Neobičan sastojak koji popravlja poslovanje

Šta je to sa nepravdom? Bilo da nismo pozvani na prijateljevu svadbu ili da smo kažnjeni zbog zle sreće ili iskrene pogreške, nepravda nas često naljuti toliko da ne uspevamo da razmišljamo pravilno. I nisu samo pitanja lične prirode u pitanju - loša je i za poslobanje, tvrdi Marko Alvera. On objašnjava kako njegova kompanija radi na stvaranju kulture pravičnosti - i kako korišćenjem urođenog osećaja za razlikovanje dobrog od lošeg daje srećnije radnike i bolje rezultate.

Za mene, to je bilo kada nisam
bio pozvan na svadbu prijatelja.

Nije mi zasmetalo, u početku.

Mislio sam da organizuje mali prijem.

Ali onda sam počeo da srećem zvanice,

a oni nisu bili tako bliski
sa mladoženjom kao ja...

i osetio sam se isključenim.

Grozan osećaj.

I nefer.

Mojim kćerkama, Lipsi i Greti,
desilo se prošle sedmice.

Na smenu su masirale majci leđa

jednom od onih igračaka za masažu,

i onda je jedna od devojčica
osetila da je druga duže masirala majku.

Kada sam ušao u prostoriju

zatekao sam Gretu kako viče,
besna: "To nije fer!"

a Lipsi u suzama,

dok moja žena drži štopericu

kako bi merila po tačno jedan minut
za svaku devojčicu.

Ako imalo ličite na mene ili moje kćerke,

poslednje što vas je naljutilo

je verovatno imalo veze sa nepravdom.

Zato što reagujemo snažno na nepravdu.

Nemamo vremena za razmišljanje.

Postajemo uplašeni i sumnjičavi.

Izbacimo detektore za nepravdu.

Osetimo bol, i odlazimo.

Nepravda definiše naše društvo,

jedan je od osnovnih uzročnika
polarizacije,

i loša je za biznis.

Na poslu, nepravda čini ljude
defanzivnim i nezainteresovanim.

Studija pokazuje da je 70% radnika
u SAD-u nezainteresovano,

i da to košta kompanije

550 milijardi dolara godišnje.

To je oko pola ukupne sume
za obrazovanje u SAD-u.

To je BDP Austrije.

Tako da uklanjanje nepravde
i promovisanje pravičnosti

treba da bude prioritet.

Ali šta to znači u praksi?

Je li u pitanju više pravila?
Jesu li sistemi u pitanju?

Je li jednakost?

Pa, delimično jeste, ali pravičnost
je interesantija od pravila i jednakosti.

Pravičnost čudno funkcioniše.

Pre 15 godina, napustio sam
investicionu banku u Americi

i priključio se velikoj italijanskoj
državnoj naftnoj kompaniji.

Potpuno drugi svet.

Mislio sam da je ključ uspeha

sistem rizika i nagrade

gde uspešnijim radnicima
daš bonuse i unapređenja,

a onim neuspešnim brigu.

Ali u ovoj kompaniji smo imali
fiksne zarade

i stalan posao.

Karijere su predodređene,

tako da moj način rada
nije baš bio efikasan,

i bio sam frustriran.

Ali onda sam uočio da ova kompanija
poseduje izvrsne primere uspeha,

u oblastima gde premašuju konkurente

u vrlo teškim, kompetitivnim oblastima.

U trgovini,

u menadžmentu projektima,

a posebno u istraživanju.

Naš istraživački tim
je nalazio više nafte i gasa

od bilo koje druge kompanije na svetu.

Pravi fenomen.

Svi su pokušavali da
provale kako je to moguće.

Mislio sam da je puka sreća u pitanju,

ali posle svakog novog otkrića,
to je postajalo sve manje verovatno.

Jesmo li imali posebnu mašinu? Ne.

Jesmo li imali neki poseban
način rada koji niko nije imao? Ne.

Je li u pitanju bio neki genije
koji je nalazio naftu za ceo tim?

Ne, godinama nismo zaposlili
višeg menadžera.

Koji je bio tajni sastojak?

Počeo sam pažljivo da ih posmatram.

Posmatrao sam mog prijatelja,

koji je bušio sedam suvih bušotina,

otpisujući više od milijarde dolara
za kompaniju

i pronalazeći naftu u osmoj.

Strepeo sam za njega...

ali on je bio tako opušten.

Hoću reći, ovi ljudi su znali šta rade.

A onda sa m skopčao:
u pitanju je pravičnost.

Ovi ljudi su radili u kompaniji

gde nisu morali da brinu
o kratkoročnim rezultatima.

Ne bi bili kažnjeni zato što
nisu imali sreće ili su iskreno pogrešili.

Znali su da ih cene za posao koji rade,

ne za ishod.

Cenili su ih kao ljude.
Bili su deo zajednice.

Šta god se dogodilo,
kompanija će ih podržati.

A za mene, ovo je definicija pravičnosti.

To je kada možete da spustite
one detektore nepravde.

Onda velika dela nastaju.

Mogu da neometano rade svoj posao,
da nalaze naftu i gas.

Ne moraju da brinu
o politici u firmi ili pohlepi ili strahu.

Mogu da preuzmu rizike,

jer nisu morali sebe da brane

i ne moraju da se kockaju
da bi dobili velike nagrade.

I savršeni su timski igrači.

Mogu da veruju svojim kolegama.

Ne moraju da gledaju preko ramena.

I oni se zapravo zabavljaju.

Toliko im je zabavno na poslu

da mi je jedan priznao

da mu je bilo lepše
na firminoj Božićnoj večeri

nego na onoj kod kuće.

(Smeh)

Ali ovi ljudi, u suštini,
rade u pravičnom sistemu

gde mogu da rade
ono što misle da je ispravno

umesto onog što je sebično,
brzo, i lako,

a raditi ono što mislite da je ispravno

je ključni sastojak pravičnosti,
ali je i odličan motivator.

I nisu samo istraživači
radili ono što misle da je ispravno.

Imali smo direktora kadrovske službe
sa predlogom da zaposlim nekog interno

i da mu dam posao menadžera.

Ovaj tip je bio dobar,
ali nije završio srednju školu,

tako da, formalno, nije bio kvalifikovan.

Ali je bio toliko dobar, da je imalo
smisla, i tako sam ga zaposlio.

Ili drugi tip, koji me je pitao
za budžet da izgradi fabriku sira

pored naše u Ekvadoru, u selu.

Nije imalo smisla: niko od nas
nije napravio fabriku sira.

Ali to je selo želelo,
jer bi se mleko koje bi sakupili pokvarilo

pre nego što bi ga prodali,
te je njima trebalo.

I tako smo je izgradili.

U ovim primerima i mnogim drugim,

naučio sam da ako želim biti fer,

kolege i ja, trebalo je da rizikujemo,

ali u pravičnom sistemu, to se može.

Usuđuješ se da budeš fer.

Shvatio sam da ovi ljudi i ostale kolege

dostižu izvanredne rezultate,
čine velika dela,

koja nijedan bonus ne kupuje.

Bio sam fasciniran.

Želeo sam da naučim
kako to zaista funkcioniše,

želeo sam da naučim i zbog sebe,
da postanem bolji lider.

Počeo sam da razgovaram
sa kolegama, sa trenerima,

sa rekruterima, sa neurobiolozima,

i otkrio sam da

ovaj način rada i saradnje

najnovija izučavanja mozga
ustvari podržavaju.

Isto tako sam otkrio da
ovo funkcioniše na svim nivoima

u bilo kojoj vrsti firme.

Ne trebaju vam fiksne plate
ili stalna zaposlenja.

To je, kako nauka dokazuje,

zato što ljudi imaju urođen
osećaj za pravičnost.

Znamo šta je dobro, a šta nije

pre nego što izgovorimo ili razmislimo.

Omiljeni mi je eksperiment

sa šestomesečnim bebama

koje gledaju loptu
kako se bori da se iskotrlja uzbrdo.

Tu je jedan dobroćudni kvadrat
koji gura loptu uzbrdo,

i pogani trougao koji gura loptu naniže.

Pošto su bebe ovo odgledale nekoliko puta,

daju im da biraju

igračku za igru.

Ponuđeni su im lopta, kvadrat ili trougao.

Nikada ne biraju trougao.

Sve bebe žele kvadrat.

I nauka takođe ukazuje

da kada vidimo ili osećamo pravičnost,

mozak ispušta supstancu
koja nam pruža zadovoljstvo,

iskrenu radost.

A kada osetimo nepravdu, osećamo bol,

više nas boli

od stvarne fizičke boli.

To je zato što nepravda pokreće
primitivni, reptilni deo našeg mozga,

onaj deo koji je zadužen
za opasnost po opstanak,

a kada nepravda inicira opasnost,
samo o tome mislimo.

Motivacija, kreativnost, timski rad,

svi se povuku.

Ima smisla da tako funkcionišemo,

društvena smo bića.

Treba da budemo deo zajednice
da bismo opstali.

Rađamo se bespomoćni

i neko mora da se stara o nama
do neke desete godine,

tako da nam se mozak razvija prema hrani.

Treba da budemo u toj zajednici.

Sviđalo mi se ili ne,

kada nisam dobio pozivnicu
za prijateljevu svadbu

moj reptilni mozak daje isti odgovor

kao da me neko izbacuje iz moje zajednice.

Tako nauka vrlo fino objašnjava
zašto je pravičnost dobra,

a zašto smo toliko defanzivni
prema nepravdi,

ali nauka takođe ukazuje da u fer sredini

ne samo što želimo da budemo onaj kvadrat

već se i trudimo da budemo kvadrat,

a to dopušta drugima
da budu fer prema nama.

Tako nastaje divan fer krug.

Ali iako počinjemo fer

jedna jedina kap nepravde uništava sve.

A nažalost, previše je takvih kapi.

Tako da treba da se trudimo
da isfiltriramo

što više nepravde svugde

počevši od svojih zajednica,
počevši od svojih kompanija.

Brinem dosta o ovome jer vodim
tim od 3000 izvrsnih ljudi,

a razlika između
3000 zadovoljnih, motivisanih radnika

i 3000 posmatrača satnice čini sve.

Prvo što se trudim da postignem
u svojoj bici za pravičnost

je da uklonim sebe iz jednačine.

Moram biti svestan sopstvenih predrasuda.

Na primer, volim ljude koji se slože

sa bilo čim što predložim.

(Smeh)

Ali to nije dobro za kompaniju

i nije dobro ni za koga
ko ima neku drugu ideju.

Tako da se trudimo da aktivno promovišemo
diverzitet mišljenja

i diverzitet karaktera.

Drugo što primenjujemo
je malo više proceduralno.

Sagledavamo pravila, procese,
sisteme rada u kompaniji

one koje koristimo pri donošenju odluka
ili dodeljivanju resursa

i trudimo se da uklonimo sve
što nije potpuno jasno,

racionalno, što nema smisla,

i pokušavamo da ispravimo
sve što ograničava

transfer informacija u kompaniji.

Potom sagledavamo kulturu
i motivaciju iz istih razloga.

Ali smatram da kako god sagledali pravila,

procese, sisteme, a to moramo činiti,

kako god detaljno sagledavali,

nikada nećemo uspeti da dobijemo
potpunu pravičnost.

To je zato što je potrebno nešto drugo
za zadnji centimetar fer igre.

U pitanju su ljudske emocije,

njihove potrebe,

šta se dešava u njihovim
privatnim životima,

šta je društvu potrebno.

To su sve pitanja i elementi

koje je teško svesti
na tabelarni proračun ili u algoritam.

Teško ih je uvrstiti u proces
racionalnog odlučivanja.

Ali ako ih ispustimo,
ispustili smo najbitnije ključne stavke

te će rezultat najverovatnije biti nefer.

Treba da proverimo da li su naše odluke
donesene kada nam je fer centar uključen.

Je li pravilno da ovaj čovek dobije
posao koji se nada da će dobiti?

Je li ovog čoveka pravilno otpustiti?

Je li pravilno da naplaćujemo toliko
za taj proizvod?

To su teška pitanja.

Ali ako nađemo vremena da se zapitamo

da li je racionalan odgovor pravilan,

znamo svi duboko u sebi koji je odgovor.

Znali smo ga svi otkako smo bili bebe.

A znati pravi odgovor

je baš kul kada donosimo odluke.

Ako uključimo svoja srca,

to je ključ da vam ljudi daju sve od sebe,

jer mogu da osete da li vam je stalo,

i samo kada vam je zaista stalo
zaboraviće svoje strahove

i doneće svoje istinsko sebe na posao.

Ako je pravičnost ključ života,

zašto onda nije prioritet svakog lidera?

Zar ne bi bilo super raditi
u kompaniji koja je pravičnija?

Zar ne bi bilo super imati kolege i šefove

koji su odabrani i obučeni
jer su pravični i zbog svog karaktera,

a ne na osnovu 60 godina starog
GMAT testa?

Zar ne bi bilo lepo da možete
pokucati na vrata

kod direktora pravičnosti?

Jednom ćemo dotle stići
ali zašto ne sada?

Delimično zbog inertnosti,

delimično jer pravičnost nije jednostavna.

Potrebno je rasuditi i rizikovati.

Bušenje osme bušotine je bio rizik.

Unaprediti čoveka koji nije završio
srednju školu je bio rizik.

Izgradnja fabrike sira
u Ekvadoru je bio rizik.

Ali pravičnost je rizik
koji vredi preuzeti.

Treba da se zapitamo

gde možemo rizikovati?

Gde možemo sebe pogurati

da pređemo granicu racionalnog
da uradimo ono što je pravedno?

Hvala.

(Aplauz)