Kako preokrenuti nezadovoljstvo u akciju

Nakon razornog upada pobunjenika u Fritaun 1999. godine i epidemije ebole 2014. godine, Ivon Aki-Sojer, gradonačelnica grada, odbila je da je parališe frustriranost zbog statusa kvo. Umesto toga, iskoristila je svoj bes kao katalizator akcije. U ovom inspirativnom govoru, ona iznosi kako je transformisala svoj grad preuzimanjem rizika koji su bili neophodni da bi se ostvarile dramatične promene, i pokazuje kako možete otkriti moć u svom nezadovoljstvu.

Ponekad

imate negativna osećanja u vezi sa nečim.

Niste zadovoljni
time kako se stvari odvijaju.

Frustrirani ste i nezadovoljni,

i često odlučimo da živimo sa tim.

Govorimo sebi da moramo da istrpimo.

Ali, ja snažno verujem

da svi imamo sposobnost

da to negativno osećanje pretvorimo

u pozitivno

tako što ćemo dozvoliti
da naše nezadovoljstvo

proizvede promenu.

Šestog januara 1999.

radila sam u Londonu

kada su vesti počele da izveštavaju

o upadu pobunjenika u moj rodni grad,

Fritaun u Sijera Leoneu.

Hiljade ljudi su izgubile živote,

i tela su zatrpala ulice Fritauna.

Tetka mog supruga, žena u godinama,
bila je živa spaljena,

i pomislila sam
na svoje dete od dve godine

dok sam gledala slike dečice
sa amputiranim udovima.

Kolege su mi govorile:

„Kako možemo da pomognemo?”

Nisam znala kako,

pa sam počela da pozivam brojeve telefona
koji su mi izlazili na ekranu

kao brojevi međunarodnih agencija
za pružanje pomoći koje su apelovale

da bi sakupile novac
radi saniranja tragedije.

Razočarala me je neodređenost
tih telefonskih razgovora.

Imala sam utisak da su ljudi
koji su prikupljali novac

delovali toliko udaljeno od krize,

što je i razumljivo,

ali nisam bila zadovoljna

i nisam bila ubeđena

da bi intervencije
koje bi oni na kraju primenili

zaista imale onoliki uticaj
koji je očigledno bio neophodan.

Danima mi je kuvalo u stomaku

dok sam nastavila da gledam
na televiziji kako se ti užasi odvijaju,

i uporno sam postavljala sebi pitanje

šta bih mogla da učinim.

Šta treba da uradim?

Ono što sam želela jeste da pomognem
deci koju je pogodio rat.

I to smo i uradili.

Ja, moja sestra i nekolicina prijatelja

osnovali smo Ratni fond
Sijera Leonea za decu, SLWT.

Rešili smo da se fokusiramo
na hiljade raseljenih ljudi

koji su pobegli od borbi

i koji su živeli u vrlo teškim
uslovima siromaštva

u kampovima u Fritaunu.

Najpre smo radili sa Kampom Ros Roud

u istočnom kraju grada.

U saradnji sa lokalnom
zdravstvenom organizacijom,

pronašli smo oko 130 najranjivijih
samohranih majki

sa decom ispod pet godina,

i obezbedili im podršku
tako što smo im pružili poslovne veštine,

mikrokredite,

šta god da bi nam zatražile.

Rad u tako teškim uslovima,

samo briga o osnovnim stvarima,
nije bio jednostavan zadatak,

ali naš kolektivni osećaj nezadovoljstva

i neprihvatljivi status kvo

držao nas je usredsređenim
na obavljanje posla.

Neke od tih žena
su kasnije otvorile male firme,

isplatile kredite

i omogućile drugim majkama i njihovoj deci

da dobiju iste prilike kao i one.

A mi smo nastavili dalje.

Godine 2004. smo otvorili
poljoprivredni centar za obuku

za bivšu decu vojnike,

a kada se rat završio,

započeli smo program stipendija
za devojčice u lošim uslovima

koje inače ne bi mogle
da nastave sa školovanjem.

Danas je Stela, jedna od tih devojčica,

nadomak toga da postane lekar.

Neverovatno je šta izvesna količina
nezadovoljstva može da iznedri.

(Aplauz)

Deset godina kasnije, 2014. godine,

Sijera Leone pogodila je ebola.

U to vreme sam radila u Fritaunu
na projektu izgradnje hotela,

tog 25. maja kad su objavljeni
prvi slučajevi,

ali sam se vratila u London 30. jula

kada je proglašeno vanredno stanje,

istog dana kada su mnoge avio-kompanije
ukinule letove ka Sijeri Leoneu.

Sećam se da sam plakala satima

i pitala boga zašto se to dogodilo
i zašto baš nama.

Ali dok su suze padale,

ponovo sam počela da osećam

to duboko nezadovoljstvo.

Zato kada se, šest meseci
nakon što su potvrđeni ti prvi slučajevi,

bolest i dalje ubrzano širila
u Sijera Leoneu

i broj zaraženih i umrlih
je nastavio da raste,

nivo frustriranosti i besa
je kod mene toliko narastao

da sam znala da ne mogu da stojim

i da posmatram krizu izvan Sijera Leonea.

Zato sam se sredinom novembra

oprostila sa svojim voljenim

suprugom i decom
koji su imali puno razumevanja,

i ukrcala sam se na prilično prazan avion

ka Fritaunu.

Fritaun je sada bio epicentar zaraze.

Stotine novih slučajeva
pojavljivale su se svake nedelje.

Razgovarala sam sa mnogim stručnjacima
u oblasti medicine,

sa epidemiolozima

i običnim ljudima svakog dana.

Svi su bili stvarno uplašeni.

„Nećemo uspeti dok ne porazgovaramo
sa ljudima pod drvetom manga.”

Tako je govorio dr Joti,

ugandski doktor koji je radio za SZO

i koji je bio angažovan
u gotovo svakom izbijanju ebole

do tada u Africi.

Bio je u pravu,

ali nije postojao plan da se to ostvari.

Stoga sam jednog vikenda početkom decembra

osmislila plan koji je postao poznat
kao plan Talasa zapadne oblasti.

Bilo je potrebno
da razgovaramo sa ljudima,

a ne da im samo mi govorimo.

Bilo je potrebno da sarađujemo
sa uticajnim ljudima u zajednici

da bi ljudi poverovali
u ono što im poručujemo.

Bilo je potrebno da razgovaramo
pod drvetom manga,

a ne preko zvučnika.

I bilo nam je potrebno još kreveta.

Nacionalni centar
za reagovanje na ebolu, NCRE,

nadogradio je i primenio taj plan,

i do treće nedelje januara,

broj slučajeva je značajno opao.

Ponudili su mi da postanem

novi direktor planiranja NCRE-a,

što me je odvelo na put po zemlji,

na kome sam pokušavala
da budem ispred zaraze,

ali sam je takođe pratila

do udaljenih sela u provincijama,

kao i do urbanih sirotinjskih zajednica.

Jednom prilikom sam izašla iz auta

da pozovem pomoć za čoveka
koji se onesvestio na putu.

Slučajno sam ugazila u tečnost

koja se slivala niz put na kome je ležao.

Pojurila sam u kuću svojih roditelja

i oprala stopala hlorom.

Nikada neću zaboraviti kako sam čekala
rezultate testa tog čoveka

dok sam neprekidno proveravala da li imam
temperaturu, tada i tokom cele epidemije.

Borba protiv ebole
je verovatno bila najveći izazov,

ali i najviše nagrađujuće
iskustvo u mom životu,

i zaista sam zahvalna

na nezadovoljstvu

koje mi je stvorilo prostor

u kome sam mogla da pomognem.

Nezadovoljstvo može biti
stalno prisutno u pozadini,

ili može biti iznenadno,

podstaknuto nekim događajima.

Ponekad je i jedno i drugo.

Tako je bilo u slučaju mog rodnog grada.

Naš grad se godinama menjao

i to je u meni stvaralo veliki bol.

Sećam se kako sam u detinjstvu

odrastala penjući se po drveću,

berući manga i šljive

u univerzitetskom kampusu
gde je moj otac bio predavač.

Išla sam na pecanje u potocima
duboko u botaničkim baštama.

Obronci brda oko Fritauna bili su
prekriveni bujnom zelenom vegetacijom,

a plaže su bile čiste i netaknute.

Udvostručavanje stanovništva Fritauna
tokom godina nakon građanskog rata,

nedostatak planiranja
i kontrolisane izgradnje

doveli su do masovnog krčenja šuma.

Drveće, prirodna lepota,
uništeno je dok je pravljen prostor

za nove zajednice,
formalne ili neformalne,

i radi seče drveta za ogrev.

Bila sam duboko zabrinuta i nezadovoljna.

Nije uništavanje drveća i padina
jedino što mi je smetalo.

Radilo se i o ljudskom faktoru,

jer infrastruktura nije uspevala
da održi korak sa rastom stanovništva:

nije bilo ni govora o kanalizaciji,

grad je bio prljav, zaražen tifusom,
malarijom i dizenterijom.

U to vreme nisam znala
statističke podatke,

ali ispostavilo se da je do 2017. godine

samo šest posto tečnog otpada
i 21 posto čvrstog otpada

bilo sakupljano.

Ostatak je bio pored nas,

po dvorištima, poljima, rekama

i nataložen u moru.

Koraci za bavljenje tim dubokim osećajima
besa i frustracije u meni

nisu se javili nekim čudom,
niti su bili jasni.

Moć nezadovoljstva ne funkcioniše tako.

Ona deluje kada znate
da se stvari mogu obavljati bolje,

i deluje kada odlučite da preuzmete rizik
da biste ostvarili tu promenu.

I tako sam se 2017.

kandidovala za gradonačelnika,

jer sam znala da stvari mogu biti bolje.

Delovalo je da se ljudi slažu sa mnom,
jer sam pobedila na izborima.

(Aplauz)

Danas sprovodimo ambiciozan plan

transformacije našeg grada,

i kada kažem mi,

zaista me raduje

da pod tim podrazumevam
celokupnu zajednicu Fritauna,

bilo da se radi o učestvovanju
u takmičenjima poput nagrađivanja naselja

koje najviše poboljša celokupnu čistoću,

ili su u pitanju naši programi

koji predvode i pridružuju ljude
i sakupljače otpada

putem naših aplikacija.

Danas je Fritaun

mnogo čistiji grad,

a što se tiče drveća po kome smo poznati,

zasadili smo 23 000 stabala
prošle kišne sezone.

(Aplauz)

A 2020. godine

planiramo da zasadimo milion stabala
kao deo kampanje „Fritaun, grad drveća”.

(Aplauz)

Ponekad imamo negativna osećanja
u vezi sa nekim stvarima.

Nismo srećni zbog načina
na koji se stvari odvijaju.

Osećamo nezadovoljstvo

i frustraciju.

To negativno osećanje
možemo promeniti u pozitivno.

Ako verujete u to
da stvari mogu biti bolje,

onda imate mogućnost da nešto preduzmete,
umesto da ne učinite ništa.

Opseg problema i okolnosti
naših situacija se razlikuju,

ali svima nam je

jedna stvar zajednička.

Možemo rizikovati
da bismo ostvarili promenu,

i završiću time što ću vam reći:

zakoračite,

rizikujte.

Ako se ujedinimo iza moći nezadovoljstva,

svet će biti bolje mesto.

Hvala.

(Aplauz)