Moć zahvalnosti: Florens Servan Šreiber (Florence Servan Schreiber) na TEDxParisSalon

Florens nam objašnjava moć zahvalnosti u našim životima. Daje nam nekolilko primera da bi nas povela sa sobom na divno putovanje ka drugima.

Obožavam majstore za veš mašine

jer imaju nešto vrlo posebno.

Prema jednom majstoru
koji dolazi kod mene,

osećam veliku zahvalnost,

upravo jer ne znam da radim

ono što on zna da radi.

Kada ga pozovem,

ne samo da je veš mašina popravljena,

već i živim duže.

Kako to da živim duže?

Predstavljam vam Davida,
Davida Servana Šreibera.

David Servan Šreiber bio je psihijatar,

David Servan Šreiber

bio je moj rođak

i odneo ga je,
pre nešto više od godinu dana

tumor na mozgu.

Kada je imao 30 godina,

otkriven mu je prvi tumor.

Ne može se reći da je David

neko ko je statistički imao sreće.

U tom trenutku pokrenuo je

sva svoja znanja, svoju energiju

da pokuša da vidi kako

bi mogao da živi, ne samo što duže

pod takvim uslovima,
već i najbolje moguće.

Znamo da je

promenio režim ishrane,

da je praktikovao meditaciju,

da je vežbao svakoga dana.

Ali ono što najmanje znamo,
jer nigde nije to objavio,

je pažnja koju je posvetio svim

detaljima i malim stvarima iz svog života.

Sve do poslednjeg daha,
David je bio

fenomen zahvalnosti.

Zahvalnost je osećanje

prepoznavanja koje iskusimo,

kada shvatimo ukus onoga
što proživljavamo.

Radi se o zraku sunca na obrazu,
na primer,

o mirisu bebe

posebno kada je naša.

To znači izaći napolje, gurnuti se
da bismo nešto naučili

jedne večeri.

Nama predstavlja najveće zadovoljstvo

kada imamo priliku da vam predstavimo
šta nas oduševljava.

Zašto me je David naveo
da mislim na sve ovo?

Govorili smo mnogo o psihologiji zajedno.

To je zato što postoje

čitave laboratorije koje proučavaju

okolnosti i posledice zahvalnosti.

Jedan gospodin koji se zove Robert Emons

i koji radi na Univerzitetu Dejvis u Kaliforniji,

ima mnogo sreće

da već 12 godina, u okvirima

pozitivne psihologije

proučava razvoj i pokušava da shvati

kako zahvalnost funkcioniše
i kakav uticaj može da ima na nas.

Evo do čega je došao.

Najpre, na psihološkom planu,

znamo da se oduševimo

malim stvarima.

Onim što proživljavate u ovom trenutku,

temperaturom u prostoriji,

činjenicom da ste uspeli
da stignete na vreme,

zar nije to ono što nas čini srećnim,

osećamo se povezanijim sa drugima,

osećamo se žustrije

i osećamo se življe.

Zatim, sporedne koristi

na planu veze su,

najpre, da se osetimo

manje usamljenima.

Zato što zahvalnost uvek proizlazi

iz nečega ili nekoga

ko je izvan nas.

To je osećanje koje nas čini poniznima.

To je osećanje koje nam daje želju

da uzvratimo uslugu.

Ali sve ovo nije ništa.

Najneobičnija stvar
do koje smo došli je povezana,

na psihološkom planu,

sa funkcionisanjem tela.

Govorim vam o jednoj studiji
koja je napravljena

u Minesoti 1986.

Jedan istraživač je došao
do sledeće hipoteze.

Postavio je ovo pitanje:

da li postoji veza između

osećanja zahvalnosti,

dakle između toga da znamo
da se oduševimo i dugovečnosti?

Kako se proučava ovako nešto?

Treba pronaći ljude koji imaju isti

način života, koji jedu isto,

koji udišu isti vazduh,

koji imaju istu profesiju,

koji će imati isti broj dece,

to je posebno važno
ako se radi o ženama,

bez dece bi bilo idealno.

Zatim ako bi svi mogli
da su venčani za istu osobu,

imali bismo pun pogodak!

To je pronađeno.

To je pronađeno u jednom manastiru.

U manastiru u kome

ima 150 godina arhive.

Tu se nalaze samo mlade žene

jer one dolaze u manastir.

Prva stvar koju su ih pitali
kada su imale 20 godina,

bila je da napišu pismo
koje ih predstavlja,

koje govori o njihovom životu,

zatim napišu opet pismo
sa 40 godina,

i opet sa 70 godina.

Imamo 150 godina biografskih pisama.

Ali isto tako imamo 150 godina
medicinskih dosijea.

Ova pisma su data semantičarima,

koji proučavaju sadržaj teksta

i pitali su ih da kvantifikuju prirodu

upotrebljenih reči koje prikazuju

divljenje, optimizam

ili zahvalnost.

A zatim smo mogli da povežemo

koliko se često zahvalnost ponavlja

sa ne samo nijhovim zdravstvenim stanjem,

već i sa dužinom njihovog života.

Primetili smo
da što je više bilo reči zahvalnosti,

ali već od njihove 20. godine,

reči koje su pokazivale
zahvalnost ili oduševljenje,

one su duže živele.

To je moglo da se izmeri dotle
da znamo

da su imale 7 godina više

očekivanog života nego njihove sestre.

Isto istraživanje je bilo ponovljeno

u svakodnevnijim kontekstima,

među radnicima.

Došlo se do identičnih rezultata.

Ja sam kao neki od vas ovde,

rođena sam u Parizu,
odrasla sam u Parizu,

uopšte nije elegantno

razgovarati ovde o tome šta je dobro
i šta nas zadivljuje.

Ali pošto sam posećivala Davida

i pošto sam pročitala
čitavu tu dokumentaciju,

imala sam želju da pokušam

da vidim.

Morala sam da se okrenem očiglednom,

Martinu Seligmanu, osnivaču

pozitivne psihologije, istraživaču
na Univerzitetu u Pensilvaniji.

Upravo danas s namerom
razgovaramo o tome,

On je uspeo da utvrdi sledeće:

dovoljno je da u jednom danu

pronađete 3 situacije,

trenutka, interakcije,

ukusa, senzacije,

koje su nam donele nešto dobro

i zbog kojih želite da kažete

"To je to! Hvala!";

da biste poboljšali svoj nivo sreće

i koji bi pritom bio trajan,
nakon samo 3 nedelje.

Kada sam pročitala ovo,
vratila sam se kući,

relativno uzbuđena informacijom,

sela sam za sto sa mužem i troje dece,

koji su u tom trenutku imali
između 8 i 14 godina

i rekla sam im da sam danas pročitala
nešto skroz otkačeno,

što kaže da u toku dana ako znamo
da prepoznamo situacije,

momente "Aha" situacija

ukratko,

ono što sam im rekla

je da ako znamo da pronađemo
3 takva iskustva u toku dana,

živećemo duže,

živećemo zdravije, bićemo srećniji.

I krenuli smo.

Nije lako za sve.

Nije očigledno.

Nivo trenutnog prihvatanja zahvalnosti

razlikuje se od osobe do osobe.

I očigledno je, za Leona, najmlađeg,

bilo izuzetno teško.

Bio je potišten, nije želeo,

nije želeo da se igra.

Kao mama, jako sam ponosna na to što

Leon danas ima 14 godina,

mogao bi da siđe niz ove stepenice,

da dođe ispred vas i da vam kaže:

"Evo moja 3 iskustva."

To je ono što sam naučila svoju decu.

To je jedan od načina da se to uradi.

Kada to radimo sa ljudima koje poznajemo,

ljudima sa kojma živimo,

ljudima sa kojima radimo,

ljudima koje ne poznajemo,

koje smo upravo sreli,

dešava se nešto posebno

jer to nije svakidašnja

tema razgovora.

Ako vas dotiče, dotiče i mene.

Kada čujem šta vas je

razveselilo danas, postoji jedno pravilo,

to iskustvo se ne komentariše
niti se kritikuje.

Ako se zahvaljujemo u javnosti,
slušamo iskustvo drugih ljudi,

upijamo ga, vrlo često

primećujete da ste i vi imali

isto iskustvo i dodate ga na vašu listu.

To je jedan način ih pronađete,

to je nulti nivo.

Zatim tu je nivo 1

koji se sastoji od toga da,
ako ne želimo

da pričamo o tome, možemo

da počnemo od toga da,

imamo na noćnom stočiću,

nazvala sam to "sveska zahvalnosti",

koja se u laboratorijama zove
"dnevnik zahvalnosti",

koji vam omogućava
da jednostavno zabeležite

pre nego što legnete da spavate,
to je poslednja stvar

koju uradite pre nego što zaspite,

u trenutku kada isključite iPad,

popunite sveščicu.

Dr Emons je primetio

da kada to radimo,
ako je to poslednja stvar

koju uradimo u toku dana,

san je dublji,

san je duži,

a ako patimo od hroničnih bolova,

bolovi nestaju.

Zatim je tu naredni nivo:

pismo zahvalnosti.

Evo šta se desi u našem mozgu

kada se povežemo

sa tim osećanjem zahvalnosti.

Mozak ne može u isto vreme,

za njega je to nemoguće,

da oseti ljutnju ili bes.

U trenutku kada sednete

i kažete pisaću nekome,

zapravo time privlačite stvari sebi,

kako biste shvatili sve divno

što imate pred sobom.

Godinu dana nisam nikome ništa poklonila;

jedino što sam poklonila,

bilo je to što sam prijateljima
pisala za njihov rođendan,

pisala sam im pisma zahvalnosti.

Time sam preispitala

svoja prijateljstva, svoje odnose

i shvatila sam da imam mnogo

sreće.

Radi se o pismu,

koje nam dozvoljava da kažemo:
"Kada ne bi bio u mom životu,

evo šta ne bih bila,

evo šta ne bih znala."

To dozvoljava da izmerimo

odnos i dubinu odnosa

koji imamo sa drugima.

Martin Seligman

je poslao subjekte u posetu zahvalnosti.

Napišete pismo

i umesto da ga pošaljete, nađete se

sa tom osobom, ne kažete joj

zbog čega dolazite

i dođete da joj saopštite to pismo.

Priznaću vam da sam to uradila
samo jedanput.

Moćno je,

potrošila sam mnogo maramica
u toku čitanja,

mnogo maramica u trenutku
kada mi je zahvalnost uzvraćena.

Napisala sam pismo zahvalnosti svom mužu.

On je večeras ovde, u sali,

nikada nisam ovo rekla pred njim,
ali ću ipak reći,

iako je ovde.

Zajedno smo 25 godina.

Nakon 25 godina zajedničkog života,
lako je sastaviti

listu prigovora, prelako je napraviti je.

Ali ne radi se o tome.

Trebalo je reći:
"Da nisi u mom životu,

da te nisam srela,
da nisam naletela na tebe onog dana,

evo tačno svega onoga
što ne bih postala nikada."

I napravila sam listu.

Reći ću vam nešto u poverenju.
Aleks, izvini,

Aleks čita u kupatilu.

Kada sam sela da napišem ovo pismo,

shvatila sam da, nikada,

bez te gomile časopisa,

nikada ne bih naučila toliko stvari

koje dugujem njemu.

I rekla sam mu to.

Rekla sam mu.

Evo tačno objašnjenja
čemu služi zahvalnost.

To jednostavno znači živeti isti život,

ali bolje.

Ne menjam likove.

Ne menjam scenografiju.

Zahvalnost postaje neverovatno korisna

u trenucima kada nam je teško.

Upravo u trenucima kada nam život ne daje

ono što želimo,

kada nam život daje upravo suprotno

od onoga što želimo.

Kada je vreme koje imamo i koje smo proveli

sa nekim koga volimo, ograničeno,

shvatamo

gledajući na stvari na ovaj način,

bez obzira na sve,

koliko smo srećni.

Moja sreća je da mogu da budem ovde

u ime svih,

da sedim strpljivo ovde,

zahvaljujem vam.

(Aplauz)