Neuronauka psihodeličnih droga, muzike i nostalgije

Kako muzika i psihodelici utiču na vaš mozak? Neuronaučnik Frederik Striter Beret raspravlja o specifičnim neuronskim oblastima koje se aktiviraju kada slušate muziku i doživljavate efekte psihodeličnih droga poput LSD-a ili psilocibina (magične pečurke). Saznajte o njegovom istraživanju o tome kako ova iskustva, kada se spoje pod odgovarajućim uslovima, mogu da podstaknu emotivni rast i oporavak od poremećaja raspoloženja, poput depresije i anksioznosti.

U različitim periodima
tokom prethodnih 20 godina

izučavao sam dva temeljno ljudska iskustva

koja su me naučila toliko toga o emocijama

i u kojima možda počiva ključ
za revoluciju u psihijatriji.

Prvo je to kako doživljavamo muziku.

Drugo je to kako doživljavamo
psihodelične droge,

poput LSD-a i magičnih pečuraka

tj. psilocibina,

koji je aktivni sastojak
magičnih pečuraka.

Sigurno se pitate šta je zajedničko
za ovo dvoje mimo Vudstoka.

Naposletku, muzika nije fizička supstanca.

Može da se opiše kao ograničen
skup vibracija u vazduhu

koje vaše uho može da prepozna.

I čini se kako muzika ima više sličnosti
sa estetikom nego biologijom

ili hemijom.

Psihodelične droge, s druge strane,
su fizičke supstance.

To su hemijska jedinjenja
koja možete da progutate

i koja direktno utiču na hemiju mozga

i menjaju vaše iskustvo sveta.

Ova promena je privremena,

ali njeni efekti
mogu da izmene tok vašeg života.

No, da se ne lažemo,

psihodelici imaju potencijal

da izazovu neočekivane
i potencijalno opasne efekte.

Dakle, šta bi moglo da bude zajedničko
za ove dve veoma različite stvari?

Otkrio sam da muzika i psihodelici
mogu da utiču na našu dobrobit

na snažne i komplementarne načine.

Muzika može da ima
direktan uticaj na naša osećanja,

sa izmerljivim uticajima na mozak;

psihodelične droge,
pod odgovarajućim okolnostima,

mogu da imaju terapeutske uticaje.

Ovi uticaji mogu da se ispolje u obrascima

koje možemo da izučavamo
i dokumentujemo skeniranjem mozga.

A zajedno, i, ako se upotrebe
na svrsishodan način,

muzika i psihodelici mogu da imaju
čak i veći isceljujući uticaj

na pacijente.

Štaviše, ovi uticaji mogu da se ispolje
kroz zdravije i srećnije živote

i potpunije ličnosti.

Počeo sam da otkrivam
prednosti muzike za mentalno zdravlje

mnogo pre nego što sam
nameravao to da uradim.

Skoro pola svog života sam bio muzičar,

svirao sam u lokalnim orkestrima,

lokalnim pozorištima,

bendovima za venčanja,
salsa-merenge bendovima.

Bio sam član benda gudača
u Filadelfiji mnogo godina.

I veći deo adolescencije

sam bio bubnjar u bendu
koji je svirao obrade Nirvane i Vizera,

a koji je prerastao u hardkor pank bend.

(Smeh)

Tako je.

Bubnjar u pank bendu.

Ali tek kada sam uistinu započeo
karijeru u psihologiji i neuronauci,

počeo sam takđe da cenim
koliko naširoko i suštinski kao vrsta,

kako implicitno, tako i eksplicitno,

koristimo muziku kao oruđe
za regulaciju emocija

i za lečenje.

A neke od nas muzika pokreće.

Drugima muzika prosto nije dovoljna.

Ovo me je navelo
na neka fascinantna pitanja.

Počeo sam da koristim muziku kao oruđe
za izučavanje emocija i sećanja u mozgu.

U središtu mog prvog naučnog istraživanja
je bila nostalgija izazvana muzikom.

Nostalgija je bogato
i slatkogorko osećanje

koje je prisno povezano
sa našim autobiografskim sećanjima.

Često možemo da zateknemo nostalgiju
na neočekivanim mestima.

Možda vam se desilo
da se vozite auto-putem,

uključite radio

ili otpanjite omiljeni
servis za preporuku muzike

i čujete pesmu koju godinama niste čuli,

i istog trena ste vraćeni kroz vreme

i bačeni ste u živopisno sećanje -

o nečemu o čemu niste
godinama razmišljali,

ali je bilo značajno za vas -

možda venčanje ili velika matura

ili rođenje vašeg prvog deteta

ili smrt voljene osobe.

Muzika može da bude
snažan kontekstualni okidač

za istinski smislena i intezivno živopisna
nostalgična sećanja poput navedenih.

Nostalgija je na neki način
duboko upletena u našu svest o sebi.

Ko smo mi kada smo najutentičniji?

Povezujući nas sa emocionalnim istorijama,

nostalgija može da nam pomogne
da odagnamo tugu, usamljenost,

egzistencijalnu ugroženost,

pa čak i neizbežnost smrti

koja je sve bliže na horizontu
naših života kako starimo.

Kako bih bolje shavtio
to kako muzika pokreće nostalgiju

i kako to utče na mozak,

počeo sam da radim sa proračunskim
modelima muzičke spoznaje.

Primenio sam te modele
kako bih ispitao aktivnost mozga

koja je beležena dok su ljudi slušali

muziku koja izaziva
i ne izaziva nostalgiju.

I što je značajnije,
naročito štreberu za mozak poput mene,

otkrio sam da je nostalgija u stanju
da aktivira široku mrežu moždanih oblasti

povezanih sa višestrukim nivoima
različitih kognitivnih procesa.

Dok je nenostalgična muzika
mogla da aktivira moždane oblasti

poput Hešlovog girusa,

uključenog u osnovnu obradu zvuka

ili Brokino područje,

uključeno u obradu gramatike i sintakse

ne samo za jezik već i muziku,

nostalgija je bila u stanju da aktivira
ove i mnoge druge oblasti.

Oblasti mozga, poput supstancije nigra
uključene u obradu nagrađivanja

ili anteriornu insulu koja je uključena
u iskonsko iskustvo osećanja

ili oblasti mozga
u nižem frontalnom girusu

koje su uključene
u autobiografska sećanja.

Nostalgija je bila u stanju i da pokrene
široku mrežu moždanih oblasti

u prefrontalnim, frontalnim, cingularnim,
insularnim, parijetalnim, okcipitalnim

i subkortikalnim moždanim oblastima

koje obuhvataju skoro
sve naše kognitivne sposobnosti.

Ovo možda objašnjava zašto nostalgija
može da ima tako naglašen uticaj na nas.

No, koliko god bila snažna u trenutku,

melem nostalgije izazvane muzikom
vremenom izbledi.

Nostalgija je pre nalik flasteru

nego antibiotiku

i obično je daleko od hirurške
intervencije za naše emocionalno zdravlje.

Muzika može da izmami nostalgiju,

a muzika i nostalgija
mogu da nam pokrenu osećanja,

ali kako da učinimo ta osećanja trajnim?

Nakon izučavanja nostalgičnog mozga,

pridružio sam se ekipi
na Univerzitetu Džons Hopkins

koja je izučavala uticaje
psihodeličnih droga,

i brzo sam počeo da učim kako suštinski
muzičko delo može da utiče na osobu

tokom psihodeličnog iskustva.

Prethodno me je zbunjivala
poteškoća da precizno predvidim

koji muzički nadražaj
će da probudi tačno koju reakciju

kod određenog pojedinca.

Pesma koja budi nostalgiju kod jedne osobe
može da probudi nezainteresovanost

ili gađenje kod druge osobe.

Počeo sam da učim kako suštinski
većina muzike utiče na većinu ljudi

tokom psihodeličnih iskustava.

Još od bar kasnih '50-ih,

značaj upotrebe muzike kao pomoći za ljude

da bi upravljali psihodeličnim
iskustvima je bio jasan.

Nastavljamo ovu tradiciju
u savremenom istraživanju,

tražeći od volontera da slušaju muziku

tokom terapijske seanse psihodelicima,

a, iako većina ljudi uglavnom
nije upoznata sa muzikom koju puštamo

pre nego što dođu na seanse,

nakon ovih seansi,

volonteri nas praktično
mole da im damo spisak pesama.

A neki od njih izveštavaju
kako se vraćaju pesmama

koje su najviše uticale na njih
tokom psihodeličnog iskustva

nedeljama, mesecima,
pa čak mnogo godina nakon iskustva.

Nekako se ove pesme
mogu pretvoriti u indikator

koji budi najsnažnija, najuticajnija
i najviše prosvetljujuća iskustva

koja su ljudi doživeli
tokom psihodeličnih seansi.

Naravno da sam morao da saznam
šta se tu zbivalo.

Počeo sam da koristim skupove upitnika

i pažljivo osmišljene eksperimente

i velike, moderne MRT mašine

kako bih pokušao da utvrdim
šta bi moglo da se dešava

tokom ovih eksperimenata

što bi moglo da objasni jačinu uticaja
sa kojim su se ljudi susretali.

Na osnovnom psihološkom nivou,

moje kolege i ja smo utvrdili

da, na primer, LSD može
da uveća pozitivne emocije

koje jedino zatičemo kada slušamo muziku.

Ovo samo po sebi može da bude značajno
kod zdravih pojedinaca

kao i kod ljudi koji boluju od poremećaja
raspoloženja i zavisnosti od droga.

Međutim, šta se dešavalo u mozgu?

Ranije smo saznali da celokupan mozak
sluša nostalgičnu muziku.

Primenom proračunskih modela
muzičke spoznaje

kako bi se ispitala zabeležena
aktivnost mozga tokom slušanja muzike

pod uticajem LSD-a,

otkrili smo da čitav mozak sluša muziku,

a da psihodelici pojačavaju dobit.

Dok je nostalgija bila u stanju da
aktivira oblasti mozga zadužene za jezik,

sećanja i emocije,

psihodelici su aktivirali
ove oblasti mozga

bar dvostruko jače.

Oblasti mozga poput talamusa,

koji je uključen u osnovnu obradu čula

ili medijalnog prefrontalnog korteksa

i posteriornog cingularnog korteksa,

koji su uključeni u pamćenje,
osećanja i mentalne slike.

Ove oblasti mozga su bile aktivirane
i do četiri puta snažnije

pod uticajem LSD-a
nego bez upotrebe LSD-a.

Psihodelici pritiskaju dugme na maksimum.

Senzorne informacije
se bogatije doživljavaju u mozgu;

emocije, sećanja i mentalne slike
su pod supernabojem

i možda se radi o sveukupnom
i snažnom angažmanu

širokog spektra oblasti mozga
tokom ovih iskustava

koje je nužan ključ
za otključavanje promene

koja razdvaja ove droge
i ova iskustva od drugih.

A efekti mogu da budu dugotrajni.

U istraživanju na zdravim pojedincima,

pokazao sam da samo jedna
jača doza psilocibina

može da umanji negativne emocije kod
volontera bar sedmicu nakon konzumacije

i da može da uveća pozitivne emocije

najmanje mesec dana
nakon jedne jače doze psilocibina.

Ublažavanje negativnih emocija

koje smo zabeležili
nakon davanja psilocibina

je bilo praćeno slabljenjem simptoma
nedelju nakon konzumacije,

kao odgovor primitivne
oblasti mozga nazvane amigdala

na emocionalne nadražaje.

U odvojenom istraživanju na pacijentima
sa ozbiljnim depresivnim poremećajem,

ne samo da smo zabeležili značajno
ublažavanje ozbiljnosti depresije

kod većine naših pacijenata
nakon dve doze psilocibina,

već smo takođe zabeležili
slabljenje reakcije amigdale

na negativne uticaje nadražaja, tačnije,

jednu nedelju nakon psilocibina.

Ovo slabljenje reakcije amigdale

je povezano sa trajnim
ublažavanjem ozbiljnosti depresije

na najmanje tri meseca
nakon uzimanja psilocibina,

ali iskreno, i dalje brojimo.

Dakle, šta sve ovo znači?

Znači da su muzika
i psihodelici možda u stanju

da izmene celokupan mozak
na kratak vremenski period,

a to može da dovede do promene
u neuronskoj mreži

koja se možda zaglavila u obrascima
negativne emocionalne pristrasnosti.

Ovo bi moglo ljudima
da pruži period predaha

iz stiska kandži negativnih emocija.

A to bi moglo da bude taman dovoljno
da nekome pruži pristup novom pogledu

na sebe i svoj život

i da zakorači na put izlečenja
nakon godina depresije.

Ovi lekovi su u ranim fazama istraživanja,

ali trenutno ih istražuju zbog širokog
spektra medicinskih indikacija.

Sve više je dokaza

da bi psihodelici mogli da budu efikasni
u lečenju poremećaja raspoloženja

poput ozbiljnih depresivnih poremećaja,

depresije otporne na lekove

kao i depresije i anksioznosti

koje prate dijagnoze raka
u odmaklom stadijumu.

Takođe je sve više dokaza
da bi psihodelici mogli da budu efikasni

u lečenju širokog spektra poremećaja
zbog upotrebe narkotika,

uključujući pušenje,
alkoholizam i kokainsku zavisnost.

Dodatna istraživanja su ili u planu

ili su već u toku

da se utvrdi da li su psihodelici
učinkoviti u lečenju

čak i šireg spektra upornih poremećaja

poput OKP-a, PTSP-a,

zavisnosti od opijata i anoreksije.

U ovom trenutku, bilo bi razumno
malo se povuću unazad

i reći: „Da li se psihodelici
reklamiraju kao eliksir života?”

Ako je tako, s pravom bi trebalo
da smo skeptični.

Zašto bi trebalo da očekujemo da tako uska
porodica jedinjenja bude tako učinkovita

u lečenju tako širokog spektra
različitih poremećaja?

Ovo je perspektiva
koju bismo mogli razmotriti.

Neki od ovih poremećaja
imaju nešto zajedničko.

Na nekom nivou,

poremećaji raspoloženja i zavisnosti
od narkotika uključuju negativne emocije

i odvojenost nas od nas samih.

Psihodelici bi mogli da razbiju taj kalup.

Psihodelici i muzika bi mogli
da budu dvostruki udarac

koji može da deluje na psihološke
nervne procese poput negativnih emocija

koje se ukrštaju i doprinose
višestrukim poremećajima.

Možda je ciljanje sličnih
transdijagnostičkih procesa

ono što je neophodno
da nekome uistinu pomogne

da razvije sredstva koja su mu potrebna
da započne isceljenje

nakon godina depresije
i upotrebe narkotika.

Kažu da nikad nećete dobiti drugu šansu
da popravite prvi utisak,

a to je možda tačno za psihodelične droge.

Naposletku, koliko god
podataka da se pojavi

o potencijalnim lekovitim
efektima ovih droga,

još postoje ljudi koji su se zaglavili
sa stigmom iz '60-ih i '70-ih:

mitovima o opako zaraznim
svojstvima ovih droga

ili mitovima o genetskim abnormalnostima

ili urođenim defektima
nakon izloženosti ovim drogama

ili strahovima da će ljudi da izgube razum

i polude -

ili čak najistrajniji

utisak da su ovi efekti nužno stvarni

i da su nužan ishod
izloženosti ovim jedinjenjima.

Možda je vreme da promenimo
razmišljanje na tu temu.

Ne treba da očekujemo da će
psihodelične droge da deluju na svakog.

Ne treba da očekujemo da će
psihodelične droge da deluju na sve.

Radi se o moćnim jedinjenjima

koja moraju da se daju
u pažljivo kontrolisanim okolnostima.

I zasigurno da postoje ljudi na svetu

za koje su psihodelici veoma opasni.

Međutim...

kada se antibiotici daju pogrešnoj osobi
pod pogrešnim uslovima

mogu da budu veoma opasni, ako ne i gore.

Međutim, dati pravoj osobi
pod pravim uslovima,

antibiotici spašavaju živote.

Primenjeni na prave ljude
pod pravim okolnostima,

psihodelici možda spase živote.

Često se stiče utisak da je nemoguće
izlečiti naša srca i umove

i rasti,

ali ja uistinu verujem da svi mi imamo
sredstva u nama samima

da postignemo baš to.

Izazov je često identifikacija
i povezivanje sa tim sredstvima,

a možda psihodelici i muzika
mogu da pomognu ljudima

da postignu baš to.

Zajedno, psihodelici i muzika
bi mogli da otvore naše umove za promenu

i da upravljaju tom promenom,

povezujući nas sa našim
najautentičnijim sopstvom

i dozvoljavajući nam pristup stvarima

koje nam uistinu omogućuju
da pronađemo smisao u svetu

i da se ponovo povežemo

sa našim najautentičnijim sopstvom.

Hvala vam.

(Aplauz)