Jednostavna priča o fotosintezi i hrani - Amanda Uten (Amanda Ooten)

Pogledajte celo predavanje: http://ed.ted.com/lessons/the-simple-but-fascinating-story-of-photosynthesis-and-food-amanda-ooten
Fotosinteza je ključni deo razmene između ljudi i biljaka. Amanda Uten nas vodi kroz proces fotosinteze, takođe raspravljajući o vezi između fotosinteze i ugljenih hidrata, skroba i vlakana - i o tome kako je vazduh koji udišemo povezan sa hranom koju varimo.
Predavač - Amanda Uten. Animacija - Bouncepad Kolektiv.

Da li ste se ikada zapitali
odakle dolazi većina hrane

koju jedete svakog dana?

Pa, oko 60% hrane
koju jedete

su ugljeni hidrati.

Kao što verovatno već vidite
iz samog imena,

ugljeni hidrati
sadrže ugljenik,

vodonik

i kiseonik.

Ali gde ovi atomi
zapravo nastaju

i kako se spajaju

i čine ukusnu hranu
poput voća i testenina?

Sve zapravo počinje
s vazduhom

koji izdišete
baš ovog trenutka,

tačnije sa molekulima
ugljen-dioksida.

Biljke će udisati

isti ovaj
ugljen-dioksid

kroz pore na svojoj površini,
koje se zovu stome.

Biljke piju vodu
kroz svoje korenje

kako bi dobile potrebne atome
kiseonika i vodonika

i njihove elektrone,

da bi napravile
ugljene hidrate.

Šta je to?

Pa, to je posebna
organela u biljkama

unutar lišća biljaka

koja se zove
hloroplast.

Zelena je jer ima poseban pigment
koji upija svetlo

koji se zove hlorofil.

Svaki list ima
oko 44 000 ćelija

i svaka ćelija ima između

20 i 100 hloroplasta.

To je i do
4 400 000 hloroplasta!

Do sada ste
verovatno pretpostavili

da pričamo
o procesu fotosinteze

i možda se pitate

kada će sunce
ući u priču.

Hajde da se vratimo
na prvobitni molekul vode.

Biljka mora da rastavi
ovaj molekul vode

kako bi iz njega
dobila elektrone.

Ali biljka ne može sama
da rastvori vodu.

Potrebna joj je pomoć
visokoenergetskih zraka sunca.

Sada kada hloroplast ima
sve gradivne materijale

- ugljenik, vodonik,
kiseonik i elektrone -

može da ih iskoristi
da prođe

kroz ostatak
procesa fotosinteze

i pretvori prvobitni
gas ugljen-dioksida

u jednostavan ugljeni hidrat
zvani glukoza,

C-6-H-12-O-6.

Taj mali molekul glukoze
onda pomaže da se stvore

veći i bolji
ugljeni hidrati,

poput celuloze.

Celuloza je vrsta
ugljenog hidrata u biljkama

koji naša tela
ne mogu da razlože.

To zovemo vlaknima

i jedemo ih u povrću
poput zelene salate,

brokolija

i celera.

Biljke koriste celulozu
kako bi ostale jake.

Biljka takođe može
da pretvori glukozu u skrob,

veliki molekul koji skladišti
energiju u biljci.

Volimo da jedemo skrob
iz biljaka poput krompira,

kukuruza

i pirinča.

Vidite,
kada jedete biljke,

zapravo imate korist
od fotosinteze.

Biljka pravi stvari
poput skroba,

koji jedemo,

a onda ih ponovo razbija
na glukozu,

što je prvi oblik
koji je biljka proizvela.

Onda mitohondrije
u našim ćelijama,

kojima kiseonik koji udišemo
daje snagu,

mogu da pretvore glukozu
u čiste molekule energije,

koji se zovu ATP.

ATP snabdeva energijom
sve procese

svake od naših ćelija,

stvari poput komunikacije,

kretanja

i transporta.

Ali zašto moramo da pretvaramo
tu glukozu u ATP?

Razmislite o tome
na ovaj način.

Uzbuđeni ste zbog
svog posla preko leta

na lokalnom štandu
za prodaju sladoleda,

ali šefica vam je
upravo rekla

da će vas plaćati
u sladoledu.

Šta ćete moći
da uradite

sa tim sladoledima?

Ništa

i zbog toga ste kulturno pitali
da vas plaćaju u dolarima.

ATP je poput dolara.

To je moneta koju koriste
sve žive ćelije,

dok je glukoza

nešto poput sladoleda.

Čak i biljke u svojim ćelijama
imaju mitohondrije

da rastvore glukozu
koju prave u ATP.

Kao što možete
da vidite,

ljudi i biljke
su neraskidivo povezani.

Vazduh koji izdišemo

koriste biljke
da prave ugljene hidrate

u kojima mi
toliko uživamo.

A u tom procesu,

ispuštaju iste
molekule kiseonika

koji su nam potrebni
za udisanje,

kako bi naše mitohondrije
mogle da rastvore

naše ukusne obroke
od ugljenih hidrata.