Како је група кувара нахранила Порторико након урагана Марија

Након што је ураган Марија погодио Порторико 2017. године, кувар Хозе Андрес је отпутовао на то острво са једноставном идејом да нахрани гладне. Након послужених милионa оброка, Адрес дели изванредну причу о стварању највећег ресторана на свету и о феноменалној моћи да се људима којима је потребна помоћ покаже да је неком стало до њих.

Добро, хајде да се спремимо
за најгори TED говор до сада.

(Смех)

Озбиљан сам. Спремили смо се
пре тридесет минута.

Желим да буде јасно да ми је драго
што сам овде са свима вама,

али нисам желео да будем овде
да испричам своју причу,

већ да испричам причу
о невероватним људима из Порторика

који су се ујединили
да прехране народ Порторика.

Ја сам Хозе Андрес, а ви знате
да волим да храним неколицину,

али још више волим да храним многе.

Одмах након урагана,

као што смо урадили толико пута пре тога
након земљотреса на Хаитију,

урагана Сенди или осталих,

имао сам овај осећај
да хитно треба да одем тамо

и покушам да нахраним једну особу,

а увек имате луде пријатеље
који желе да вам се придруже

у тим немогућим подухватима.

Увек сам окружен невероватних пријатељима
који ми само помажу да будем бољи.

Нејт ми се придружио.

Био је понедељак и ево шта смо затекли.

Разарање које сте видели на ТВ-у,
још један ураган,

али ово разарање је било стварно.

Више од 85% струје на острву је нестало.

Све бандере су нестале.

Сви предајници
мобилне телефоније су нестали.

Нисте могли ступити у контакт ни са ким.

Никога нисте могли пронаћи
чим бисте се удаљили од Сан Хуана.

Чак и у Сан Хуану смо имали потешкоће
када смо покушавали да користимо мобилне.

Открио сам да је острво гладно,

а људи нису имали новца
јер банкомати нису радили,

или картице за бонове за храну,
које су биле електронске,

нису могли користити у продавницама,

или није било хране, плина
или чисте воде за кување.

Потреба и хитност
тог тренутка су биле стварне,

а ја сам тек успео да присуствујем
састанку у организацији FEMA,

где су многи главни партнери
из невладиних организација разговарали

о томе како нахранити острво
у недељама које долазе,

али хитно је било управо тада,
у том минуту, у тој секунди,

а имали смо скоро три милиона људи
које је требало нахранити.

Стога смо почели да радимо
оно у чему смо најбољи.

Отишли смо да видимо изворе хране

и могао сам да видим
да је приватни сектор, у ствари,

био спреман, припремљен
и добро му је ишло,

али неко у организацији FEMA
није чак ни био способан да то зна.

Користили смо добре кухиње.

Хозе Енрике, један од мојих
најомиљенијих људи на свету,

један од сјајних ресторана у Сан Хуану,

у који сам пре слетања почео
да позивам све куваре из Порторика,

а сви су били у фазону: „Хајде
да не планирамо, да се не састајемо.

Хајде да почнемо да кувамо.“

(Смех)

И то смо урадили.

Почели смо да хранимо
народ Порторика у понедељак.

Једног понедељка смо припремили
хиљаду порција сенкочоа,

невероватног паприкаша
са кукурузом, јуком и прасетином.

До недеље смо припремали 25 хиљада.

До недеље нисмо користили само ресторан,

већ смо изнајмили паркинг преко пута.

Почели смо да прибављамо
камионе-сандучаре,

а акција пита са пиринчем и пилетином,

фрижидери и волонтери су почели да долазе.

Зашто?

Јер свако жели да нађе начин да помогне,
начин да нешто уради.

Овако смо започели своју прву доставу.

Болнице - нико није хранио
сестре и докторе -

а ми смо почели да хранимо
свој први пројекат,

болницу Каролина.

Одједном нас је позивала свака болница.

„Потребна нам је храна да хранимо
наше раднике који непрекидно раде

и брину се о болеснима, старима
и људима којима је потребна помоћ.“

Онда је то место постало сувише мало.
Наруџбине су стизале.

Сваки пут када смо имали
једног госта, једну муштерију,

нисмо престајали да их послужујемо

јер смо желели да се постарамо
да можемо да стабилизујемо

било које место којем смо се придружили,

било који град, болницу, старачки дом.

Сваки пут када смо успоставили
контакт са њима,

наставили смо да служимо
храну из дана у дан,

па смо морали да се проширујемо.

Преселили смо се на велики стадион.

Двадесет пет хиљада оброка
је постало 50 хиљада,

то је постало изненада
највећи ресторан на свету.

Припремали смо скоро
70 хиљада оброка дневно

са само једне локације.

(Аплауз)

Стотине волонтера
почело је да се појављује.

У једном моменту смо имали
више од седам хиљада волонтера

који су били са нама макар један сат,

а у било ком тренутку
више од 700 људи одједном.

Видели сте да смо започели покрет,

покрет који је имао
веома једноставну идеју

око које су се сви могли окупити:

нахранимо гладне.

Почели смо припремати храну
коју је народ могао препознати,

а не ствари које су долазиле
са удаљеног места,

у пластичним кесама које отворите,
а које не можете ни намирисати.

(Смех)

Почели смо да припремамо храну
која је народ подсећала на дом.

Људи су у тим тренуцима
имали потребу да осете да су живи,

да је некоме стало.

Један по један оброк

није постао само нешто
што телу обезбеђује калорије,

потребне калорије.

Нешто друго им је било потребно.

Желели су да се увере
да је вама, и вама, и вама, и вама стало,

да шаљемо поруку да смо уз њих:

„Дајте нам времена.
Покушавамо ово да поправимо.“

Са тим смо се сретали сваки пут
када бисмо се придружили заједницама.

Свеже воће је почело да пристиже,

а чак и када су ме
у организацији FEMA питали:

„Хозе, како успеваш да набавиш храну?“

Једноставно: позовем, платим и набавим.

(Смех)

(Аплауз)

Почели смо да хранимо народ у Сан Хуану.

Убрзо смо хранили 78 општина широм острва.

Био нам је потребан план.

Само једна кухиња није могла
да нахрани острво.

Отишао сам у организацију FEMA.

Осам чувара наоружаних
калашњиковима ме je избацилo.

Рекао сам им: „Желим
18 кухиња широм острва.“

Погодите шта се десило?

Пре три дана постигли смо циљ
од 18 кухиња широм Порторика.

(Аплауз)

Почели смо да хранимо људе.

Волонтери су наставили да долазе.

„Никада нисмо имали никакав систем
за достављање хране“, људи ми кажу.

Наравно да смо имали систем.

Цело острво Порторика је био
савршен систем за доставу.

Свако са камионом је желео да помогне.

Свако ко је ишао од тачке А до тачке Б
био је за нас начин да доставимо

наду, тањир и цео оброк било коме.

Почели смо да проналазимо
невероватне начине

да користимо камионе-сандучаре,

десет невероватник камиона-сандучара.

Почели смо да учимо да не користимо
место где је храна била потребна,

већ број,

број стана:

Лоло, 92-годишњи ветеран
који је био окружен водом.

Почели смо не само да уливамо наду људима,

већ да знамо њихова имена,

да их свакодневно обилазимо,

да се постарамо да се ови стари људи
баш никада поново не осећају усамљени

у кризном тренутку.

Почели смо да одлазимо
у удаљенија подручја,

места у којима су одједном
мостови били оштећени,

али морали смо ићи
јер је било лако остати у Сан Хуану.

Морали смо ићи на та места којима смо,
у ствари, били веома потребни.

Наставили смо да одлазимо,
а људи су нас и даље очекивали

јер су знали да ћемо се увек појавити,

јер их никада нећемо напустити.

(Аплауз)

Камиони-сандучари су постали наши анђели

и наставили су да шаљу наду,

али више је било потребно:

Бијекес и Кулебра, два острва
далеко од главног острва,

неко је морао да их храни.

Нисмо само донели храну
и успоставили хотелску кухињу у Бијекесу

и свакодневно носили храну у Кулебру.

Донели смо први систем
за пречишћавање воде

на острво Бијекес,

где смо могли да пречистимо
скоро четири литре воде у минути.

Изненада су велики проблеми
постали веома једноставни

са решењима надохват руке,

само уз рад, без планирања
и састанчења у веома великој згради.

(Смех)

Онда смо пронашли креативне начине.

Требали су нам хеликоптери.
Затражили смо. Добили смо.

Требали су нам авиони.
Затражили смо, платили и добили.

Наставили смо да шаљемо храну на она места
којима је то заиста било потребно.

Једноставне идеје су постале моћне.

Волонтери су одлазили
на удаљене крајеве острва.

Одједном је настао покрет.

Екипа Светске централне кухиње
дочекивана је уз молитве, песме, аплауз,

загрљаје и осмехе.

Успели смо да се повежемо
са многим крајевима.

Могу вам рећи да је и Национална гарда
почела да нас зове,

јер наши јадни момци из Националне гарде,

велики хероји у тренуцима хаоса,

нису могли да дођу до једноставног,
скромног тањира топле хране.

Партнерства су се појављивала.

„Мерси Кор“,

Истражни биро Државне безбедности,

партнерства до којих није дошло
тако што су позивани челници.

Догодила су се у хотелским собама,
насред улице, усред планина.

Увидели смо да, ако радимо заједно,
можемо да стигнемо до још више људи.

Партнерства до којих се долази због логике

и хитности садашњег тренутка
стављају се у службу народа.

Када имамо организације за пружање помоћи,

не можемо планирати
како ћемо пружити помоћ за месец дана.

Морамо бити спремни
да почнемо да пружамо помоћ

оног тренутка када се нешто догоди.

Деца су била нахрањена,

изненада је острво,

иако и даље у посебном стању

где је све крхко,

видели смо да су НВО-и као што је наша -

нисмо желели да уништимо приватни сектор -

да су се мали ресторани већ отварали

и да се некако нормалност,

шта год нормалност данас
значи у Порторику, враћала.

Покушавали смо да пошаљемо поруку:

морамо почети да се удаљавамо
од места која су већ стабилизована

и наставити са радом у подручјима
којима је заиста била потребна наша помоћ.

(Видео): Народе Порторика,
два милиона оброка!

Хозе Андрес: Добро, да вам то преведем.

(Смех)

Након скоро 28 дана,

више од десет камиона-сандучара,

више од седам хиљада волонтера,

осамнаест кухиња...

послужили смо преко два милиона оброка.

(Аплауз)

(Аплауз се завршава)

Ви који долазите овде на TED,
требало би да будете поносни,

јер знамо да су многи
међу вама део промена.

Али промена ће се само догодити ако,

када напустимо
ову невероватну конференцију,

искористимо невероватне идеје
и инспирацију коју добијамо,

верујемо да ништа није немогуће

и искористимо своје умеће да помогнемо
онима којима је помоћ потребна.

Стигао сам на острво
и покушао да нахраним неколико људи,

али сам видео велики проблем

и изненада је народ Порторика видео
тај исти проблем који сам ја видео,

и урадили смо само једну ствар:

почели смо да кувамо.

Тако су народ Порторика

и кувари из Порторика у тренутку краха

почели да уливају наду,

не на састанцима,

не тако што су планирали,

већ само једном једноставном идејом:

почнимо да кувамо и почнимо
да хранимо народ Порторика.

Хвала.

(Аплауз)

Дејв Трој: Врати се.

(Смех)

Публика те обожава.

(Аплауз)

Нејт Мук: Неколико кратких питања,
јер мислим да ће неке занимати да чују.

Као што си рекао, дошао си први пут,

стигао на терен,

отишао у владин командни центар,

почео да одлазиш на састанке са људима,

а они нису били веома предусретљиви.

Хозе Андрес: Ово је сјајно.
Ево колико је добар мој говор био.

(Смех)

Ово је први говор са интервјуом
у историји TED-а.

Добро се осећам.

(Смех)

НМ: Објасни нам зашто,
који су били неки од проблема

и када си приметио да су почели
да долазе да траже помоћ од тебе.

ХА: Не можемо све тражити
од Црвеног крста и Војске спаса.

Ради се о томе да сам раније давао
донације овим организацијама,

а оне су велике организације,

а можда је проблем у томе
што превише очекујемо од њих.

Није да нису урадиле
оно што је требало да ураде.

У питању је то да имамо
утисак да оне то раде.

Међутим, изненада не можете
ући у ово, устукнути

и рећи да ће неко други преузети.

Имали смо једноставан проблем
који је имао веома једноставно решење.

Ово није била нека далека земља

или Зелена зона у Багдаду.

Ово је било америчко тло,

лепо место под именом Порторико

са стотинама и хиљадама ресторана
и људима спремним да помогну,

али смо изненада имали гладне људе,

а нисмо имали краткорочни план
како да их нахранимо.

Да, организација FEMA је донекле
размишљала о томе како да нахрани људе.

Црвени крст није имао праве одговоре,

јер Јужна баптистичка црква,
највећи снабдевач храном у Америци,

моји хероји, никада
није била позвана у Порторико.

Када видите да Црвени крст доставља
храну у Америци после урагана,

Јужна баптистичка црква то ради.

Нисмо то имали у Порторику.

Војска спаса је дошла и затражила
420 оброка једне кишне среде увече

за локалну продавницу за старије грађане.

Волим да помажем Војсци спаса,

али у мом свету, они су ти
који би требало да помажу нама

да одговоримо на те позиве за помоћ.

У четвртак ујутру се будим
веома забринут да,

у ствари, нисмо имали план
како да нахранимо острво.

Неки ће рећи да преувеличавамо проблем.

Па, имали смо стотине и стотине,
и стотине, и стотине организација

које су куцале на наша врата
и тражиле послужавник хране,

тако да, ако то није доказ
да је потреба била стварна,...

Више не можемо хранити људе
у Америци готовим јелима

или нечим што, знате већ, отворите.

Дао сам малој маци мало те исте хране -

(Смех)

а онда сам јој дао пилетину
и пиринач које смо скували

и одлучила се за пилетину и пиринач.

(Смех)

(Аплауз)

Чак ни мачке то не једу.

Можемо хранити човечанство
дан, два или пет,

али та готова јела коштају америчке
пореске обвезнике 12, 14, 15, 20 долара.

У реду је у одређеним тренуцима,

током битке,

али не и да се хране Американци
из недеље у недељу,

ако, у ствари, можете ангажовати
локалну приватну пословну заједницу

да боље уради исти посао, створи
радна места за локално становништво,

помогне опоравак локалне економије

и истовремено се побрине да се све врати

у нормалу што је брже могуће.

Тако смо почели да кувамо.

Били сте тамо уз мене

и због тога смо потрошили и последњи долар
који смо имали на кредитним картицама.

Ако Америкен експрес слуша ово, молим вас,
снижење би нам добро дошло.

(Смех)

Или Виза.

НМ: Каква је сада ситуација?

Видите, прошло је месец дана.

Рекли сте да је дошло
до побољшања у Сан Хуану,

да сте се окренули ка околним областима,

али јасно је да и даље
постоје велики проблеми.

Шта је следеће?

ХА: Тако је. Полако смо почели
да смањујемо опсег операција

након што нас је организација FEMA
мање-више обавестила

да мисле да имају све под контролом
и да више нисмо потребни,

али не знам колико можемо да им верујемо.

Преселили смо се
са великог места које сте видели,

где смо кували 60 000 оброка дневно,

на друго, подједнако велико,
али на бољем стратешком месту,

које је и јефтиније,

где ћемо кувати око 20
до 25 хиљада оброка дневно,

а потом ћемо задржати
четири, пет, шест кухиња

стратешки распоређених на острву:

високо у планинама,
у сиромашним крајевима.

Прибавили смо пуно података.

Знамо ко користи владину помоћ за храну,
ко користи бонове за храну, картице.

Знамо ко их има и ко их користи.

Делови острва где их нико не користи

су делови острва
на које ћемо се фокусирати.

Невероватно је како вам
једноставни подаци могу дати назнаку

којим људима је потребна помоћ.

Отишли смо у градић Моровис.

Лепота једна.

Најбољи пилећи ресторан
у историји човечанства.

Требало би сви да посетите Моровис.

ДТ: Звучи добро.

ХА: Видео сам пилетину.
Доносили смо сендвиче.

Застао сам. Био сам са службеницима
Државне безбедности. Јели смо пилетину.

Отишао сам да однесем те сендвиче
у ово друго место под именом Сан Лоренцо.

Сан Лоренцо је био у критичној ситуацији
јер је мост био срушен,

тако да је то било острво усред острва,
мала заједница окружена водом.

Сви су нам рекли: „Катастрофа је тамо.“

Однели смо сендвиче.

Вратио сам се у Моровис и помислио да,

знате већ, ако је катастрофа,
сендвичи нису довољни.

Купио сам 120 пилића

са јуком и пиринчем

и вратили смо се до тог срушеног моста,

прегазили реку,

вода до ко зна докле.

Стигли смо са 120 пилића,

предали храну,

заједница је била веома захвална,
али су нам рекли:

„Добро смо. Не треба нам више хране.

Имамо плин, имамо новац,

имамо добру храну и вода нам је чиста.

Побрините се за друге заједнице око нас
којима је помоћ потребнија.“

Видите, комуникација је кључна.

У овим случајевима се можемо
ослањати на лажне вести

или можемо имати праве информације
да бисмо донели мудре одлуке

како бисмо заиста решили
истинске проблеме.

То је оно што радимо.

(Аплауз)

НМ: Био је то невероватан подухват,

а бити сведок из прве руке
и одиграти малу улогу...

ХА: Ви сте то омогућили.

НМ: На врхунцу мислим да сте имали
скоро 150 000 оброка дневно

широм острва,

што је прилично невероватно.

А мислим да смо у исто време
заиста дали пример

како се ово може урадити,
надам се, у будућности.

Чини ми се да је то једна
од већих лекција из свега овога.

ДТ: Могуће је. Видите,
ово се може поновити.

ХА: Међутим, престаћу да долазим
да гледам TED говоре

јер ви мислите да је све могуће.

(Смех)

А онда ми је супруга рекла:

„Човече, рекао си ми да ћеш кувати
хиљаду оброка дневно.

Не могу те оставити самог ни један дан.“

(Смех)

Међутим, надам се
да Светска централна кухиња -

једну ствар коју смо урадили
нисам споменуо:

подигао сам слушалицу
и почео да зовем људе,

људе за које сам мислио да имају
вештине које нам могу помоћи.

Подигао сам слушалицу и позвао фирму
под именом „Пријатно, Фиделе“.

„Пријатно“ је једна
од великих фирми за кетеринг.

Обезбеђују храну за „Гугл“ и стадионе.

Имају седиште у Калифорнији.

Припадају већој групи
која се зове „Компас“.

И кажем им: „Знате шта?

Потребни су ми кувари, потребни су ми
кувари који могу да кувају на велико

и који могу да кувају добру,
квалитетну храну на велико.“

За мање од 24 часа, почео сам
да добијам људе и куваре.

У једном тренутку смо имали
16 најбољих кувара

које Америка може да понуди.

Америка је невероватна земља великог срца

која увек шаље најбоље што има.

Током година смо научили

да ће ти кувари из Америке играти улогу

у томе како ћемо хранити Америку,
а можда и остале делове света

када то буде потребно.

Морамо почети

да доводимо праве стручњаке
тамо где је стручност потребна.

Понекад ми се чини, као у случају
са организацијом FEMA,

да доводимо погрешне стручњаке
у области у којима нису ни потребни.

Људи из организације FEMA су сјајни људи.

Мушкарци и жене су паметни,

припремљени,

али живе под невероватном пирамидалном
хијерархијском организационом структуром

која се урушава под сопственом тежином.

Морамо оспособљавати људе да буду успешни.

Ми смо имали равнију
организациону структуру

у којој свако има контролу,

а сви смо доносили одлуке на лицу места
да бисмо одмах решили проблеме.

(Аплауз)

ДТ: Наравно.

(Аплауз)

Још један аплауз за Хозеа Андреса.

(Аплауз) (Овације)