Kako odgajati decu koja umeju da prebrode anksioznost

Odrastanje podrazumeva suočavanje sa novim izazovima, ali kod neke dece neizvesne situacije dovode do anksioznosti koju roditelji često pokušavaju da umire. Psiholog En Mari Albano objašnjava kako stalnim hitanjem da rešimo probleme dece možemo održavati doživotni ciklus zavisnosti i nezadovoljstva, i obrazlaže zašto zdrava doza rizika pomaže deci da razviju trajno samopouzdanje.

Kao dete sam imala mnogo strahova.

Bojala sam se munje, insekata,

buke i kostimiranih likova.

Takođe sam imala dve vrlo ozbiljne fobije,

od doktora i injekcija.

Dok bih se borila da pobegnem
od porodičnog lekara,

toliko bih postala fizički borbena

da me je ošamario da bi me ošamutio.

Imala sam šest godina.

Tada je sve za mene bilo
„bori se ili beži”,

i trebalo je da me drže tri ili četiri
odrasle osobe samo da bih primila vakcinu,

uključujući moje roditelje.

Kasnije se naša porodica preselila
iz Njujorka u Floridu

baš kada sam krenula u srednju školu,

i kao novo dete u parohijalnoj školi,

koje nikog nije znalo

i brinulo se da li će se uklopiti,

već prvog dana škole,

profesorka kreće po spisku
i prozove „En Mari Albano”,

na šta sam odgovorila:
[naglaskom sa Staten Ajlanda] „Ovde!”

Nasmejala se i rekla: „O, draga, ustani.

Kaži P-A-S.”

A ja odgovaram:
[naglaskom sa Staten Ajlanda] „Pas?”

Odeljenje je prasnulo u smeh
zajedno sa profesorkom.

I tako se to nastavilo,

jer je imala još mnogo reči
kojima me je ponižavala.

Otišla sam kući jecajući,

izbezumljena

i molila da me vrate u Njujork

ili u neki ženski manastir.

Nisam htela da se više vraćam
u tu školu. Nema šanse.

Roditelji su me saslušali

i rekli su mi da će se raspitati
kod monsinjora u Njujorku,

ali da moram da nastavim da idem
da bih imala podatke o pohađanju

da se prebacim u prvi srednje
na Staten Ajlandu.

Sve to je bilo pre imejlova
i mobilnih telefona,

tako da su se narednih nekoliko nedelja,

navodno, pisma kretala na relaciji
između Njujorške nadbiskupije,

Majamija

i Vatikana,

i svakog dana bih išla u školu uplakana
i dolazila kući uplakana,

na šta bi me majka izvestila
da je neki kardinal ili biskup rekao:

„Neka i dalje ide u školu
dok ne nađemo mesto za nju.”

Zar nisam bila naivna?

(Smeh)

Pa, nakon par nedelja, jednog dana,
dok sam čekala školski autobus,

upoznala sam devojčicu po imenu Debi,

i ona me je predstavila svom društvu.

I to je postalo moje društvo,

i, pa, papa je bio oslobođen obaveze.

(Smeh)

Počela sam da se smirujem i privikavam.

Moje izučavanje anksioznosti kod dece
u poslednje tri decenije

delimično proističe iz lične potrage
za razumevanjem same sebe.

Naučila sam mnogo toga.

Kod mladih ljudi, anksioznost
je najčešći psihijatrijski poremećaj.

Ti poremećaji rano nastaju,
do četvrte godine,

a do adolescencije, jedan od 12 mladih
ima ozbiljnih poteškoća

vezanih za sposobnost funkcionisanja
kod kuće, u školi i sa vršnjacima.

Ta deca su toliko prestravljena,

zabrinuta,

bukvalno imaju fizičke neprijatnosti
usled anksioznosti.

Teško im je da prate nastavu u školi,

da se opuste i zabavljaju,

da stiču drugare

i rade sve stvari koje deca treba da rade.

Anksioznost može stvoriti
veliku patnju kod deteta,

i roditelji su glavni svedoci
detetove tuge.

Kako sam u svom radu sretala
sve više dece sa anksioznošću,

vratila sam se mami i tati
i postavila im par pitanja.

„Zašto ste me držali

kada sam se toliko plašila injekcija,

i primorali me da mi ih daju?

I zašto ste izmišljali one priče
i terali me da idem u školu

kada sam toliko brinula
da ću se opet osramotiti?”

Rekli su: „Srce bi nam se slomilo
zbog tebe svaki put,

ali znali smo da su to stvari
koje moraš da uradiš.

Morali smo da rizikujemo
da ćeš se uznemiriti

dok smo čekali da se navikneš na situaciju

vremenom i kroz iskustvo.

Morala si da primiš vakcinu.

Morala si da ideš u školu.”

Moji roditelji nisu bili svesni

da me nisu pelcovali
samo protiv malih boginja.

Takođe su me pelcovali
protiv čitavog života sa anksioznošću.

Prekomerna anksioznost kod deteta
je poput superotporne bakterije -

zarazna je, čak se i širi,

tako da mnogi mladi sa kojima se sastajem

dođu sa više anksioznih poremećaja
koji se dešavaju istovremeno.

Na primer, imaju specifičnu fobiju,

plus separacionu anksioznost,
plus socijalnu anksioznost, sve zajedno.

Ukoliko se ne leči,

anksioznost u ranom detinjstvu može
do adolescencije dovesti do depresije.

Može imati udela u zloupotrebi supstanci
i suicidnom ponašanju.

Moji roditelji nisu bili terapeuti.

Nisu znali nijednog psihologa.

Jedino što su znali da te situacije
možda jesu neprijatne za mene,

ali nisu štetne.

Moja prekomerna anksioznost
bi mi dugoročno više naštetila

da su me pustili da ih izbegnem
te situacije i pobegnem iz njih,

umesto da naučim kako da tolerišem
povremenu neprijatnost.

Dakle, u suštini, mama i tata
su primenjivali svoju domaću verziju

terapije izlaganja,

koja je centralna i ključna komponenta

kognitivno bihevioralnog
tretmana anksioznosti.

Kolege i ja sproveli smo najveću
randomiziranu kontrolisanu studiju

tretmana anksioznosti
kod dece uzrasta od sedam do 17 godina.

Otkrili smo da su terapija kognitivno
bihevioralnog izlaganja usmerena na dete

ili lekovi sa selektivnim inhibitorom
preuzimanja serotonina

delotvorni kod 60 posto
lečenih mladih ljudi.

Njihova kombinacija izleči
80 posto dece u roku od tri meseca.

To su sve dobre vesti.

A ako ostanu na lekovima

ili mesečno primenjuju tretmane izlaganja
kao što smo mi činili tokom studije,

mogu da ostanu u dobrom stanju
više od godinu dana.

Međutim, nakon što se završila
ova studija tretmana,

vratili smo se unazad i sproveli
naknadnu studiju sa učesnicima,

pri čemu smo otkrili da je kod mnogo dece
vremenom došlo do recidiva.

I, uprkos najboljim tretmanima
zasnovanim na naučnim dokazima,

takođe smo otkrili da kod oko 40 odsto
dece sa anksioznošću

oboljenje ostane celog života.

Dosta smo razmišljali o ovim rezultatima.

Šta nam je promaklo?

Pretpostavili smo da je to u pitanju
jer smo bili usredsređeni

samo na intervencije usmerene na dete,

a možda postoji još nešto važno
vezano za bavljenje roditeljima

i njihovo uključivanje u tretman.

Istraživanja iz moje laboratorije
i kod kolega širom sveta

pokazala su doslednu tendenciju:

dobronamerni roditelji
se često nehotice uvuku

u ciklus anksioznosti.

Popuštaju, prave previše ustupaka detetu,

i puštaju da deca izbegnu
nezgodne situacije.

Razmislite ovako:

dete vam dolazi kući uplakano, u suzama.

Ima pet ili šest godina.

„Niko u školi me ne voli!
Ona deca su grozna.

Niko neće da se igra sa mnom.”

Kako se osećate kada vidite
da je vaše dete toliko uznemireno?

Šta radite?

Prirodni roditeljski instinkt
je da utešite to dete, umirite ga,

zaštitite ga i rešite situaciju.

Ako pozovete učiteljicu da interveniše
ili druge roditelje da ugovorite druženja,

to je možda u redu
na uzrastu od pet godina.

Ali šta ako vaše dete nastavi
da svakog dana dolazi kući u suzama?

Da li ćete i dalje da im sređujete stvari
kada budu imali osam, 10, 14 godina?

Deca će se, dok se razvijaju,

stalno susretati
sa problemskim situacijama:

prespavaće kod prijatelja,
imaće usmena izlaganja,

težak kontrolni će iskrsnuti,

oprobaće se u sportskom timu
ili pokušati da dobiju ulogu u predstavi,

ulaziće u sukobe sa vršnjacima...

Sve te situaciju podrazumevaju rizik:

rizik da neće biti dobri u nečemu,
da neće dobiti ono što su hteli,

rizik da će možda pogrešiti

ili se osramotiti.

Ako deca sa anksioznošću

ne preduzimaju rizike i ne aktiviraju se,

onda ne nauče kako da se izbore
sa takvim situacijama.

Zar ne?

Jer veštine se razvijaju
vremenom kroz izlaganje,

ponovljeno izlaganje svakodnevnim
situacijama sa kojima se deca susreću:

veštine samoumirivanja

ili sposobnost da smirimo sami sebe
kada smo uznemireni,

veštine rešavanja problema,

uključujući sposobnost
rešavanja sukoba sa drugima,

odlaganje zadovoljenja potreba,

ili sposobnost da nastavite da radite

uprkos tome što morate da čekate
da vidite šta će se desiti vremenom.

Te i mnoge druge veštine
se razvijaju kod dece

koja rizikuju i uključuju se.

Tako se oblikuje samoefikasnost,

a to je, jednostavno rečeno,
verovanje koje osoba ima u sebe

da može prevazići problemske situacije.

Deca sa anksioznošću
koja pobegnu i izbegnu te situacije

i navedu druge
da obave stvari umesto njih,

vremenom postaju sve više anksiozna

i manje veruju u sebe.

Za razliku od njihovih vršnjaka
koji ne pate od anksioznosti,

ona steknu uverenje da nisu u stanju
da se izbore sa tim situacijama.

Misle da im je potreban neko,
neko kao što su njihovi roditelji,

da odrade stvari umesto njih.

Mada je prirodan roditeljski instinkt

da se deca umire, zaštite i uteše,

psihijatar Alfred Adler je 1930.

već upozoravao roditelje

da možemo da volimo dete
koliko god hoćemo,

ali da ga ne smemo učiniti zavisnim.

Savetovao je roditelje da počnu
da uče decu od samog početka

da čvrsto stoje na svojim nogama.

Takođe je upozoravao
da će deca, ako steknu utisak

da roditelji nemaju pametnija posla
nego da im uvek budu na raspolaganju,

steći pogrešnu predstavu o ljubavi.

Današnja deca sa anksioznošću

stalno zovu roditelje

ili im šalju poruke,
danonoćno upućuju zabrinute pozive.

Pa, ako deca sa anksioznošću ne nauče
dobre mehanizme prevladavanja kao mala,

šta im se desi kada odrastu?

Vodim grupe za roditelje mladih odraslih
osoba sa anksioznim poremećajima.

Ti mladi su starosti od 18 do 28.

Uglavnom žive kod kuće,

zavise od svojih roditelja.

Mnogi su pohađali školu i fakultet.

Neki su diplomirali.

Gotovo niko od njih ne radi,

samo borave kod kuće
i ne rade ništa naročito.

Nemaju značajne odnose sa drugima

i vrlo, vrlo su zavisni od roditelja

koji svašta čine umesto njih.

Roditelji i dalje zakazuju
preglede kod lekara umesto njih.

Zovu stare prijatelje njihove dece
i mole ih da dođu u posetu.

Peru im veš i kuvaju za njih.

I u velikom su konfliktu
sa tom mladom odraslom osobom,

jer je anksioznost napredovala,
a ta osoba nije.

Ti roditelji osećaju ogromnu krivicu,

a onda ogorčenost,

pa onda još krivice.

U redu, hajde sad malo dobrih vesti.

Ako roditelji i ključne figure
u životu deteta

mogu da pomognu detetu
da se suoči sa strahovima

i nauči kako da rešava probleme,

verovatnije je da će deca razviti

svoje unutrašnje mehanizme prevladavanja
za izlaženje na kraj sa anksioznošću.

Danas učimo roditelje
kako da budu prisutni u trenutku

i razmisle o svojoj reakciji
na detetovu anksioznost.

Pitamo ih:

„Sagledajte situaciju i zapitajte se:
'Kakva je ova situacija?

Koliko predstavlja pretnju za moje dete?

I šta naposletku želim da nauči iz nje?'”

Naravno, želimo da roditelji
vrlo pažljivo saslušaju,

jer ako dete neko maltretira
ili se našlo u opasnosti,

želimo da roditelji intervenišu,

bez sumnje.

Ali u tipičnim, svakodnevnim situacijama
koje stvaraju anksioznost,

roditelji mogu najviše pomoći detetu

ako ostanu mirni, staloženi i topli,

ako uvaže detetova osećanja

ali mu zatim pomognu,

podrže ga u planiranju
kako će se izboriti sa situacijom.

A zatim - ovo je ključno -

zaista pustiti dete
da se samo pozabavi situacijom.

Naravno, bolno je posmatrati
kako dete pati,

kao što su mi roditelji rekli
godinama kasnije.

Kada vidite kako vaše dete pati

ali mislite da možete da uletite
i spasite ih te patnje,

to je to, zar ne?

To je ono što bismo da uradimo.

Ali bilo da smo mladi ili stari,

prekomerna anksioznost dovodi to toga
da precenjujemo rizik i nevolju,

a potcenjujemo sposobnost da se izborimo.

Znamo da ponavljano izlaganje
onome čega se bojimo slabi anksioznost,

dok gradi snalažljivost i otpornost.

Moji roditelji su bili na tragu nečemu.

Današnjoj hiperanksioznoj
omladini nije od pomoći

previše zaštitničko roditeljstvo.

Smirenost i samopouzdanje
nisu samo emocije.

To su veštine prevladavanja
koje roditelji i deca mogu da nauče.

Hvala.

(Aplauz)