Sedam načina da se započne razgovor sa bilo kim | Malavika Varadan | TEDxBITSPilaniDubai

„Ne smemo da pričamo sa nepoznatima.“ Malavika Varadan osporava ovu društvenu normu iznoseći sedam načina da se započne razgovor sa bilo kim.

Malavika Varadan pravi pometnju radio emisijom „Doručak br.1“. Strastven fitnes entuzijasta, nindža pozitivnosti i kraljica drame, produbila je standard u radio industriji. Na događaju TEDxBITSPilaniDubai, izabraće da redefiniše veze.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na https://www.ted.com/tedx.

Zdravo svima.

Počeću pitanjem.

Koliko vas zna osobu pored sebe od ranije?

Interesantno.

Dakle, da li se sećate prvog razgovora
koji ste vodili sa tom osobom?

Znate, razgovori su karike.

Zamislimo da je svaki razgovor
mala metalna karika.

I svaki put kad pričate sa neznancem,

metalna karika je formirana.

A sa svakim razgovorom
koji vodite nakon tog trenutka,

veza postaje sve jača i jača.

Svakog dana svako od nas
upozna toliko neznanaca:

momka u radnji, vozača taksija,

možda recepcionera
u novoj kancelariji u koju ste išli.

Svakim razgovorom gradimo nove karike.

Dok najzad na kraju

nismo stvorili nekakav
obimni veb razgovora.

Veb.

Pamtljiva reč.
Mislim da sam čula to negde.

To je to, zar ne? Razgovor.
To je fascinantna stvar.

Razgovor je avantura.

Razgovor vam daje
potpuno novu perspektivu.

Razgovor otvara vrata.

Razgovori mogu prouzrokovati rat
i mogu stvoriti mir.

Razgovori određuju
ono što smo kao ljudska rasa.

Razmislite o ovome.

Svaka osoba u vašem životu
vam je jednom bila nepoznata.

I niste znali ništa o njima
dok niste poveli prvi razgovor.

Ovde sam danas da vam kažem
da pričate sa nepoznatim ljudima,

da vodite razgovore.

I ovde sam da vam kažem kako.

Sedam načina da započnete
razgovor sa skoro svakim.

Ja sam radio voditelj

i volim da pričam sa ljudima.

Stvarno. Obožavam.

I toliko mi je drago da mi je to posao.

Ovako izgleda moj dan.

Svako jutro uđem u praznu sobu,

stavim mikrofon,

i vodim razgovor sa 1,6 miliona ljudi...

koje ne mogu da vidim.

Da.

Znate koji je najteži deo zapravo?

Vreme.

U četvorosatnoj emisiji,
ja imam 20 minuta.

To je sve od razgovora.

U 20 minuta moram da vas ubedim
da sam vaš najbolji prijatelj.

Kako to radim?

Kako uspostavljam povezanost?

Imam 20 minuta da vas informišem,
da vas oduševim, da vam se posvetim,

ali što je najvažnije,

20 od 20 puta kad uključim onaj mikrofon,

moram da ostavim osmeh na vašem licu.

Sem što ne mogu da vas vidim,
ne znam ništa o vama

i nemam načina da procenim vašu reakciju.

Kako da to uradite?
Kako pričati sa nepoznatom osobom?

Pa, devet godina na radiju naučilo me je
ovim jednostavnim malim trikovima.

Nepoznati ljudi,

oni su svuda.

I uvek su nam govorili:
„Ne pričaj sa nepoznatima!“

Ali se ja tome protivim.

U svakom neznancu je prilika,

prilika da naučite nešto novo,

prilika da doživite nešto
što niste nikada ranije

ili da čujete priču
koju nikad ranije niste čuli.

I doživeli ste taj momenat, zar ne?

U prostoriji ste sa nekim koga ne znate,

razgledate po prostoriji,
vidite nepoznatu osobu, i pomislite:

„Želim da pričam sa ovom osobom.“

Skoro da možete da čujete prvu reč,
ali prosto neće da izađe,

nekako se zaglavi ovde,

nekako ide gore-dole,

i ne znate -

Znate šta?

Evo mog saveta: prosto recite.

Šta je najgore što može da se desi?

Neće pričati sa vama.
Pa, ne pričaju ni sada sa vama.

Prva reč ruši brane.

Istinski verujem da prva reč ruši brane.

Znate, jednom kad kažete prvu reč,
sve ostalo prosto teče.

Neka bude jednostavno.

„Ćao“, „Hej“, „Zdravo.“

I uradite ono što svaki dobar kuglaš radi.

Samo skupite entuzijazam,
pozitivnost, energiju,

nasmejte se i recite: „Ćao!“

Znam. Desiće se onaj čudni trenutak sada.

Okrenite se ka nekome ko sedi pored vas,
pružite ruku i recite: „Zdravo.“

Hajde.

(Smeh)

Volim neugodni smeh.

„Zašto nas tera da radimo ovo?“

Prva reč ruši brane.

Ovo je izazov sa kojim
se susrećemo svaki dan.

Vreme.

Imamo 90 sekundi na radiju

i moramo da taj razgovor
sa nepoznatom osobom učinimo nezaboravnim.

Pa, kako da to uradite?

Koji je najveći izazov?

Iskreno,

ako upadnemo u rutinu:

„Ćao!“ „Hej!“

„Kako si?“ „Dobro sam.“

„Šta se dešava?“ „Ništa specijalno.“

„Sve po starom.“ „Pa, kaži, šta ima novo?“

Eto, 45 sekundi, protraćene.

Zar ne?

Evo mog saveta:

preskočite ćaskanje
i postavite zaista lično pitanje.

I ne plašite se.

Verujte mi.

Bićete iznenađeni koliko su ljudi voljni
da podele samo ako pitate.

Tako da, pitajte bilo kakvo lično pitanje.

Možda: „Interesantno ime.

Kako su ga vaši roditelji smislili?
Postoji li priča o tome?“

Ili...

„Koliko dugo živite u ovom gradu?

Da li se sećate prvog dana
kada ste došli ovde?“

Odgovori na ta pitanja
su uvek nešto jedinstveno,

uvek nešto lično.

Moje omiljeno koje volim da postavim je:

„Odakle ste? Gde živi vaša porodica?“

Bez izuzetka,

svaki put kad sednem u taksi, uradim ovo.

Postavim to pitanje.

Odakle ste? Gde živi vaša porodica?

Dopustite da vam ispričam kratku priču.

Dolazila sam kući jedne noći...

Ušla sam u taksi,
otvorila vrata, sela i rekla:

„Odakle ste? Gde vam živi porodica?“

Šezdesetogodišnji pakistanski vozač
kreće da mi govori

sve o svom životu u Pešavaru.

Pričali smo o politici,

pričali smo o muzici, porodici,
njegovoj ženi i njegovoj farmi.

Dvadeset minuta kasnije, on je ubeđen
da sam ja savršena mlada

za njegovoj fakultetski obrazovanog sina
iz Pešavara koji ima 26 godina.

(Smeh)

Dok izlazim iz taksija,

izvlači fotografiju za pasoš
sa entuzijastičnim pogledom.

Moram priznati, bilo je
veoma teško reći doviđenja.

Ali pouka priče zapravo je

da ono što počne sa „zdravo“
može da se završi sa ponudom za brak.

A to je upozorenje.

(Smeh)

Treći korak.

Nađite „i ja isto“.

Jeste li ikada upoznali nekoga

ko započinje razgovor
kao da započinje raspravu?

„Ja sam iz Delhija.“ „Mrzim Delhi.“

(Smeh)

Da? Ništa ne ubija razgovor
kao negativnost.

Kad upoznajete nekog po prvi put,

potrudite se da nađete jednu stvar

koja je vama i toj drugoj osobi
možda zajednička.

Kad počnete odatle i krenete od toga,

otkrićete da odjednom razgovor
postaje mnogo lakši.

A to je zato što ste oboje
odjednom na istoj strani nečega.

To je zaista moćan osećaj.

Šta biste mogli imati zajedničko
sa nepoznatom osobom, pitate se?

Može biti bilo šta, zar ne?

Oboje ste na istom mestu u isto vreme,

možda ste iz iste zemlje,

možda oboje volite zimu,

ili čeznete za kišom.

Ne znam, našli biste nešto.

Kada nađete „i ja isto“,

automatski imate prođu kod druge osobe.

Verujte mi, korisno je.

Udelite jedinstven kompliment.

Pročitala sam negde
da će ljudi zaboraviti čime se bavite

i zaboraviće o čemu govorite,

ali nikada neće zaboraviti
kakav ste osećaj u njima izazvali.

Budite darežljivi.

Izađite i udelite nekome lep kompliment.

Imam ubeđenje o „metru za imunost
na komplimente“,

i potiče iz iskustva koje sam imala

kad sam upoznala predivnu manekenku.

Gledam je i kažem:

„Vau! Prelepa si!“

I nema reakcije na njenom licu.

Mislim se: „Kako?“

Tad sam shvatila,

imuna je na reč „lepa“.

Verovatno ju je čula
stotine hiljada puta danas.

A ako je na društvenim mrežama,

čula ju je milion puta danas.

Postoje neke reči
na koje smo svi mi izgradili imunitet.

To može biti „lepo“,
može biti „strava“, može biti „kul“...

Izbegavajte ih.

Probajte da konstruišite kompliment
koji je jedinstven i iskren,

i ne morate da lažete.

Zaista.

Kada pogledate nekoga i kažete:

„Volim kad se nasmeješ,

kao da se tvoj nos nasmeje,
a onda se tvoje oči smeju,

i tvoje uši se smeše,
čak se i tvoje čelo smeje,

pa se odjednom cela osoba prosto smeje."

Vidite,

nadam se da je to kompliment
koji nećete zaboraviti neko vreme.

Udelite jedinstven i iskren kompliment.

Pitajte za mišljenje.

Svi mi imamo mišljenja; verujte mi.

I svi mi želimo da budu saslušana

i svi žele potvrdu.

Pokrenite se i pitajte za mišljenje,

i tada pokrećete dvosmernu razmenu.

Tada prava komunikacija počinje,

i bićete iznenađeni
koliko možete naučiti o osobi

samo pitajući ih za mišljenje
o nečemu prilično uopštenom.

Evo greške koju neki ljudi prave.

Pitaju vas za mišljenje
o nečemu zaista teškom.

To skoro da ostavlja zastrašujuć osećaj.

Negde u prostoriji,
punoj dobro informisanih ljudi,

kada bi mi neko prišao i rekao:

„Šta misliš o načinu

na koji su cene nafte uticale
na tržište nekretnina u Dubaiju?“

Osećam se sateranom u ćošak.

Osećam kao da ću možda pogrešiti,
da je ovo ispitivanje,

a to je lekcija.

Niko ne mora da greši u novim razgovorima.

Samo pitajte nešto jednostavno.
Držite se opštih pitanja.

Kakvu kafu volite?

Kad ste pogledali film poslednji put?
Šta mislite o njemu?

Kada vam neko iznosi svoje mišljenje:

zaista slušajte.

Ne slušajte da biste odgovorili.
Slušajte da biste slušali.

Postoji razlika.

A to me dovodi do sledeće tačke.

Budite prisutni.

Znam da ste prošli kroz ovo.

Znam da ja jesam.

Otvarate svoju dušu nekome,

a oni su u fazonu:

„Da, da, nastavi, nastavi da pričaš.

Mogu da obavljam više zadataka odjednom!

Šta se dešava sa internetom?“

(Smeh)

Kad neko pokušava da komunicira sa vama,

najmanje što možete uraditi
jeste da budete u razgovoru.

Samo budite iskreno prisutni,

samo budite tamo.

O! - moj omiljeni deo:
ostvarite kontakt očima.

Verujte mi, pri kontaktu očima
se sva magija dešava.

Možete da osetite razgovor.

I verujte mi, kada gledate nekoga u oči,

devet od deset puta se neće usuditi
da skrenu pogled, zar ne?

(Smeh)

Kad bih samo mogla da pogledam
1,6 miliona ljudi u oči,

ne bih morala da se brinem
da ćete se isključiti tokom reklama.

To me dovodi do moje omiljene stavke
jer ima pamtljivo ime.

Ime, mesto, životinja, stvar.

Sećate li se te igre?

Setite se malenih detalja o osobi.

Setite se njihovog imena. To je baš važno.

Užasno je kad upoznate nekog
po 18. put, i kažete:

„Ti mora da si Pol, ne, Piter.
Nešto na P, a završava se sa...“

Užasno je. Zapamtite nečije ime
i ponovite im ga.

Nemate pojma koliko ih činite
da se osećaju važnim,

a to nije jedini detalj.

Zapamtite i sve ostale detalje.

Mesta na koja vole da idu,
mesta na koja su išli,

mesta na koja žele da idu,
imena njihovih životinja.

Kako se njihov ljubimac oseća
u poslednje vreme? Stvari koje oni vole.

Zapamtite imena njihove dece,
to je pun pogodak.

Zapamtite imena njihovih žena,
imena njihovih devojki.

Samo ne mešajte poslednja dva
jer bi to mogla biti katastrofalno.

(Smeh)

Zapamtite te male stvari o ljudima
i ponovite im ih,

pitajte, budite iskreno zainteresovani,

i automatski nekako postajete
ulagači u njihovom blagostanju,

pa će se osećati obaveznim prema vama
da održavaju razgovor.

Eto ga.

Sedam neverovatnih načina
da započnete razgovor sa bilo kim,

i sedam razloga zašto treba
da iskoristite pauzu

koja će uslediti da pričate
sa osobom koju ne znate.

Završiću ovom analogijom.

Razgovor je kao čitanje knjige.

Možete da okrenete bilo koju stranu.

Možete preskočiti do omiljenog poglavlja.

Možete čitati koliko god želite,
možete da čitate šta želite,

i svaka osoba je, verujte mi,
stvarno dobra knjiga.

I rastužuje me mnogo

što su se čitavi ljudski životi sveli

na 140 karaktera i pamtljive naslove.

Jer to nismo mi.

Mi nismo sažete verzjie.

Mi smo čitave ljudske priče.

Zaslužujemo više jedni od drugih.

Dakle, šta ćete uraditi
u velikom svetu koji zovemo biblioteka?

Hoćete li šetati okolo,

gledati korice i čitati nazive?

Ili ćete da posegnete za knjigom,

da otvorite stranu
i počnete da čitate priču?

Vi odlučujete.

Hvala vam.

(Aplauz)