Pomoć pri nepogodama koja može da spasi veterane | Džejk Vud (Jake Wood) | TEDxSanDiego

Tim Rubikon je organizacija za pomoć pri prirodnim nepogodama koja koristi uhodan timski rad, veštine i iskustva američkih ratnih veterana, tako što ih šalje u područja pogođena nepogodama. Ali kao što kaže Džejk Vud, skorašnji gubitak organizacije promenio je njen fokus ka tome da se veteranima koji se pate da prilika da nastave da imaju smisao, osećaj društva i samopoštovanja.

Pre dve godine,
nakon služenja 4 godine

u Marincima SAD,

i rasporeda u Iraku i Avganistanu,

našao sam se u Port-o-Prensu,

gde sam vodio tim
veterana i medicinskih profesionalaca

u nekim od najpogođenijih
delova tog grada,

tri dana nakon zemljotresa.

Išli smo tamo gde
niko drugi nije hteo,

gde niko drugi nije mogao da ide,

i nakon tri nedelje, shvatili smo nešto.

Vojni veterani su veoma dobri
u reagovanju u vanrednim situacijama.

Kada smo stigli kući, moj partner i ja,

pogledali smo to i rekli:

"Postoje dva problema. Prvi je to što je
reagovanje u tim situacijama neadekvatno.

Sporo je, zastarelo.
Ne koristi najbolje tehnologije

i ne koristi najbolje ljude."

Drugi problem kojeg smo postali svesni

je veoma neadekvatna
reintegracija veterana

i ovo je veoma aktuelna tema trenutno

dok se veterani vraćaju
iz Iraka i Avganistana

i muče se sa integrisanjem u život civila.

Seli smo i pogledali ova dva problema

i nešto smo shvatili.

To nisu problemi.
To su zapravo rešenja.

Šta mislim ovim?

Možemo iskoristiti reagovanje
u vanrednim situacijama kao priliku

da se u službu stave veterani povratnici.

Skorašnje ankete pokazuju
da 92% veterana želi

da nastavi sa svojom službom
nakon skidanja uniforme.

Možemo iskoristiti veterane da poboljšamo
reagovanje u vanrednim situacijama.

Površno gledano, ovo ima dosta smisla,

naša organizacija Tim Rubikon
nastala je 2010,

reagovali smo na cunami u Čileu,

poplave u Pakistanu,

poslali smo timove
na granicu Tajlanda i Burme.

Išli smo i u južni Sudan,

ubrzo nakon nezavisnosti

kako bismo obučavali lekare
jednostavnim hirurškim tehnikama.

Ali početkom ove godine,
jedan od naših prvobitnih članova

naterao nas je da promenimo
fokus organizacije.

Ovo je Klej Hant.

On je bio u Marincima sa mnom,
zajedno smo služili u Iraku i Avganistanu.

Bili smo u istom timu snajperista
u dolini Helmand 2008.

Klej je bio sa nama u Port-o-Prensu,

kao i u Čileu.

Početkom ove godine, u martu,
Klej je oduzeo sebi život.

Ovo je bila tragedija,

potresla je našu organizaciju,
ali nas je zaista naterala

da prebacimo fokus
onoga što smo radili.

Znate, Klej se nije ubio zbog onoga
što se desilo u Iraku i Avganistanu.

Ubio se zbog onog što je izgubio
po povratku.

Izgubio je smisao.
Svoju zajednicu.

I možda najtragičnije,
izgubio je samopoštovanje.

Dok smo procenjivali sve i kako se slegala
prašina od ove tragedije,

shvatili smo da, od ta dva problema -

iz prvobitnog plana naše organizacije,

bili smo organizacija za reagovanje
koja je koristila službu veterana.

Imali smo dosta uspeha

i osećali smo se kao da menjamo

paradigmu reagovanja
u vanrednim situacijama.

Ali nakon Kleja smo prebacili fokus,

i odjednom krećući se napred, vidimo sebe

kao organizaciju veterana koja koristi

reagovanje u vanrednim situacijama.

Za mnoge od vas u publici
to se neće činiti kao velika promena,

ali reći ću vam zašto jeste.

Jer smatramo da možemo
veteranima vratiti

tu svrhu i tu zajednicu i samopoštovanje.

Tornada u Taskalusi i Džoplinu i kasnije

uragan Irena, dali su nam priliku
da to i vidimo.

Na trenutak želim da zamislite
dečaka od 18 godina

koji maturira u srednjoj školi
u Kanzasu, u Misuriju.

Stupi u vojsku.
Vojska mu daje pušku.

Pošalju ga za Irak.

Svakog dana napušta bazu sa misijom.

Misija je da brani slobodu porodice
koju je ostavio kod kuće -

da održi živim ljude oko sebe.

Da smiri selo u kome radi.

Ima svrhu. Ali kada se vrati
u Kanzas u Misuriju,

možda ode na koledž ili se zaposli,

ali nema taj isti osećaj svrhe.

Date mu motornu testeru. Pošaljete ga
u Džoplin, Misuri nakon tornada

i taj osećaj se vraća.

Da se vratimo, taj isti momak
maturira u srednjoj školi u Kanzasu.

Stupi u vojsku, vojska mu daje pušku

i šalje ga za Irak.

Svakog dana gleda u iste oči oko njega.

Napušta bazu. Zna da može
da računa na te ljude.

Spavali su u istom pesku.
Živeli su zajedno.

Zajedno su jeli.
Zajedno su krvarili.

Vraća se u Kanzas u Misuriju.

Napušta vojsku i skida uniformu.

Više nema tu zajednicu.

Ali kada 25 takvih veterana ostavite
u Džoplinu, Misuri,

vraća im se taj osećaj zajednice.

Još jednom, imate momka od 18 godina
koji maturira u srednjoj školi u Kanzasu.

Stupa u vojsku.
Vojska mu daje pušku.

Šalju ga za Irak.

Na grudi mu stavljaju orden.

Vraća se kući za paradu.

Skida uniformu. Više nije narednik Džouns
u svojoj zajednici.

Sada je Dejv iz Kanzasa.

Više nema to samopoštovanje.

Ali kada ga pošaljete u Džoplin
nakon tornada

i opet mu neko prilazi

i rukuje se s njim
zahvaljujući mu za njegovu službu,

opet ima to samopoštovanje.

Pa šta? Šta to znači?

Mislim da je to veoma bitno,

jer trenutno neko mora da istupi
kao vođa u ovoj zemlji.

Neko mora da istupi jer imamo korupciju

i prevare na vrhu privrede i politike

i visokoobrazovnih institucija.

Moramo da istupimo i zauzmemo
ulogu vođa u ovoj zemji,

i poguramo je napred,

u pravcu u kom treba da se kreće.

Ova generacija veterana ima priliku

da uradi to ako im se pruži šansa.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)