Kako negovati produktivnu i odgovornu debatu

Sukob ideja je temelj kreativnosti i uspeha, ali isto tako može biti duboko destruktivan i stvarati podele unutar kompanija, zajednica i porodica. Kako da negujete produktivnu debatu dok se štitite od štetnog govora i dezinformacija? Ustavni advokat Išan Baba izlaže sisteme koje organizacije koriste da bi upravljale ideološkim nesuglasicama i odgovorno dovele činjenice i kontekst do značajnijeg dijaloga.

Šta bi bilo da imate hotel,

i da je jedan od glavnih
principa vaše misije

posvećenost tretiranju
svih zaposlenih i klijenata podjenako,

uključujući i ono na osnovu
pola i religije?

A onda jedna velika grupa
zakaže događaj u vašem prostoru,

i kad pogledate rezervaciju,
vi shvatite da je to religijska grupa,

i da je jedan od njihovih glavnih principa
taj da žene ne treba da izlaze iz kuće,

niti da treba da imaju mogućnosti
za profesionalni razvoj van kuće.

Šta ćete uraditi?

Da li ćete ugostiti ovaj događaj
i izložiti se kritici jednih,

ili odbiti i izložiti se kritici drugih?

Na svom poslu, ja savetujem organizacije
o tome kako da kreiraju pravila

tako da upravljaju ideološkim razlikama
i kontroverznim govorom,

i branim svoje klijente,

bilo to na sudu ili od vlade,

kada su njihovi postupci
dovedeni u pitanje.

Sistemi koje ja preporučujem

prepoznaju pravu štetu koja može proizići
iz određenih vrsta govora,

ali u isto vreme, imaju za cilj
da promovišu dijalog umesto da ga ugase.

Razlog je to što je nama
potrebno neslaganje.

Kreativnost i uspeh ljudskih bića

zavise od njega.

Iako često može biti lakše

pričati sa nekim ko se slaže
sa svime što izgovorite,

više je prosvetljujuće
i često više zadovoljavajuće

pričati sa nekim ko se ne slaže.

Ipak, neslaganje i nesloga
mogu da imaju pravu i značajnu cenu.

Neslaganje, pogotovu
ono u formi govora mržnje,

može da dovede do dubokih i trajnih rana,
i da rezultuje nasiljem.

U svetu u kome se
polarizacija i inovacija razvijaju

naizgled eksponencijalnom brzinom,

potreba za formiranjem sistema za
energične ali ne i nasilne nesuglasice

nikad nije bila važnija.

Prvi amandman Ustava SAD
deluje kao dobra polazna tačka

u potrazi za odgovorima.

I vi ste možda, kao i ja,
često čuli nekoga kako kaže

da neka vrsta restrikcije govora,
bilo od strane poslodavca, veb-sajta,

ili čak neke osobe,

"krši" Prvi amandman.

Međutim, Prvi amandman zapravo
ima malo značaja, ako ga uopšte i ima.

Prvi amandman se primenjuje isključivo

kada vlada traži način da ograniči
govor svojih građana.

Kao rezultat, Prvi amandman
je sam po sebi tupa alatka.

Vrlo uska kategorija govora se može
zabraniti na osnovu njegovog sadržaja.

Gotovo ništa ostalo ne može.

Međutim, Prvi amandman
nema nikakvog značaja

kada je ono o čemu pričamo
privatni entitet koji reguliše govor.

I to je dobra stvar,

zato što onda znači da privatni entiteti
imaju na raspolaganju

širok i fleksibilan dijapazon alata
koji ne zabranjuju govor,

ali čine govornike svesnim
posledica njihovih reči.

Evo nekoliko primera.

Kada idete na fakultet,

to je vreme za slobodnu
i neograničenu razmenu ideja.

Međutim, neke ideje,
kao i reči koje se koriste da ih izraze,

mogu da izazovu neslogu,

bilo da je u pitanju namerno provokativan
događaj grupe studenata

ili istraživanje kontroverznog
pitanja na času.

Da bi sačuvali intelektualnu slobodu

i svoje najranjivije učenike,

neki univerziteti su formirali timove
koji spajaju govornika i slušaoca,

van svake mogućnosti sankcionisanja,

da bi čuli gledišta jedno drugog.

Ponekad, studenti ne žele da se sastanu,

i to je u redu.

Ali u drugim okolnostima,

posredovano izlaganje suprotnom gledištu
može da rezultuje priznanjem,

prepoznavanjem nenamernih posledica

i širenjem perspektiva.

Evo vam primer.

Na kampusu, jedna studentska grupa
koja podržava Izraelce

i oni koji podržavaju Palestince

konstantno su se prijavljivali međusobno

za remećenje događaja, cepanje postera

i učestvovanje u verbalnim sukobima.

Prepoznavši da većina onoga
što su studenti prijavljivali

nije narušavala
disciplinski kôd univerziteta,

univerzitet je pozvao obe grupe da sednu

u takozvani "restorativni krug",

gde su mogli da čuju
gledišta jedni drugih,

bez mogućnosti sankcionisanja.

Posle sastanka,

ideološka neslaganja između grupa

ostala su jednako oštra kao i uvek,

ali je mržnja između njih značajno opala.

Naravno, ovo se očigledno ne dešava uvek.

Ali odvajanjem reakcija na govor
od disciplinskog sistema,

institucije visokog obrazovanja
su stvorile prostor

za produktivno neslaganje
i širenje perspektiva.

Svi smo mi pristrasni.

Ne mislim u lošem smislu.

Svi smo pod uticajem, i to s pravom,

svog porekla, obrazovanja, svog iskustva

i milion drugih stvari.

Organizacije takođe imaju uticaj,

ubeđenja njihovih članova,
najviše od svega,

ali takođe i zakone
pod kojima se njima upravlja

ili tržište na kome se takmiče.

Ovi uticaji čine ključan deo
korporativnog identiteta,

i mogu biti od vitalnog značaja
za privlačenje i zadržavanje talenata.

Ali ove "pristrasnosti",
kako ih ja nazivam,

mogu takođe biti izazov,

pogotovu kada ono o čemu pričamo

uključuje povlačenje granice za dozvolu
određenih govora i zabranu ostalih.

Iskušenje da zaključimo da je govor
štetan ili uznemiravajući

prosto zato što se ne slažemo s njim

je stvarno.

Ali jednako stvarna je i šteta koja
može proizići iz nekih načina izražavanja.

U ovoj situaciji
neko treći može biti od pomoći.

Sećate se hotela,

pokušaja da odlučite da li da dozvolite
religijskoj grupi da održi svoj događaj?

Umesto da ima obavezu da donese
kompleksnu, momentalnu odluku

koja se tiče identiteta i poruke te grupe,

hotel bi mogao da se osloni
na nekog trećeg,

na primer

Južni pravni centar za siromaštvo

koji ima listu mrzačkih grupa u SAD,

ili čak sopstvenu spoljnu grupu stručnjaka

dovedenih sa različitih strana.

Oslanjanjem na treća lica

za povlačenje granice van konteksta
nekog određenog događaja,

organizacije mogu da donose
odluke o sadržaju,

a da ne budu optužene za delovanje
prema svojim interesima i sklonostima.

Granica između činjenica
i mišljenja prilično je maglovita.

Internet pruža priliku
da objavimo bilo koji stav

na bilo koju temu na svetu.

I, na neki način, to je dobra stvar,

daje šansu za izražavanje gledišta manjina

i držanje onih na vrhu odgovornima.

Međutim, mogućnost samostalnog
i slobodnog objavljivanja

znači da neproverene
ili čak očigledno netačne izjave

mogu brzo da steknu cirkulaciju i opticaj,

a to je vrlo opasno.

Odluka da se skine objava
ili ukloni korisnik nije laka.

Ona svakako može biti ponekad prikladna,

ali ima i drugih, takođe dostupnih alata

koji mogu da neguju produktivnu
a odgovornu debatu.

Tviter je skoro počeo
sa označavanjem tvitova

kao zavaravajućih, obmanjujućih
ili punih neproverenih informacija.

Umesto da blokira pristup ovim tvitovima,

Tviter ih zapravo povezuje
sa izvorom koji sadrži više informacija

o iznetim tvrdnjama.

Dobar i pravovremen primer
je njihova stranica o korona virusu,

koja ima najnovije informacije
o širenju virusa

i tome šta treba da radite
ako se zarazite.

Po meni, ovaj pristup ima mnogo smisla.

Umesto da se dijalog uguši,

ovo donosi više ideja, činjenica
i konteksta forumu.

A ako znate da će vaše
pretpostavke da se porede

sa merodavnijim izvorima,

to može da stvori podsticaj

za prvenstveno odgovorniji govor.

Dopustite mi da završim teškom istinom:

sistemi koje sam opisao
mogu da neguju produktivnu debatu

istovremeno izolujući zaista štetan govor.

Međutim, neizbežno je da će poneki
govor upasti u sivu zonu,

možda duboko uvredljivog

ali takođe sa mogućnošću
da doprinese javnoj debati.

U ovoj situaciji,

mislim da kao opšta stvar,

ova granica treba da ide ka dozvoljavanju
više, radije nego manje govora.

A evo i zašto.

Kao prvo, uvek postoji rizik

da inovativna ideja bude ugušena

zato što deluje nepoznato ili opasno.

Skoro po definiciji,

inovativne ideje preispituju
stavove o tome kako stvari treba da stoje.

Tako da, ako ideja deluje
uvredljivo ili opasno,

to može biti zato što ona to i jeste,

ili može biti da je to
prosto zato što se bojimo promene.

Ali dozvolite mi da predložim, čak i ako
govor ima malo ili nimalo vrednosti,

taj nedostatak bi trebalo da se pokaže
kroz otvorenu debatu

pre nego kroz suzbijanje.

Da budem skroz jasan:

lažan govor može da dovede
do prave razarajuće štete,

od spaljivanja žena optuženih
da su veštice u Evropi

u 15. veku,

do linčovanja Afroamerikanaca
na američkom jugu,

do genocida u Ruandi.

Ideja da je lek za lažan govor još govora

nije uvek tačna.

Ali ja svakako mislim da mnogo češće
još govora može da pomogne.

Poznata priča iz slučaja
o Prvom amandmanu pokazuje zašto.

1977, grupa neonacista
htela je da organizuje marš

kroz razlistano, mirno predgrađe
Skoki u Ilinoisu,

domu značajnog broja
ljudi koji su preživeli Holokaust.

Gradsko veće je odmah uvelo
određene propise da bi zaustavilo naciste,

pa su ih nacisti tužili.

Ovaj slučaj je dospeo skroz
do Vrhovnog suda SAD

i vratio se nazad.

Sudovi su bili mišljenja da su neonacisti
imali pravo da marširaju,

i da su mogli da prikazuju svoje svastike

i daju svoje pozdrave dok su marširali.

Međutim, kada je došao dan marša,

posle celog tog spora,

pojavilo se samo 20 neonacista

ispred Gradske kuće u Čikagu, u Ilinoisu

i dočekalo ih je 2000 anti-demonstranata

odgovarajući nacističkim porukama mržnje

onima vezanim za inkluziju.

Kao što je "Chicago Tribune" primetio,

nacistički marš se rasprsnuo
sa neslavnim zavšetkom posle 10 minuta.

Nasilje u Šarlotsvilu u Virdžiniji,
a i ono širom sveta,

pokazuje da ovo nije uvek
način na koji se priče završavaju.

Ipak, za mene je priča
o Skokiju dobra priča,

ona koja pokazuje da na zablude
i moralni bankrot govora mržnje

može najbolje da se odgovori
ne potiskivanjem,

nego kroz pravdoljubivu silu
protivteže dobrim i plemenitim idejama.

Hvala vam.