Psihologija nejednakosti i političke podeljenosti

„Ako želimo da popravimo našu politiku, moramo da učinimo nešto po pitanju nejednakosti”, kaže socijalni psiholog Kit Pejn. Pokazujući kako ekonomska nejednakost menja način na koji ljudi vide i ponašaju se jedni prema drugima, Pejn objašnjava uspon političke polarizacije koja cepa društvo - i izaziva nas da razmislimo još jednom sledeći put kada odbacimo nekoga zbog politike.

Dosad ste verovatno već čuli

da je ekonomska nejednakost
na istorijskom maksimumu,

da jedna desetina procenta
najbogatijih u Sjedinjenim Državama

poseduje bogatstvo koliko
90 procenata najsiromašnijih zajedno,

ili da osam najbogatijih
pojedinaca u svetu

poseduje jednako bogatstva

koliko najsiromašnijih
3,5 milijardi stanovnika planete.

Da li znate da je ekonomska nejednakost
povezana sa kraćim životnim vekom,

manjim osećajem sreće,

većom stopom kriminala

i većom stopom upotrebe droga?

Zvuče kao problemi siromašnih,

ali među bogatim, razvijenim državama

ovi zdravstveni i društveni problemi

su zapravo tešnje povezani
sa nejednakošću u zaradi

nego sa apsolutnom zaradom.

I iz tog razloga,

Sjedinjene Države,

najbogatijia i najnejednakija
od svih država,

zapravo ima gore rezultate
od svih drugih razvijenih država.

Ankete pokazuju
da velika većina Amerikanaca,

i demokrate i republikanci,

veruje da je nejednakost suviše visoka
i žele uravnoteženije plate.

Pa ipak, kao društvo, čini se da ne možemo
da nađemo zajednički jezik,

konsenzus, političku volju
da učinimo nešto po tom pitanju.

Iz razloga što je u poslednjim decenijama
zajedno sa nejednakošću

porasla i politička polarizacija.

Gledamo na one koji se ne slažu s nama
kao na idiote ili nemoralne.

Skoro polovina demokrata i republikanaca

trenutno smatra da druga strana
ne samo da nije u pravu,

već da je pretnja za državu.

A taj animozitet nas sprečava
da nađemo zajednički jezik

da promenimo stvari.

Ja sam profesor socijalne psihologije
na Univerzitetu Severna Karolina

i izučavam uticaj nejednakosti
na ljudsko razmišljanje i ponašanje.

Tvrdim da se ne radi
o pukom nesrećnom podudaranju

da su nejednakost i politička
podeljenost zajedno u usponu.

Postoje valjani psihološki razlozi

zašto nejednakost
pravi razdor u našoj politici.

To znači da postoje dobre psihološke staze

da se oboje poprave istovremeno.

Kako bismo razumeli
zašto nejednakost ima toliku moć,

morate pre svega da razumete
da se mi stalno poredimo

sa drugim ljudima,

a kada to radimo,

zaista želimo da budemo na vrhu,

i za nas je bolno kada smo na dnu.

Psiholozi to nazivaju
efektom „natprosečnosti".

Većina ljudi veruje da su bolji od proseka

skoro u svemu do čega im je stalo,

što je praktično nemoguće
jer je baš to definicija prosečnosti.

(Smeh)

Međutim, ljudi se tako osećaju.

Većina ljudi misli
da su pametniji od proseka,

vredniji od proseka

i da imaju bolje društvene veštine.

Većina ljudi misli
da su bolji vozači od proseka.

(Smeh)

To je tačno čak iako uradite
istraživanje na uzorku ljudi

koji su trenutno hospitalizovani zbog
automobilske nesreće koju su uzrokovali.

(Smeh)

Dakle, mi zaista želimo
da vdimo sebe kao natprosečne,

a ako otkrijemo da nije tako,

radi se o bolnom iskustvu
s kojim moramo da se nosimo.

A nosimo se s tim tako što menjamo
svoj pogled na svet.

Da bismo razumeli kako to deluje,

moji saradnici i ja
smo obavili eksperiment.

Zatražili smo od učesnika da za novac
odrade zadatak donošenja odluke,

a u stvarnosti, svi su zaradili
istu količinu novca.

Međutim, nasumično
smo ih podelili u dve grupe,

jednoj grupi smo rekli
da su bili bolji od proseka,

a drugoj grupi smo rekli
da su bili gori od proseka.

Sad imamo jednu grupu
koja se oseća bogatije

i drugu koja se oseća siromašnije,

ali bez objektivnog razloga.

Potom smo im postavljali neka pitanja.

Kada smo ih upitali:
„Koliko ste dobri u donošenju odluka?"

grupa natprosečnih je rekla
da su bili sposobniji

od ispodprosečne grupe.

Grupa natprosečnih je rekla
kako je njihov uspeh

bio pravičan ishod meritokratije.

Grupa ispodprosečnih
je smatrala da je sistem namešten,

a u ovom slučaju, naravno,
bili su u pravu.

(Smeh)

Iako su obe grupe
imale istu količinu novca,

grupa koja se osećala bogatije smatrala je
da treba smanjiti porez bogatima,

smanjiti povlastice siromašnima.

Pustite ih da vredno rade
i budu odgovorni za sebe, rekli su.

Te stavove obično smatramo
ukorenjenim u čvrstim ubeđenjima

i životnom iskustvu,

ali desetominutna vežba

zbog koje su se ljudi osećali
bogatijim ili siromašnijim

je bila dovoljna za izmenu datih stavova.

Ova razlika između bogatstva i siromaštva
i utiska o bogatstvu i siromaštvu je važna

jer se ovo dvoje uvek
ne podudaraju najsjanije.

Često čujete ljude
kako sa nostalgijom kažu:

„Bili smo siromašni,
ali nismo bili svesni toga.”

To je bio moj slučaj dok sam odrastao,

dok jednog dana,

u redu četvrtaka za užinu,

nismo imali novu kasirku
koja nije znala pravila,

i zatražila mi je 1,25 dolara.

Bio sam zatečen jer mi nikad pre
nije traženo da platim svoju užinu.

Nisam znao šta da kažem
jer nisam imao novca.

I iznenda sam shvatio prvi put

da su deca sa besplatnom užinom siromašna.

Taj nelagodni trenutak
u školskom redu za užinu

je toliko toga promenio za mene

jer sam se prvi put osećao siromašno.

Nismo imali manje novca
nego prethodnog dana,

ali sam prvi put

počeo da različito gledam na stvari.

Promenio se moj pogled na svet.

Počeo sam da primećujem
kako se deca koja plaćaju užinu

oblače bolje od dece sa besplatnom užinom.

Počeo sam da primećujem
velke žute kocke sira vladine pomoći

koje su se pojavljivale na našim vratima

i bonove za hranu koje bi moja majka
izvadila u piljarnici.

Oduvek sam bio stidljivo dete,

ali nakon toga, gotovo
da nisam progovarao u školi.

Ko sam ja da govorim?

Decenijama su socijalni naučnici
tragali za dokazima

da bi osećanje nestašice
u odnosu na druge ljude

motivisalo političko delanje.

Smatrali su da bi to pokrenulo
proteste, štrajkove,

možda čak i revolucije.

Međutim, iznova i iznova su otkrivali
da to parališe ljude

jer istina je

da osećanje manje vrednosti

sa sobom donosi stid.

Zbog toga ljudi okreću leđa,

zgađeni na sistem.

Osećanje superiornosti, pak -

e to je već podsticajno.

Podstiče nas da štitimo tu poziciju

i ima važne posledice na našu politiku.

Kako biste videli zašto,
razmotrite sledeći eksperiment.

Ponovo smo tražili od učesnika
da za novac donesu neke odluke,

jednoj grupi smo rekli
da su bili bolji od proseka,

a drugoj grupi smo rekli
da su bili gori od proseka.

I ponovo je grupa natprosečnih rekla
da se radi o pravednoj meritokratiji,

smanjite porez bogatima,

smanjite povlastice siromašnima.

Međutim, ovaj put smo
takođe pitali šta misle

o drugim učesnicima
koji se ne slažu s njima

po datim pitanjima.

Da li su pametni ili nesposobni?

Da li su razumni ili pristrasni?

Grupa natprosečnih je rekla
da svako ko se ne slaže s njima

mora da je nesposoban, pristrasan,

zaslepljen ličnim interesima.

Grupa ispodprosečnih

nije slično pretpostavljala
o svojim protivnicima.

Postoje mnoga psihološka istraživanja

koja pokazuju da kada
se ljudi slažu s nama,

smatramo ih bistrim,

a kada se ne slažu s nama,

smatramo da su idioti.

(Smeh)

Međutim, novina je što smo otkrili
da to u potpunosti pokreće grupa

koja se osećala boljom od proseka,

koja je osećala da ima pravo da odbaci
sve te ljude koji se ne slažu s njima.

Zato razmislite kako ovo
utiče na našu politiku,

dok se situirani i nesituirani
sve više udaljavaju.

Da, mnogi od nas smatraju
da su ljudi na drugoj strani idioti,

ali ljudi koji su dovoljno
politički angažovani

da viču jedni na druge zbog politike

su zapravo uglavnom dobrostojeći.

Zapravo, kako je nejednakost rasla
u skorašnjim decenijama,

zainteresovanost i učešće u politici
među siromašnima je dotaklo dno.

Iznova vidimo da ljudi
koji se osećaju zapostavljeno

ne izlaze na ulice da protestuju

i ne organizuju kampanje
za registraciju glasača.

Često čak i ne glasaju.

Umesto toga, okreću leđa i odustaju.

Stoga, ako želimo da uradimo nešto
po pitanju ekstremne nejednakosti,

moramo da popravimo politiku.

A ako želimo da popravimo našu politiku,

moramo da učinimo nešto
po pitanju nejednakosti.

Dake, šta da radimo?

Divna stvar kod spirala

je što možete da prekinete ciklus
u bilo kojoj tački.

Smatram da najviše šansi imamo
započinjući sa onima od nas

koji su imali najviše koristi
od uspona nejednakosti,

onima od nas koji su bolji od proseka.

Ako ste uspešni,

prirodno je da pripišete uspeh
svom vrednom radu.

Međutim, kao i u istraživanjima
koja sam vam pokazao, svi to rade,

bilo da je vredan rad
uistinu bio najviše bitan ili ne.

Svaka uspešna osoba koju znam

može da se seti vremena
kad su vredno radili i nije im išlo.

Takođe mogu da se sete vremena

kada su imali korist
od dobre sreće ili pomoći,

ali taj deo je teži.

Psiholozi Šaj Dejvidaj i Tom Gilovič

to nazivaju „asimetrijom
vetra u lice i vetra u leđa".

Kada se borite s vetrom u lice,

sve što vidite su prepreke.

To primećujete i pamtite.

Međutim, s vetrom u leđa
i kada vam sve ide po volji,

sve što primećujete ste vi sami

i vaši neverovatni talenti.

Stoga moramo da zastanemo
i razmislimo na trenutak

kako bismo prepoznali
sve vetrove u leđa koji su nam pomogli.

Lako je zapaziti šta nije u redu s ljudima

koji se ne slažu s vama.

Neki od vas su odlučili da sam idiot
u prva dva minuta

jer sam rekao da je nejednakost štetna.

(Smeh)

Teži deo je uvideti da

da ste u različitoj poziciji,

možda biste stvari posmatrali drugačije,

baš kao učesnici u našim eksperimentima.

Dakle, ako ste u životu
u grupi natprosečnih -

a ako gledate TED govor,
najverovatnije jeste -

(Smeh)

ostavljam vam sledeći izazov:

sledeći put kad poželite da odbacite
nekoga ko se ne slaže s vama

kao idiota,

razmislite o vetrovima u leđa koji
su vam pomogli da budete tu gde jeste.

Koje ste srećne olakšice imali

koje su mogle da imaju drugačiji ishod?

Za koje pomoći ste zahvalni?

Prepoznavanje vetrova u leđa
nam pruža nužnu skromnost

da uvidimo da neslaganje s nama
ne čini ljude idiotima.

Istinski težak posao
počiva u traženju zajedničkog jezika

jer su dobrostojeći ti koji imaju moć

i odgovornost da promene stvari.

Hvala vam.

(Aplauz)