Uspon i pad keltskih ratnika - Filip Frimen

Pogledajte celu lekciju na: https://ed.ted.com/lessons/the-rise-and-fall-of-the-celtic-warriors-philip-freeman

Jedne letnje večeri 335. godine pre nove ere, Aleksandar Veliki se odmarao pokraj reke Dunav kada je grupa nepoznatih ljudi prišla njegovom kampu. Aleksandar nikada nije video tako visoke i agresivne ratnike, sa ogromnim zlatnim okovratnicima i šarenim plaštova. Oni su bili Keltoi ili Kelti, puno nezavisnih plemena koja su se širila duž Evrope. Filip Frimen opisuje uspon i pad drevnih Kelta.

Lekciju pripremio Filip Frimen, režirao Paper Panther.

Jedne letnje večeri 335. godine p.n.e.
Aleksandar Veliki se odmarao

pokraj reke Dunav nakon jednodnevne borbe
sa skitskim plemenima

kada je grupa nepoznatih ljudi
prišla njegovom kampu.

Aleksandar nikada nije video ovako
visoke i agresivne ratnike

sa velikim zlatnim okovratnicima
i šarenim ogrtačima,

pa ih je pozvao
da se posluže jelom i pićem.

Ponosno su rekli da su oni Keltoi
ili Kelti koji su došli sa dalekih Alpa.

Aleksandar ih je upitao
čega se najviše boje na svetu,

nadajući se da će reći njega.

Nasmejali su se i rekli
da se ne boje ničega.

Ovo je jedna od najstarijih priča
o drevnim Keltima.

Iako ne znamo odakle su došli prvi Kelti,

do vremena Aleksandra Velikog
proširili su se širom Evrope,

od Male Azije na istoku do Španije

i atlantskih ostrva
Britanije i Irske na zapadu.

Kelti nikada nisu bili ujedinjeno carstvo
i nisu gradili gradove i spomenike.

Umesto toga, bili su podeljeni
u stotine nezavisnih plemena

koja su pričala istim jezikom.

Svako pleme je imalo
svog ratnika-kralja i verski centar.

Plemena su se borila međusobno

istim zanosom kao kada se bore
protiv neprijatelja.

Malo je vojski moglo da im se suprotstavi.

Malo neobično za ovo vreme,
ali Kelti su verovali u reinkarnaciju

i da će ponovo biti rođeni na Zemlji
da žive, piju, jedu i bore se,

što je možda doprinelo
njihovoj neustrašivosti u bitkama.

Neki od njih su se borili goli,
rugajući se oklopima svog neprijatelja.

Najveći trofej koji je keltski
ratnik mogao da ima

je bila odsečena glava neprijatelja.

Čuvali su glave u teglama kedrovog ulja

i pokazivali ih gostima
koji su posećivali njihove domove.

Keltski ratnici su bili
veoma uvažavani u starom svetu

da su ih strani kraljevi često upošljavali
kao ratnike plaćenike

da služe u njihovim vojskama.

Kelti su bili mnogo više od samih ratnika.

Među njima je bilo puno veštih zanatlija,
umetnika i velikih pesnika zvanih bardovi.

Bardovi su pevali
o hrabrim delima njihovih predaka

i slavili su dostignuća ratnika-kraljeva

i sastavljali su zajedljive satire
o kukavičkim ili sebičnim vođama.

Kelti su se molili mnogim bogovima,

a sveštenici poznati kao druidi
nadgledali su ovo moljenje.

Bilo ko je mogao da postane druid,

ali trening je zahtevao
dugogodišnje učenje i memorizaciju -

druidi nisu smeli da zapisuju
bilo kakvo učenje na papiru.

Druidi su nadgledali verske obrede
i žrtve bogovima,

ali su bili i učitelji, iscelitelji,
sudije i naučnici.

Bili su toliko poštovani da su mogli
da stanu između zaraćenih plemena

usred bitke i pozovu da se bitka okonča.

Nijedan Kelt se ne bi usudio
da povredi druida

ili ispituje njegovu odluku.

U 2. veku p.n.e, Rimljani su počeli
da zadiru na teritoriju Kelta,

pobeđujući plemena u severnoj Italiji.

Umesto da se ujedine protiv rimskih legija
kao odgovor na ovaj poraz,

Kelti su nastavili da održavaju
samostalnost svojih plemena.

Španska plemena su ubrzo zatim pala.

U 1. veku p.n.e, Julije Cezar je krenuo
sa svojom vojskom preko Francuske,

koristeći podmićivanje, pretnje i laži
da okrene plemena jedna protiv drugih.

Tek u poslednjim danima ovog velikog rata

Kelti su se ujedinili
protiv svog zajedničkog neprijatelja

pod vođstvom kralja Vercingetoriksa,

ali bilo je prekasno.

Bezbroj ratnika i njihovih porodica
je umrlo ili porobljeno

kad su Rimljani osvojili Francusku.

Zaštićeni okolnim vodama,

keltska plemena Britanije i Irske
su bila poslednja uporišta.

Kada su Rimljani najzad napali Britaniju,

kraljica Budika je ujedinila svoje pleme
u pobuni nakon što je njen muž ubijen.

Skoro da je uspela da otera
legije Rimljana van Britanije

pre nego što je umrla vodeći
poslednju bitku protiv neprijatelja.

Krajem prvog veka nove ere,

samo Irsku, koja je bila udaljena,
Rimljani nisu osvojili.

Tamo, način života starih Kelta
ostao je netaknut

dugo nakon što je Rim bio u ruševinama.