će možda pomoći da odložimo pad proizvodnje.

Nekonvencionalni prirodni gas je kontroverzan,

jer su neophodne visoke cene energije da bi bio profitabilan.

Čak i uz nekonvencionalni gas,

globalna proizvodnja prirodnog gasa može dostići pik do 2030.

Velike rezerve uranijuma za nuklearnu fisiju još uvek postoje.

Da bi se zamenilo 10 teravati koje svet trenutno proizvodi iz fosilnih goriva,

bilo bi neophodno 10 000 nuklearnih elektrana.

Tim tempom, poznate rezerve uranijuma bi potrajale svega 10 do 20 godina.

Eksperimenti sa reaktorima razmnožiteljima baziranim na plutonijumu

u Francuskoj i Japanu

pokazali su se skupim neuspesima.

Nuklearna fuzija mora prevazići ogromne tehničke prepreke.

Zatim, postoje obnovljivi izvori energije.

Vetar ima visok DEnUE, ali nije neprekidan.

Vodena energija je pouzdana,

ali na većini reka u razvijenom svetu su već postavljene brane.

Konvencionalne geotermalne elektrane

koriste postojeće vruće tačke blizu površine zemlje.

One su ograničene na te oblasti.

U eksperimentalnom EGS sistemu,

dve cevi bi bile sprovedene do dubine od 6 milja.

Voda se pumpa niz jednu cev, gde se greje u procepu,

a zatim se diže uz drugu, generišući struju.

Prema skorašnjem izveštaju iz MIT-a, ova tehnologija

bi mogla obezbeđivati 10% električne energije u SAD do 2050.

Energija od talasa je ograničena na obalna područja.

Gustina energije talasa varira od oblasti do oblasti.

Transport el. energije generisane talasima u unutrašnjost kopna bi bio težak.

Takođe, salinitet okeana je korozivan po turbine.

Biogoriva su goriva koja se uzgajaju.

Drvo ima malu gustinu energije, i raste sporo.

Svet troši 3.7 kubnih milja drva godišnje.

Biodizel i etanol se proizvode

od kultura uzgajanih pomoću poljoprivrede zasnovane na nafti.

Energetski profit ovih goriva je veoma nizak.

Neki političari žele da kukuruz pretvore u etanol.

Da bi etanol obezbedio 1/10 predviđene potrošnje nafte u SAD 2020-e,

bilo bi potrebno 3% Američke teritorije.

Da bi obezbedio 1/3 zahtevalo bi 3 puta veću površinu od one koja se trenutno koristi za uzgoj kukuruza.

Da bi obezbedio celokupnu potrošnju nafte u SAD 2020-e

zahtevalo bi duplo veću teritoriju od one koja se danas koristi za uzgoj sve hrane.

Vodonik je potrebno ekstrahovati iz prirodnog gasa, uglja ili vode,

što zahteva više energije nego što se dobija od vodonika.

Stoga, ekonomija zasnovana na vodoniku nije verovatna.

Svi fotovoltažni solarni paneli u svetu generišu onoliko el. struje

koliko dve elektrane na ugalj.

Za proizvodnju jednog solarnog panela je potreban

ekvivalent od 1 do 4 tone uglja.

Morali bi da prekrijemo panelima čak 140 000 kvadratnih milja

da bi zadovoljili trenutnu svetsku potražnju.

Do 2007-e, tek je postojalo oko 4 kvadratne milje.

Koncentrisana solarna energija, ili solarna termalna, ima sjajan potencijal,

mada trenutno postoji samo mali broj ovakvih elektrana.

One su takođe ograničene na sunčanu klimu,

što zahteva distribuciju velike količine el. energije

na velike daljine.

Sve alternative nafte zavise od mašina koje rade na naftu,

ili zahtevaju materijale poput plastike, koji se proizvode od nafte.

Kada budete razmatrali buduće tvrdnje neverovatnih novih goriva ili izuma,

upitajte:

Da li promoteri imaju funkcionalan, komercijalan model izuma?

Koja je njegova gustina energije?

Da li može biti skladišten ili distribuiran?

Da li je pouzdan ili nekontinualan?

Da li se može proširiti na nivo države?

Ima li skrivenih inženjerskih prepreka?

Kakav je DEnUE koeficijent?

Kakav uticaj ima na okolinu?

Upamtite da veliki brojevi mogu biti obmanljivi.

Na primer: 1 milijarda barela nafte

zadovoljava samo globalnu potražnju za 12 dana.

Prelazak sa fosilnih goriva predstavljao bi monumentalan izazov.

U 2007. ugalj je proizvodio 48.5% el. struje u SAD.

21.6% je od prirodnog gasa,

1.6% je od nafte,

19.4% je od nuklearnih elektrana,

5.8% od vode.

Ostali obnovljivi izvori zaslužni su za 2.5%.

Da li je moguće zameniti sistem baziran na fosilnim gorivima

kombinacijom alternativnih?

Neophodni su ogromni tehnološki pomaci,

kao i politička volja i saradnja,

masivna ulaganja,

internacionalni konsenzus,

modifikacija globalne ekonomije vredne 45 biliona dolara,

uključujući transport,

proizvodne industrije,

i poljoprivredne sisteme,

ali i zvaničnici kompetentni da upravljaju tranzicijom.

Ako se sve navedeno postigne,

da li se sadašnji način života može nastaviti?

Rast

Ove bakterije žive u flaši.

Njihova populacija se duplira svakog minuta.

U 11 časova tu je jedna bakterija.

U podne, flaša je puna.

Polu-puna je 11:59

ostavljajući mesta za još samo jedno dupliranje.

Bakterije vide opasnost.

One tragaju za novim flašama, i pronalaze 3.

Pretpostavljaju da je njihov problem rešen.

Do podneva, prva flaša je puna.

U 12:01, druga flaša je puna.

U 12:02, sve flaše su pune.

Ovo je problem s kojim se mi suočavamo,

zbog dupliranja izazvanog Eksponencijalnim Rastom.

Kada je čovečanstvo počelo da koristi ugalj i naftu kao goriva,

doživelo je do tada nezabeleženi rast.

Čak i male stope rasta rezultuju velikim uvećanjem tokom vremena.

Pri stopi od 1% rasta,

ekonomija će se duplirati na 70 godina.

Stopa od 2% duplira na 35 godina.

Pri stopi od 10% rasta,

ekonomija će se duplirati na svega 7 godina.

Ako ekonomija raste trenutnom prosečnom stopom od 3%,

dupliraće se na svake 23 godine.

Sa svakim dupliranjem, potražnja za energijom i resursima

će prevazići sva prethodna dupliranja zajedno.

Finansijski sistem je izgrađen pod pretpostavkom rasta

što zahteva sve veće snabdevanje energijom kako bi opstao.

Banke pozajmljuju novac koji nemaju,

čime ga, zapravo, kreiraju.

Zajmoprimci koriste novokreirani pozajmljeni novac kako bi uvećali svoj biznis,

i otplatili nazad dug,

sa kamatom, koja zahteva još veći rast.

Zbog ovakvog kreiranja novca iz duga,

većina svetskog novca u opticaju zapravo predstavlja dug na koji tek treba platiti kamatu.

Bez stalnog priliva novih i sve većih generacija zajmoprimaca

koji bi obezbedili rast,

i time otplatili ove dugove,

svetska ekonomija bi se urušila.

Kao Poncijeva šema,

sistem se mora proširiti ili umire.

Delom usled ovog sistema duga,

efekti ekonomskog rasta su bili spektakularni:

u Bruto Domaćem Proizvodu,

postavljanju brana na rekama,

korišćenju vode,

potrošnji đubriva,

gradskoj populaciji,

potrošnji papira,

motornim vozilima,

komunikacijama

i turizmu.

Svetska populacija je narasla na 7 milijardi,

a očekuje se da pređe 9 milijardi do 2050.

Na ravnoj beskonačnoj zemlji, ovo ne bi bio problem.

Međutim, kako je Zemlja okrugla i konačna,

kad-tad ćemo dostići granice rasta.

Ekonomska ekspanzija

dovela je do povećanja koncentracije azot-suboksida

i metana u atmosferi,

oštećenja ozonskog omotača,

povećanja broja velikih poplava,

oštećenja okeanskih ekosistema,

uključujući slivanje azota,

uništavanja prašuma i šuma,

povećanja obradivih površina,

i istrebljenja vrsta.

Ukoliko stavimo jedno zrno pirinča

na prvo polje šahovske table,

dupliramo ovo i stavimo 2 zrna na drugo polje,

dupliramo opet i stavimo 4 na treće,

dupliramo opet i stavimo 8 na četvrto,

i nastavimo ovako,

stavljajući na svako polje duplo više zrnevlja

nego što je na prethodnom,

onda će nam do trenutka kad budemo stigli do poslednjeg polja

biti potreban astronomski broj zrna:

9 triliona,

223 bilijarde,

372 biliona,

36 milijardi,

854 miliona

776 hiljada zrna:

više zrnevlja nego što je ljudska rasa

uzgajala u zadnjih 10 000 godina.

Moderne ekonomije se,

poput zrna na šahovskoj tabli,

udvostručuju na svakih par decenija.

Na kom polju šahovske table se mi nalazimo?

Osim energije,

civilizacija zahteva brojne esencijalne resurse:

svežu vodu,

obradivo zemljište,

hranu,

šume,

i mnoge vrste minerala i metala.

Rast je ograničen onim resursom

kojeg ima najmanje u opticaju.

Bure je sastavljeno od dasaka,

i poput vode koja puni bure,

rast ne može ići dalje od najkraće daske,

tj. najređeg esencijalnog resursa.

Ljudi trenutno koriste

40% ukupne fotosinteze na Zemlji.

Iako je možda moguće koristiti 80%,

teško da ćemo ikada koristiti 160%.

Hrana

Globalno snabdevanje hranom

umnogome zavisi od fosilnih goriva.

Pre Prvog svetskog rata,

celokupna poljoprivreda bila je organska.

Nakon razvoja đubriva i pesticida, koji su izvedeni iz fosilnih goriva,

došlo je do ogromnog poboljšanja u proizvodnji hrane,

što je omogućilo rast ljudske populacije.

Upotreba veštačkih đubriva

je hranila mnogo više ljudi nego što bi bilo moguće

isključivo organskom poljoprivredom.

Fosilna goriva su neophodna za poljoprivrednu opremu,

transport,

hlađenje,

pakovanje - u plastiku,

i kuvanje.

Moderna poljoprivreda koristi zemljište da bi pretvorila fosilna goriva u hranu

a hranu u ljude.

Oko 7 kalorija energije iz fosilnih goriva

se koristi za proizvodnju 1 kalorije hrane.

U Americi, hrana putuje približno 1500 milja od farme do mušterije.

Osim pada zaliha fosilnih goriva,

postoji još nekoliko pretnji po trenutni sistem proizvodnje hrane:

Jeftina energija,

poboljšanje tehnologije

i subvencije, omogućili su ogromne ulove riba.

Globalni ulov riba doživeo je pik kasnih 1980-ih,

što je primoralo ribolovce da krenu u dublje vode.

Slivanje azota iz veštačkih đubriva

zagađuje reke i mora, stvarajući ogromne mrtve zone.

Ovim tempom,

predviđa se kolaps svih populacija riba

do 2048. godine.

Kisele kiše iz gradova i industrija uništavaju hranljive sastojke zemljišta,

kao što su kalijum,

kalcijum,

i magnezijum.

Još jedna opasnost je manjak vode.

Mnoge farme za navodnjavanje koriste vodu koja se pumpa iz podzemnih izdana.

Izdanima je potrebno hiljade godina da bi se napunili,

ali se ispumpavanjem mogu isprazniti za par decenija,

baš kao i naftni izvori.

Američki ogromni Ogallala izdan je spao na toliko nizak nivo

da su mnogi farmeri morali da se vrate na manje produktivnu zemljoradnju bez navodnjavanja.

Pored toga, upotreba navodnjavanja i đubriva može dovesti do salinizacije:

akumulacije soli u zemljištu.

Ovo je jedan od glavnih uzroka dezertifikacije.

Još jednu pretnju predstavlja gubitak površinskog tla.

Pre 200 godina,

na američkim prerijama je bilo do 2 metra površinskog tla.

Danas, usled obrade zemljišta i loših praksi,

približno polovina je nestala.

Navodnjavanje pospešuje rast štetnih gljivica kao što je UG-99,

koja ima potencijal da uništi 80% svetskih prinosa žitarica.

Prema Normanu Borlaugu,

ocu Zelene revolucije

bolesti koje izazivaju ove gljivice "imaju ogroman potencijal za socijalno i ljudsko uništenje".

Upotreba biogoriva znači da će

manje zemljišta biti raspoloživo za proizvodnju hrane.

Određena oblast ima konačan kapacitet koji može da podrži.

To je broj životinja ili ljudi

koji mogu na njoj da žive neograničeno dugo.

Ukoliko te životinje ili ljudi prekorače taj kapacitet oblasti,

oni će odumirati sve dok se populacija ne vrati na svoja prirodna ograničenja.

Svet je uspevao da izbegne ovo odumiranje

otkrivanjem novog zemljišta za obradu,

ili povećanjem proizvodnje,

koje je bilo moguće najviše zahvaljujući nafti.

Da bi se rast nastavio,

neophodno je više resursa nego što Zemlja može da pruži,

a nove planete nam nisu dostupne.

Suočena sa svim ovim izazovima,

globalna proizvodnja hrane se mora udvostručiti do 2050-e

kako bi prehranila rastuću svetsku populaciju.

1 milijarda ljudi je već neuhranjena ili gladuje.

Prehraniti preko 9 milijardi u narednim godinama,

kada će svetska nafta i prirodni gas biti u padu, biće teško.

Srećan kraj

Globalna ekonomija raste eksponencijalno,

stopom od oko 3% godišnje,

konzumirajući sve veće količine neobnovljivih goriva,

minerala i metala,

kao i obnovljivih resursa,

poput vode, šuma, zemljišta i riba

brže nego što se mogu obnoviti.

Čak i pri stopi od 1%,

ekonomija će se udvostručiti za 70 godina.

Problem intenziviraju drugi faktori:

Globalizacija omogućava da ljudi na jednom kontinentu

kupuju dobra i hranu proizvedene od strane ljudi na drugom.

Rute snabdevanja su duge,

što nateže ograničene rezerve nafte.

Danas računamo na udaljene zemlje za osnovne potrepštine.

Moderni gradovi zavise od fosilnih goriva.

Većina bankarskih sistema je bazirana na dugu,

primoravajući ljude na začarani krug zajmova i otplata,

što za posledicu ima rast.

Šta se može učiniti povodom ovih problema?

Mnogi veruju da se kriza može sprečiti

kroz štednju,

tehnologiju,

pametan rast,

recikliranje,

električne automobile i hibride,

zamenu

ili glasanje.

Štednja će nam uštedeti novac,

ali ona sama neće spasiti planetu.

Ako neki ljudi smanje potrošnju nafte,

smanjena potražnja će oboriti cene,

što će drugima omogućiti da je kupe za manje.

Na isti način,

efikasniji motor, koji troši manje energije će,

paradoksalno, dovesti do veće potrošnje energije.

U 19. veku,

engleski ekonomista William Stanley Jevons

je shvatio da bolji parni motori čine ugalj

isplativijim gorivom,

što je rezultovalo širom upotrebom parnih motora,

što je zauzvrat povećalo ukupnu potrošnju uglja.

Rast upotrebe bi potrošio svu energiju i resurse

koje bi eventualno uštedeli.

Mnogi veruju da će naučnici

rešiti ove probleme novim tehnologijama.

Međutim, tehnologija nije energija.

Tehnologija može kanalisati energiju u rad,

ali je ne može zameniti.

Ona takođe troši resurse:

na primer,

kompjuteri se prave pomoću

1/10 energije potrebne da se napravi automobil.

Naprednije tehnologije

mogu učiniti situaciju gorom,

jer mnoge zahtevaju retke minerale,

koji su takođe blizu svojih granica.

Na primer,

97% svetskih retkih minerala se proizvodi u Kini,

većinom u jednom rudniku u unutrašnjosti Mongolije.

Ovi minerali se koriste u katalitičkim konvertorima,

motorima aviona,

visoko-efikasnim magnetima i hard-diskovima,

akumulatorima hibridnih automobila,

laserima,

prenosivim Rentgen aparatima,

izolaciji nuklearnih reaktora,

kompakt-diskovima,

motorima hibridnih vozila,

sijalicama male energije,

optičkim kablovima

i ravnim ekranima.

Kina je počela da razmatra ograničavanje izvoza ovih minerala,

kako potražnja naglo raste.

Takozvani održivi razvoj ili pametni rast neće pomoći,

jer on takođe zahteva neobnovljive metale i minerale

u konstantno većim količinama,

uključujući i retke minerale.

Recikliranje neće rešiti problem,

jer ono zahteva energiju,

a i sam proces nije 100% efikasan.

Moguće je povratiti samo mali deo recikliranog materijala;

veći deo zauvek ostaje otpad.

Električni automobili rade na el. struju.

Budući da se el. struja najvećim delom generiše iz fosilnih goriva,

ovo nije rešenje.

Pored toga, automobili svih vrsta zahtevaju naftu za svoju proizvodnju.

Samo jedna guma zahteva oko 7 galona nafte. (1 galon = 3.78 litra)

U 2010. na svetu je bilo oko 800 miliona automobila.

Trenutnim stopama rasta,

ovaj broj će dostići 2 milijarde do 2025.

Teško da planeta može izdržavati dugo toliko mnogo vozila,

bez obzira na njihov izvor napajanja.

Mnogi ekonomisti veruju

da će slobodno tržište zameniti jedan izvor energije drugim

kroz tehnološke inovacije.

Međutim, i glavne zamene za naftu

se suočavaju sa svojim stopama opadanja.

Teorija zamene, pored toga, ne uzima u obzir vreme potrebno za tranziciju.

Hirsch izveštaj ministarstva energije SAD

procenjuje da bi bar 2 decenije bilo neophodno za pripremu

za posledice pika nafte.

Problemi nestašice energije,

iscrpljenja resursa,

gubitka površinskog tla,

i zagađenja su sve simptomi jednog, većeg problema:

rasta.

Sve dok naš finansijski sistem zahteva beskonačni rast,

reforma teško da ima šansi za uspeh.

Kako će onda budućnost izgledati?

Optimisti veruju da će se rast nastaviti zauvek,

bez ograničenja.

Pesimisti misle da hrlimo u novo Kameno doba,

ili izumiranje.

Istina možda leži negde između ovih ekstrema.

Moguće je da će se društvo vratiti na jednostavniji stupanj,

gde se energija koristi mnogo manje.

Ovo bi značilo teži život za većinu.

Više manuelnog rada,

više poljoprivrednog rada,

i lokalna proizvodnja dobara, hrane i usluga.

Šta biste mogli da uradite kako bi se pripremili za takvu budućnost?

Očekujte pad u snabdevanju hrane i dobara iz udaljenih mesta.

Počnite šetati ili voziti bicikl.

Navikavajte se da koristite manje el. energije.

Izađite iz duga.

Pokušajte izbegavati banke.

Umesto kupovine u velikim hiper-marketima,

podržite lokalne prodavnice.

Kupujte hranu uzgajanu lokalno, na pijaci.

Umesto travnjaka, razmislite o bašti, kako bi gajili sopstvenu hranu.

Naučite kako da je konzervirate.

Razmotrite upotrebu lokalnih valuta

za slučaj da šira ekonomija prestane da funkcioniše,

i razvijajte veću samo-održivost/nezavisnost.

Nijedan od ovih koraka neće sprečiti kolaps,

ali mogu povećati vaše šanse u budućnosti, u kojoj će biti manje energije,

i kada ćemo morati da se više oslanjamo na same sebe,

kao što su to činili naši preci.

(preveo janke100)