Како сам се спријатељила са реалношћу

Уз лични печат свог бритког ума и мудрости, Емили Левин се сусреће са својим крајњим изазовом као комичар/филозоф: чини смрт смешном. У овом личном говору, она нас води на своје путовање да бисмо се спријатељили са стварношћу и помирили са смрћу. Живот је невероватан дар, и Левин каже: „Обогаћујете га најбоље што умете и предајете га натраг.“

Прво ћу вам рећи нешто што би из моје баке

измамило аларм од пет „оја“:

„Ој, ој, ој, ој, ој.“

(Смех)

А ево га. Спремни?

Добро.

Имам четврти стадијум рака плућа.

О, знам, „јадна ја“.

Не осећам се тако.

У реду ми је то.

А истина је, имам одређене предности -

не може свако имати такав каваљерски став.

Немам малу децу.

Имам одраслу ћерку
која је сјајна, срећна и дивна.

Нисам под огромним финансијским стресом.

Мој рак није агресиван.

Помало личи на вођство
Демократске странке -

(Смех)

није убеђен да може да победи.

У суштини, само ту чучи,

у ишчекивању да му Голдман Сакс
да нешто новца.

(Смех)

(Аплауз)

О, најбоља ствар је -

постигла сам огромну ствар.

Да.

Нисам то ни знала док ми неко
није послао твит пре годину дана.

И ево шта је рекао:

„Одговорна си

за одмушкарчивање америчког мушкарца.“

(Смех)

(Аплауз)

Није да ми припадају све заслуге, али...

(Смех)

Али, шта ако немате моје предности?

Једини савет који вам могу дати
је да учините исто што и ја:

спријатељите се са реалношћу.

Нисте могли имати гори однос
са реалношћу од мене.

Од самог почетка,

реалност ме није чак ни привлачила.

Да је постојао Тиндер
када сам се сусрела са реалношћу,

превукла бих прстом улево

и цела би се ствар завршила.

(Смех)

А реалност и ја -

ми не делимо исте вредности, исте циљеве.

(Смех)

Искрено, немам циљеве;

имам маштарије.

Исте су као циљеви, али без вредног рада.

(Смех)

(Аплауз)

Нисам велики обожавалац вредног рада,

али знате каква је реалност -

или гурај, гурај, гурај

путем свог посредника,
извршне мождане функције -

једна велика радост код мог умирања:

моја извршна мождана функција ме више
неће терати да се копрцам унаоколо.

(Смех)

Али, десило се нешто

што ме је натерало да схватим

да реалност можда није реалност.

Тако се десило да,

пошто сам, у суштини желела
да ме се реалност окане -

али сам желела да ме остави
на миру у финој кући

са врхунском марком шпорета и фрижидера...

приватним часовима јоге -

завршила сам са споразумом
о развоју у Дизнију.

И једног дана сам се обрела
у својој новој канцеларији

у улици Тупко број два -

(Смех)

а реалност је мислила да би требало
да будем поносна на то...

(Смех)

И буљим у поклон који су ми послали
да прославе мој долазак -

не Лаликову вазу или концертни клавир,
а чула сам да су их други људи добијали,

већ плишаног Микија Мауса од једног метра

(Смех)

уз каталог, у случају да пожелим
да наручим још ствари

које ми се нису слагале уз естетику.

(Смех)

А када сам погледала у каталог

да видим колико овај миш
од једног метра кошта,

ево како су га описали...

„Природне величине“.

(Смех)

И тада сам схватила.

Реалност није била „реалност“.

Реалност је била варалица.

Тако сам уронила
у квантну физику и теорију хаоса

да покушам да нађем праву реалност,

и управо сам завршила филм -

да, коначно завршила -

о свему томе,

па у то овде нећу залазити,

и, било како било, када смо завршили
снимање тог филма,

сломила сам ногу и није зарасла,

па су урадили још једну операцију
годину дана након тога,

па сам паузирала годину -

две године у колицима,

и тада сам се сусрела са правом реалношћу:

ограничењима.

Иста она ограничења
која сам цео живот негирала,

гуркала и игнорисала

била су стварна

и морала сам да се носим са њима,

а одузела су ми машту, креативност
и цео комплет способности.

Испоставило се да ми је
права реалност ишла сјајно.

Нисам се само помирила са њом;

заљубила сам се.

А требало је да знам,

пошто сам већ имала једнако
климав однос према цајтгајсту...

Само ћу рећи, ако ико жели
да купи видео рекордер Бетамакс -

(Смех)

Требало је да знам да ће истог тренутка
када се заљубим у реалност

остатак земље одлучити
да пође у супротном правцу.

(Смех)

Али, нисам овде да причам о Трампу,

алтернативној десници
или онима који поричу климатске промене,

па чак ни о произвођачима ове ствари,

коју бих назвала кутијом,

осим што баш овде каже:

„Ово није кутија.“

(Смех)

Истерују ме из памети.

(Смех)

(Аплауз)

Али, желим да причам

о личном изазову реалности

који схватам лично,

а желим да ми увод буде изјава
да просто обожавам науку.

Имам ову -

а нисам и сама научник -

невероватну способност да разумем
све у вези са науком,

осим саме науке -

(Смех)

која је математика.

Али, најневероватнији
концепти су ми логични.

Теорија струна;

идеја да сва реалност проистиче
из вибрација ових мајушних -

зовем то „Велика звоњава“.

(Смех)

Дуалност талас-честица:

идеја да се једна ствар
може манифестовати као две...

знате?

Идеја да се фотон може манифестовати
као талас и честица

подударала се са мојом
најдубљом интуицијом

да су људи добри и лоши,

да су идеје тачне и погрешне.

Фројд је био у праву када се ради
о зависти према пенису

и погрешио је када се ради
о томе ко је осећа.

(Смех)

(Аплауз)

Хвала вам.

(Аплауз)

Затим, постоји мала варијација тога,

а то је да реалност делује као две ствари,

али се испоставља
да је интеракција ове две ствари,

као што је простор-време,

маса-енергија,

као и живот и смрт.

Зато не разумем,

једноставно не разумем

менталитет људи који су запели
да „поразе смрт“ или „победе смрт“.

Како то радите?

Како побеђујете смрт,
а да не убијете живот?

То ми нема смисла.

Такође, морам да кажем

да мислим да је то невероватно незахвално.

Мислим, дат вам је овај изузетан дар,

живот,

па је то као да сте затражили
од Деда Мраза ролс-ројс силвер шадоу,

а добили сте уместо тога
сушилицу за салату.

Знате, замерка -

замерка у вези са тим
је да има рок употребе.

Смрт крши договоре.

Не разумем то.

Не разумем -

за мене је то непоштовање.

То је непоштовање природе.

Идеја да ћемо доминирати над природом,

да ћемо је савладати,

да је природа преслаба
да издржи наш интелект -

не, не мислим да је тако.

Мислим да, ако сте стварно читали
о квантној физици као ја -

мислим, прочитала сам имејл
особе која је читала о њој, али -

(Смех)

Морате да схватите

да више не живимо у универзуму
који уређују Њутнови закони.

Живимо у универзуму
у ком је лако оклизнути се,

а никада чак нећемо ни моћи да знамо све,

да контролишемо све

или да предвидимо све.

Природа је као самовозећи ауто.

Најбољи начин понашања
је онај из вица о старици -

не знам да ли сте га чули.

Старица вози

са својом ћерком средњих година
као сувозачем,

и мајка пролази право кроз црвено.

А ћерка не жели да каже ништа
што би звучало као:

„Престара си да возиш“,

па није рекла ни реч.

А мајка онда пролази
кроз друго црвено светло,

а ћерка, најтактичније што може,

каже: „Мама, да ли знаш

да си управо прошла
кроз два црвена светла?“

А мајка каже: „Ох, ја возим?“

(Смех)

(Аплауз)

Тако...

а сада ћу се пребацити на нешто друго,

што је за мене лако јер сам ја
Ивел Книвел када су у питању пребацивања,

а на мојим таблицама пише:

„Мислим, дакле зум“.

Надам се да желите
да ми се придружите у овоме,

али мој стварни проблем са менталитетом
који је толико запео да порази смрт

је да, ако сте против смрти,

што за мене значи да сте против живота,

што за мене значи да сте против природе,

као и да сте против жена,

јер су се жене дуго
поистовећивале са природом.

А мој извор за ово је Хана Арент,

немачки филозоф која је написала
књигу под називом „Људско стање“.

А у њој каже да се, у класичном смислу,

рад повезује са мушкарцима.

Рад проистиче из главе;

то је оно што смишљамо,

оно што стварамо,

начин на који остављамо траг у свету.

А физички рад се повезује са телом.

Везује се за људе
који се баве физичким радом

или пролазе кроз порођајне муке.

Тако за мене

менталитет који то пориче,

који пориче да смо усинхронизовани
са биоритмовима,

цикличним ритмовима универзума,

не ствара пријемчиву околину за жене

или за људе који се доводе
у везу са физичким радом,

што су људи

о којима размишљамо
као о потомцима робова

или људи који обављају мануелни рад.

Па, ево како то изгледа из перспективе
универзума у којем је лако оклизнути се,

према менталитету који називам
„Емилин универзум“.

Пре свега,

веома сам захвална на животу,

али не желим да будем бесмртна.

Уопште ме не интересује
да моје име живи после мене.

Заправо то и не желим,

јер сам приметила

да, без обзира на то
колико сте фини и сјајни

или талентовани,

педесет година након ваше смрти,
они се окрећу против вас.

(Смех)

А имам и стваран доказ за то.

Наслов из „Лос Анђелес Тајмса“:

„Ана Франк: не баш
толико фина, на крају крајева“.

(Смех)

Поред тога, свиђа ми се
да сам усинхронизована

са цикличним ритмовима универзума.

То је оно што је изузетно
када се ради о животу:

то је циклус генерације,

дегенерације,

регенерисања.

„Ја“ је само скуп честица

које су уређене у овај образац,

а онда ће се оне разложити
и постати доступне,

сви његови саставни делови, природи,

да би га поново организовала
у други образац.

За мене је то веома узбудљиво

и због тога сам још захвалнија
што сам део тог процеса.

Знате,

на смрт сада гледам
из перспективе немачког биолога,

Андреаса Вебера,

који на њу гледа као на део економије
која се заснива на даривању добара.

Дат вам је овај огроман дар, живот,

обогаћујете га најбоље што умете,

а онда га враћате.

А, знате, тета Маме је рекла:
„Живот је банкет“ -

па, ја сам свој део појела.

Имам невероватан апетит за животом,

једем га,

али ћу у смрти ја бити та коју ће јести.

У земљу идем баш онаква каква сам,

а тамо позивам сваки микроб

и оне који стварају хумус

и који разлажу

да се почасте -

мислим да ћу им бити укусна.

(Смех)

Стварно то мислим.

Тако да мислим да је најбоља ствар у вези
са мојим ставом то што је стваран.

Можете да га видите.

Можете да га уочите.

Стварно се дешава.

Можда не и моје обогаћивање поклона -

не знам баш што се тога тиче -

али су мој живот сигурно
обогатили други људи.

TED је то урадио,

када ме је упознао са читавом мрежом људи

који су ми обогатили живот,

укључујући и Тришу Мекгилис,
дизајнерку мог веб-сајта,

која ради са мојом сјајном ћерком

како би мој сајт претвориле у нешто,

при чему ја само морам да пишем блог.

Не морам да користим
функцију извршног мозга...

Ха, ха, ха, моја победа!

(Смех)

Толико сам вам захвална.

Не желим да вас назовем публиком,

јер заправо не видим ово
као да смо две одвојене ствари.

О томе размишљам са становишта
квантне физике, поново.

А, знате, квантни физичари
нису потпуно сигурни шта се дешава

када талас постане честица.

Постоје различите теорије -

урушавање таласне функције,

декохеренција -

али се сви слажу око једне ствари,

да се реалност остварује кроз интеракцију.

(Глас је издаје) И ви, такође.

Као и свака публика коју сам икада имала,

прошла и садашња.

Хвала вам што мој живот чините стварним.

(Аплауз)

Хвала вам.

(Аплауз)

Хвала вам.

(Аплауз)

Хвала вам.

(Аплауз)

Хвала вам.