Zašto krivimo pojedince za ekonomske krize?

Godine 2008, globalna finansijska kriza je desetkovala Letoniju. Dok je nezaposlenost naglo skakala, vlada je skresavala javna finansiranja i podizala poreze, istovremeno pružajući olakšice imućnima kao i velikim firmama - sve to bez reakcije ili protesta siromašnih građana. Sociološkinja Lijene Ozolina istražuje kako su letonski zvaničnici ubedili svoj narod da prihvati odgovornost za propalu ekonomiju države - i ističe uspon sličnih socijalnih politika koje podstiču nejednakost širom sveta.

Bio je hladan, sunčan martovski dan.

Šetala sam ulicom u Rigi.

Sećam se da se zima
polako primicala kraju.

Još uvek je tu i tamo bilo snega,

ali trotoar je već bio čist i suv.

Ako živite u Rigi,

znate taj osećaj olakšanja
koji donose prvi znaci proleća

i više ne morate da bazate
kroz bljuzgavicu

od snega i uličnog blata.

Dakle, tako sam uživala u šetnji,

kad sam iznenada primetila šaru
na trotoaru ispred mene,

grafit:

bela slova oslikana
na tamonosivim ciglama.

Pisalo je:

„Gde je tvoja odgovornost?”

Pitanje me u mestu zaustavilo.

Dok sam stajala tu
razmišljajući o njegovom značenju,

primetila sam kako stojim ispred
Riginog Centra za socijani rad.

Stoga se činilo kako je autor
grafita, ko god on bio,

postavljao ovo pitanje ljudima koji su
dolazili da se prijave za socijanu pomoć.

Te zime,

radila sam istraživanje o posledicama
finansijske krize na Letoniju.

Kada je globalna finansijsa kriza
eruptirala 2008 godine,

Letonija je snažno pogođena
kao mala, otvorena ekonomija.

Kako bi sredili finansije,

letonska vlada je odabrala
strategiju unutrašnje devalvacije.

Sad, to je u suštini značilo drastično
umanjenje budžeta javne potrošnje,

dakle, skresavanje plata
radnika u javnom sektoru,

redukovanje državnih službi,

smanjenje naknada za nezaposlene
i drugih socijalnih pomoći,

podizanje poreza.

Moja majka je čitav život
radila kao profesorica istorije.

Štednja za nju je značila
smanjenje plate za 30 procenata

iz čista mira.

A mnogi su bili
u njenoj ili goroj situaciji.

Troškovi krize su stavljeni
na ramena običnih Letonaca.

Kao rezultat krize i mera štednje,

letonska ekonomija se smanjila
za 25 procenata u periodu od dve godine.

Jedino je Grčka pretrpela
umanjenje ekonomije

uporedive veličine.

Međutim, dok su Grci
mesecima bili na ulicama

organizujući stalne,
često nasilne proteste u Atini,

u Rigi je sve bilo tiho.

Ugledni ekonomisti su se prepirali
u kolumnama „Njujork tajmsa”

o ovom zanimljivom ekstremnom
letonskom eksperimentu

ovog režima štednje

i posmatrali su u neverici

kako to letonsko društvo podnosi.

U to vreme sam studirala u Londonu

i sećam se tamošnjeg pokreta Okupirajmo

i kako se širio od grada do grada,

od Madrida preko Njujorka do Londona,

99 procenata protiv jednog procenta.

Poznata vam je priča.

Ipak, kad sam stigla u Rigu,

ovde nije bilo odjeka Okupirajmo pokreta.

Letonci su prosto trpeli.

„Progutali su žabu”,
kako lokalna izreka glasi.

Za moje doktorsko istraživanje,

želela sam da izučavam kako se odnos
država-građanin menja u Letoniji

u periodu postsovjetske ere,

a odabrala sam zavod za zapošljavanje

kao mesto istraživanja.

I kako sam stigla tamo
u jesen 2011. godine,

shvatila sam da zapravo
svedočim iz prve ruke

kako se razvijaju efekti krize

i kako oni koji su njome najviše pogođeni,
ljudi koji su izgubili poslove,

reaguju na nju.

Te sam počela da intervjuišem ljude koje
sam sretala u zavodu za zapošljavanje.

Svi su imali status onih koji traže posao
i nadali su se nekakvoj pomoći od države.

Uskoro sam, pak, otkrila
kako je ta pomoć naročite vrste.

Bilo je nešto novčane pomoći,

ali je državna pmoć uglavnom
bila u vidu niza socijalnih programa,

a jedan od najvećih
sličnih programa se zvao

„Aktivnosti uvećanja konkurentosti”.

U suštini, radilo se o nizu seminara

na koje su podsticali
sve nezaposlene da ih pohađaju.

Počela sam da pohađam te seminare s njima.

A količina paradoksa me je zatekla.

Dakle, zamislite:

kriza je u toku,

letonska ekonomija se skuplja,

gotovo da niko ne zapošljava,

a mi smo tu,

u toj malenoj, jako osvetljenoj učionici,

grupa od 15 ljudi,

radimo na spisku naših ličnih snaga
i slabosti, naših unutrašnjih demona

za koje nam je rečeno
da nas sprečavaju da budemo uspešniji

na tržištu rada.

Dok su najveću lokalnu banku spasavali

a troškove ovog spašavanja
su prebacivali na ramena naroda,

mi smo sedeli u krugu
i učili kako da duboko dišemo

kada smo pod stresom.

(Diše duboko)

Dok se domovi pod hipotekom zaplenjuju

i na hiljade ljudi je u emigraciji,

nama je rečeno da sanjamo velike snove
i da pratimo naše snove.

Kao sociološkinja,

znam da je socijalna politika
važan oblik komunikacije

između države i njenih građana.

Poruka ovog programa je bila,

da se izrazim rečima jedne instruktorke:

„Samo to uradite.”

Naravno da je citirala Najki.

Dakle, simbolično, država je slala poruku
nezaposlenim ljudima

da moraju da budu aktivniji,
moraju vrednije da rade,

moraju da rade na sebi,
moraju da savladaju unutrašnje demone,

moraju da budu samouvereniji -

da je nakako to što su nezaposleni
njihov lični neuspeh.

Ispaštanje zbog krize

je tretirano kao
iskustvo stresa kod pojedinca

s kojim se treba izboriti
unutar sopstvenog tela

kroz duboko i pažljivo disanje.

Ovakvi vidovi socijalnih programa
koji naglašavaju odgovornost pojedinca

su postali sve uobičajeniji širom sveta.

Oni su deo uspona nečega što
sociolog Loik Vakan naziva

„neoliberalnom kentaur državom”.

Kentaur, kao što se možda sećate

je mitsko biće iz antičke grčke kulture,

pola čovek, pola zver.

Ima gornju polovinu koja je ljudska
i donju polovinu koja je konjska.

Dakle, kentaur država je država

koja okreće svoj ljudski lik
onima koji su na vrhu društvene lestvice

dok su oni na dnu pregaženi,

smrvljeni.

Dakle, oni koji najviše
zarađuju i velike firme

mogu da uživaju u srezivanju poreza
i drugim politikama podrške,

dok nezaposlene, siromašne

teraju da dokažu da su vredni
državne pomoći,

moralno ih disciplinujući,

stigmatizujući kao nedgovorne
ili pasivne ili lenje

ili često ih kriminalizujući.

U Letoniji smo imali
sličan model kentaur države

čvrsto ukorenjen od '90-ih.

Uzmite, na primer, proporcionalni
porez na dohodak

koji smo imali sve do ove godine

koji je išao u prilog
onima koji najviše zarađuju,

dok je četvrtina populacije
i dalje živela u siromaštvu.

A kriza i mere štednje su pogoršale
ove vidove društvene nejednakosti.

I dok je kapital banaka
i imućnih zaštićen,

one koji su najviše izgubili

su podučavali lekcijama
individualne odgovornosti.

Sad, razgovarajući sa ljudima
koje sam upoznala na tim seminarima,

očekivala sam da će da budu ljuti.

Očekivala sam

da će da se opiru ovim lekcijama
o individualnoj odgovornosti.

Naposletku, nisu oni krivi za krizu,
a ipak su snosili njen glavni teret.

No, dok su ljudi delili
svoje priče sa mnom,

iznova i iznova sam bila zatečena

snagom ideje o odgovornosti.

Jedna od ljudi koje sam upoznala
je bila Žaneta.

Radila je 23 godine

podučavajući šivenje i ostale zanate
u školi strukovnih studija u Rigi.

I sad nakon krize,

škola je zatvorena kao deo mera štednje.

Restruktuiranje obrazovnog sistema
je bilo deo uštede javnog novca.

I 10.000 prosvetara širom države
je ostalo bez posla,

a Žaneta je bila jedna od njih.

I znam iz onoga što mi je rekla

da ju je gubitak posla
stavio u nezgodan položaj;

razvedena je, ima dvoje tinejdžera
čiji je jedini staratelj.

Pa ipak, dok smo razgovarale,

rekla mi je kako je kriza
istinska prilika.

Kaže, „Ove godine sam napunila pedesetu.

Valjda mi je život uistinu pružio
šansu da se osvrnem, zaustavim

jer sam sve ove godine radila bez predaha,

nisam imala vremena za odmor.

I sad sam se zaustavila

i pružena mi je prilika
da sve sagledam i odlučim

šta je to što želim

i šta je to što ne želim.

Sve ovo vreme samo šivenje, šivenje,
nekako je iscrpljujuće.”

Dakle, Žaneta je postala
tehnološki višak nakon 23 godine.

Ali nije pomišljala na protestovanje.

Nije govorila o 99 procenata
protiv jednog procenta.

Ona je analizirala sebe.

I razmišljala je pragmatično
o tome da otvori malu firmu

u sopstvenoj spavaćoj sobi

gde će da pravi lutkice
suvenire za prodaju turistima.

Takođe sam upoznala Ajvarsa
u zavodu za zapošljavanje.

Ajvars je bio u kasnim četrdesetim,

izgubio je posao u vladinoj agenciji
koja je nadgledala izgradnju puteva.

Na jedan od naših sastanaka,
Ajvars je doneo knjigu koju je čitao.

Naslovljenu „Vakcinacija protiv stresa
ili psihoenergetski aikido”.

Sad, neki od vas možda znaju
da je aikido vrsta borilačke veštine,

dakle, psihoenergetski aikido.

I Ajvars mi je rekao
da nakon nekoliko meseci

čitanja i razmišljanja i osvrtanja
dok je bio bez posla,

da je razumeo da su njegove trenutne
poteškoće njegovo lično delo.

Rekao mi je:

„Sam sam kriv.

Bio sam u psihološkom stanju
koje nije bilo dobro za mene.

Ako neko strahuje
od gubitka novca, gubitka posla,

postaje sve više pod stresom,
sve nervozniji, plašljiviji.

I to im se i desi.”

Tražeći od njega da pojasni,

on je poetično uporedio svoje misli sa
divljim konjima koji jure na sve strane,

i rekao je: „Moraš da budeš
pastir svojih misli.

Kako bi sve doveo na mesto
u materijalnom svetu,

moraš da budeš pastir svojih misli

jer kroz tvoje misli
sve ostalo dolazi na svoje mesto.”

„U poslednje vreme,” rekao je,
„postalo mi je jasno

da je svet oko mene, sve što mi se dešava,

ljudi koji ulaze u moj život...
sve to zavisi direktno od mene.”

Dakle, dok Letonija prolazi
kroz ovaj ekstremni ekonomski eksperiment,

Ajvars kaže da njegov način
razmišljanja mora da se promeni.

On krivi sebe za ono
kroz šta trenutno prolazi.

Pa je preuzimanje odgovornosti,
naravno, dobra stvar, zar ne?

Naročito je smisleno

i moralno obojeno
u post-sovjetskom društvu

gde se na oslanjanje na državu
gleda kao na nesrećno nasleđe

sovjetske prošlosti.

Međutim, slušajući Žanetu
i Ajvarsa, kao i ostale,

takođe sam pomislila
koliko je okrutno to pitanje -

„Gde je tvoja odgovornost?” -

koliko je iscrpljujuće.

Jer je funkcionisalo kao način
da se okrive i umire

oni koji su najviše pogođeni krizom.

Stoga, dok su Grci bili na ulicama,
Letonci su progutali žabu

i na desetine hiljada je emigriralo,

a to je još jedan način
preuzimanja odgovornosti.

Dakle, jezik, jezik
individualne odgovornosti

je postao oblik kolektivnog poricanja.

Sve dok imamo socijalne politike
koje tretiraju nezaposlenost

kao neuspeh pojedinca,

a ne ulažemo dovoljno sredstava u programe
koji pružaju ljudima stvarne veštine

ili stvaraju radna mesta,

ostajemo slepi za odgovornost
autora tih politika.

Sve dok stigmatizujemo siromašne
kao nekako pasivne i lenje,

a ne pružamo ljudima istinska sredstva
da se izvuku iz siromaštva

osim eimgracije,

poričemo istinske uzročnike siromaštva.

A u međuvremenu,

svi ispaštamo

jer su društveni naučnici pokazali
detaljnim statističkim podacima

da ima više ljudi kako sa mentalnim
tako i fizičkim zdravstvenim problemima

u društvima sa većim stepenom
ekonomske nejednakosti.

Dakle, društvena nejednakost je očito loša
ne samo za one sa manjim primanjima,

već i za sve nas

jer živeti u društvu velikih nejednakosti

znači živeti u društvu niskog društvenog
poverenja i visoke anksioznosti.

Dakle, tu smo.

Svi čitamo knjige za samopomoć,

pokušavamo da ovladamo navikama,

pokušavamo da prestrojimo mozgove,

meditiramo.

I od pomoći je, naravno, na neki način.

Knjige za samopomoć nam pomažu
da budemo optimističniji.

Meditacija može pomoći da se osećamo
duhovno povezaniji sa drugima.

Smatram da nam je jednako potrebna

svest o tome šta nas u društvenom smislu
povezuje jedne s drugima

jer društvena nejednakost
povređuje sve nas.

Stoga su nam potrebne
saosećajnije društvene politike

koje su manje usmerene
na moralno obrazovanje,

a više na promociju
socijalne pravde i jednakosti.

Hvala vam.

(Aplauz)