Methodist Pastor Experienced Revival, But Not Everyone Was Happy - A Must Watch For Pastors!

Zdravo! Želim da ohrabrim sve vas
koji se sada uključujete,

da pogledate ovu poruku do samog kraja.

Zaista verujem da će poruka koju će
Deron podeliti danas

dotaći mnogo pastora.

Verujem da u ovoj poruci ima
nečega za sve vas,

a naročito za pastore.
Zaista želim da vas ohrabrim -

pogledajte ovu poruku
do samoga kraja.

I za one koji sede u svojim
kongregacijama,

za one koji nemaju pastirsku ulogu,

zaista verujem da ćete videti
nešto u ovoj poruci,

da ćete čuti nešto što će vam
pomoći da se povežete

sa svojim pastorom, nešto što je
dugo nedostajalo,

nešto što vas je razdvajalo od
te uloge,

i zaista se nadam da ćete dobiti
srce za pastore,

a verujemo da ste uvek želeli
da se povežete,

ali u ovoj poruci naći ćete nešto

zbog čega ćete zavoleti svoje pastore

onako kako nikada ranije niste,
i da ćete videti buđenje crkve.

Zato vas ohrabrujem, pogledajte
ovu poruku, do samoga kraja.

Verujemo da ćete biti istinski
blagosloveni.

Dobrodošli na ovaj program.

Danas imamo vrlo, vrlo posebnu osobu.

Deron je sada jedan od studenata
u našoj školi,

ali on ima veoma zanimljivu priču.

On je bio metodistički pastor 28 godina.

To je dugo vremena.

28 godina kao metodistički pastor.

Ali pre 15 meseci je iskusio nešto.

Iskusio je Svetoga Duha.
Iskusio je novu dimenziju,

novi život, i pokušao je
da to uvede u svoju crkvu,

i šest meseci kasnije
bio je izbačen.

Dobio je otkaz.

Želimo da čujemo njegovu priču.
Zaista, zaista, zaista verujem

da vas njegova priča može
ohrabriti,

vas koji ste u crkvi,
vas koji ste u rukovodstvu,

vas koji se borite i zaista želite
da reformišete crkvu,

ali je teško. Takođe se nadam da će ovo
pomoći i vama koji niste u liderstvu,

da vam pruži jedan uvid u to kako
izgleda biti u liderstvu

jer mnogo ljudi ne zna kako je to

biti u liderstvu. A mi često govorimo
loše o liderima,

jer ne znamo njihova srca,

ne znamo koliko pate
i šta sve rade.

Divna je priča.
Deron, želimo da čujemo tvoju priču.

Ako bi mogao na početku da daš jedan
uvid u to ko si ti.

Ispričaj nam malo o svom životu i
kako si postao pastor,

šta se desilo, a potom,
želimo da čujemo još više

šta se dogodilo pre 15 meseci.

Naravno, apsolutno. Odrastao sam
u velikoj porodici u južnom Misuriju.

Išli smo u baptističku crkvu.

Odrastao sam u baptističkoj crkvi,
kršten u baptističkoj crkvi, sa 9 godina,

gde nismo mnogo čuli o Svetom Duhu.

Nismo mnogo slušali o svetosti,
o stremljenju ka rastu

i napretku u svojoj veri, i tako...

To je postalo uspavani deo mog života.

Postalo je nešto što sam čekirao,
i idem u Raj.

I to je sve što mi treba.

Bar sam ja to tako spoznavao.

I tako, kada sam došao u srednju školu

upao sam u drogu i alkohol, jer sam,

nažalost, imao prošlost u kojoj sam
bio zlostavljan,

dok sam bio dete.

Bio sam zlostavljan na svaki mogući
način.

I tako, bio sam slomljena osoba,

i jedino što sam znao je da se
ispomažem raznim sredstvima,

tako da sam upotrebljavao
alkohol i droge.

ali tu je bio i sport.

Imam petoricu braće i
svih šestorica

smo morali da se bavimo sportom
ili da se zaposlimo.

A ja nisam hteo posao.

Bili smo vrlo dobri u sportu.
Vrlo dobri.

Pomaže kada ste visoki 198 cm.
Košarka mi je prirodno legla.

Ali opet, to je bilo samo-lečenje.

Krio bih se iza toga.

Tog dana kada sam završio srednju
školu priključio sam se armiji.

Želeo sam da odem što je moguće
dalje od kuće.

Mislio sam da će mi biti bolje
bez pomoći.

I tako sam pristupio armiji.

Svirao sam u vojnim orkestrima
četiri godine, kao trombonista.

Ali problem je što su u vojsci
droga i alkohol još pristupačniji.

E sada, još uvek sam imao
hrišćansku podlogu u svom životu

i znao sam da kad god mi je nešto
potrebno mogu otići u crkvu,

ili ako bih bio gladan
mogao bih otići u crkvu,

ili ako bih duhovno bankrotirao
mogao bih otići u crkvu.

I tako, odlazio bih u crkvu
samo u nekim prilikama,

da bi mi oni pomogli da stanem
na svoje noge...

- Je li to bila baptistička crkva ili razne...
- Baptistička crkva, da.

A onda se dogodilo nešto neobično.

Pri kraju tog mog perioda u vojsci,
Bog me je pozvao u službu,

što je meni bilo strano
jer sam imao problem sa pićem

i nisam znao kako bi to išlo.

I tako, četiri noći zaredom
Bog me je budio usred noći

i utiskivao u mene službu,
ali ja sam rekao: Ne, neću da služim,

zbog života koji si mi dao,
zbog borbe koju sam imao,

zbog te slomljenosti.
Ne želim da služim boga

koji dozvoljava da njegova deca
budu tako povređena.

Ali u isto vreme, svake noći
pre nego što bih otišao u krevet,

rekao bih molitvu, molitvu grešnika:
Gospode, oprosti mi,

spasi me. Ako večeras treba da
umrem, vodi me u Raj.

Znaš to.

Pet godina sam bežao od Boga,
napustio sam koledž

i samo se borio, dok nisam
duhovno bankrotirao.

Koliko si imao tada godina?

26 godina.

I konačno, u tom trenutku,
bilo je to u Metodističkoj crkvi,

prodavao sam prozore, a jedna
porodica me je pozvala u svoju crkvu.

Otišao sam sa nadom da im mogu
prodati prozore i vrata.

Uvek sam koristio ljude.

Otišao sam u crkvu,
a oni nisu bili tamo.

Otišao sam i sledeće nedelje.
Nisu bili tamo.

Otišao sam i treće nedelje, a do tada sam
već svirao u crkvenom orkestru...

Još uvek potpuno slomljen,
još uvek je moj život bio u haosu,

ali onda jednog dana, upravo posle
Uskrsa, Bog mi je govorio i rekao:

Još uvek želim da služiš.

Rekao sam: Bože, ako Ti možeš da počistiš
moj haos, moje probleme,

uradiću šta god zatražiš.

I tako se sve počelo menjati,
samo tako.

Dobio sam punu stipendiju za koledž,
da budem pastor.

Počeli su da se slažu svi ti delići.

Išao sam na Mekendri koledž,
onda na Esberi bogosloviju,

koja je bila neutralna bogoslovija,
ali tamo da počeo da učim

o politici, čak i u okviru
Metodističke crkve.

A ja nisam pogodan za politiku.
Nisam pogodan za strukturu

koja nije ustanovljena da
pomogne meni.

Jer sam znao da još uvek imam
mnogo problema.

Prošao sam kroz šest godina savetovanja
da bi mi se pomoglo da postanem
metodistički pastor.

Čak i kada sam bio zaređen
nisam osećao da zadovoljavam.

Sada znam da je to bilo zato
što nisam imao Svetoga Duha.

Mislim, imao sam kršenje
Svetim Duhom koje me spašava,

ali ne i ono koje daje silu za služenje.

Koliko ima ljudi

koji žele da služe, ali se bore u sebi,

jer im je potrebna sloboda,
treba im Sveti Duh,

treba im potpuno evanđelje.
Nije to samo njegov slučaj.

Nisi samo ti. Ima mnogo, mnogo,
mnogo ljudi

koji su u istoj poziciji kao i ti.

Da. Mnogi.

Šta se posle toga dogodilo?

U mojoj prvoj crkvi,
bio sam pastor u Isternu, Kentaki,

i nisam znao šta radim,
tako da sam bio prinuđen da se mnogo molim.

Ali još uvek sam radio sve
u svojoj sopstvenoj snazi.

I zato što sam radio u svojoj sopstvenoj
snazi, osećao sam da moram biti

na veoma visokom nivou,
kako bih se svima dopadao.

To mi je bilo veoma važno.

Moja se crkva udvostručila u broju
i počeli smo da osvajamo nagrade

u državi Kentaki, za malu crkvu
godine, za rast članstva.

Ispričao si mi malo o pritisku
pod kojim si tamo bio...

- Neverovatan pritisak.
- ...i takmičenje.

Mislim da vi koji niste bili u
liderstvu, koji niste bili u crkvi,

nemate pojma o tom takmičenju.

Počeo si da osvajaš nagrade
za rast članstva,

ali to je zato što postoji takmičenje,

i kada ti pobediš jednom, to pokazuje
da drugi ljudi nisu uspešni,

da ne rade tako dobro kao ti,
a onda pobede drugi,

i ti ne radiš dobro.

Možeš li nam reći nešto o tom pritisku?

Da, sećam se da sam ti ispričao da
je postojala šala među pastorima,

ko ima najviši zvonik
ima najmanje prijatelja.

Zbog tog nadmetanja.

Ako je tvoja crkva veća od moje
onda ne želim da se družim sa tobom,

jer si ti ovde, a ja ovde.

To nadmetanje je hranilo samo sebe.

Posle tri godine bio sam unapređen
i premešten u drugu crkvu,

koja se takođe udvostručila u broju,
ali opet je bilo

to da sam morao naporno da radim u
svojoj vlastitoj snazi da crkva dobro izgleda

i da je nadogradim.

Koliko je to bilo u broju ljudi?

Prva je počela sa oko 45,
a završila sa oko 110.

Druga je bila od oko 50,
a završila je sa oko 120.

Koliko brojevi kontrolišu
pastore, lidere?

Sve kontrolišu.
Sve je u brojevima.

- Možeš li nam reći nešto o tome?
- Kao u korporativnom svetu.

Kako je to sa brojevima?
Kako ljudi gledaju na to?

Da li se to zapisuje...

Da, svake godine metodistički pastori
moraju predati papirologiju konferenciji,

a to uključuje prosečnu posećenost,
prosek u nedeljnoj školi,

koliko ste imali ispovedanja "vere"...

Ispovedanja vere su važna,
jer su to krštenja, ali...

Ne krštenja kao što ih mi razumemo.
To je krštenje "simbolike".

Dakle, kao simbolično krštenje.

Gledaju li koliko ima ispovedanja
vere, manje krštenja,

ali crkva ne raste u brojevima?

Da, i to se dosta dešava.

Jer brojevi pokazuju koliko ima
opadanja, koliko ste imali smrti

u porodici, u crkvi, ili koliko ljudi
je prešlo u druge crkve.

Uvek gledate te brojeve,
a onda sve to stave u veliki katalog

i na svakoj godišnjoj konferenciji
gledaju se ti katalozi i upoređujete

šta su uradili drugi pastori.

To je pritisak.
Znate, ako je sve u brojevima,

onda radite ono što ne biste
trebali...

- Apsolutno.
- ...i ne radite ono što biste trebali.

Na primer, ako ima greha u crkvi,
nekada pređete preko njega,

jer ne želite da se njime pozabavite.
Ne želite da ljudi napuste crkvu.

Ili, ne želite da propovedate radikalno
i jasno, jer se neki ljudi uvrede.

I stoga je veoma lako biti kontrolisan
time.

Rekao bih da toga nema samo
u Metodističkoj crkvi.

Kada sam vodio crkve
u Danskoj,

u prve dve crkve nisam bio
glavni pastor,

bio sam drugi. Zato što sam bio
drugi, nisam osećao pritisak,

ali kada sam postao glavni pastor,
osetio sam taj pritisak.

Sve je bilo u brojevima.

I kao što si rekao, problem je što
odjednom sa izgrađivanja

Kraljevstva Božjeg pređete na
građenje svog kraljevstva.

A druge crkve su konkurencija,
kao što si rekao.

Sećam se, imao sam jednom jednu malu
crkvu. Počeo sam da mrzim...

Ne volim tu reč. Počeo sam malo da mrzim
susednu crkvu. Zašto?

Jer su moji članovi počeli da slušaju
njihovo učenje i sviđalo im se

šta su oni radili,
a oni su radili dobro.

Plašio sam se da ću izgubiti moje ljude,
jer bih onda bio loš pastor,

i zbog toga sam radio neke stvari
koje nisam smeo.

Potpuno si u pravu.

Ako niste u liderstvu
ne znate koliko je opasan

ovaj sistem, koliko ubija.

Reci mi tvoje iskustvo sa tim pritiskom?

Šta ti je on uradio?

Profesionalni pritisak je jedno,
ali utiče i na vas lično.

U mom slučaju uticao je na
svaki aspekt mog života.

Pritisak profesije bio je takav
da sam morao da imam određeni

visok nivo, a ako to nisam mogao,
bio bih u depresiji.

Ili bih se osećao strašno zbog sebe
i osećao bih se nedoraslim.

Kod kuće, znaš, tada smo imali
troje dece,

malene dece. Rasli su,
tako da su zahtevali dosta pažnje.

A opet, ja sam sve vreme bio u crkvi,
jer sam morao više raditi

kako bi crkva dobro prošla.

U crkvama sam ostajao samo
po tri godine,

jer se u metodističkom sistemu
dosta premeštate.

Teško je uspostaviti prijateljstva
i imati momentum u crkvi.

Dogodilo se, kada sam imao
omladinsku službu u Ovensborou,

da se veoma teško razbolela moja
tašta, od kancera.

Moja supruga je bila jedinica.
Osetili smo potrebu da se preselimo

u severni Ilinois, da bismo bili bliže njoj.

U roku od nekoliko meseci
ona je preminula.

Ali moja supruga nije se dobro
nosila sa tim.

Nije mogla da se nosi sa tim,
jer je osećala kao da joj Bog nešto duguje.

A On joj to nije dao.

A ja sam bio toliko zauzet crkvom.
Ne znam kako da ti pomognem,

idi na savetovanje.
Moram da pomognem ovim ljudima ovde.

Moraš ići na savetovanje,
šta god.

Bilo je dosta lične tenzije i...

bio sam u toj crkvi u Ilinoisu
deset godina.

Bila je borba. Zatvorili su
dnevni boravak.

Ljudi su dolazili i odlazili.
To mi je slamalo srce.

Onda ljudi ustanu i kažu:
Nećemo da radimo šta nam ti kažeš.

Radićemo ovako, radićemo onako.

I ja sam se slomio.

Aktivirao sam bombu. Počinio sam
profesionalno i lično samoubistvo

time što sam imao aferu.

Jer sam znao da je to izlaz iz te situacije
i jer sam znao da će to zaustaviti

sav taj besmisao i da će staviti tačku
na sve

sa čime sam se borio u mom životu.

Ali, povredio sam toliko mnogo ljudi,
kao kod normlanog samoubistva.

Svako ko počini samoubistvo,
često je to veoma sebičan akt,

ali povredi toliko mnogo ljudi.

Moje troje dece je bilo duboko
povređeno tim aktom.

Izgubio sam zbog toga mnogo
prijatelja, mnogo kolega.

Bilo mi je neprijatno zbog toga.

Mislio sam da mogu otići u svet
i raditi bilo koji posao,

jer sam imao doktorat i jednu
master diplomu u to vreme,

dve kasnije. Mislio sam: Mogu otići
bilo gde i zaraditi novac.

Ali Bog je još uvek imao
poziv za moj život.

Nisam mogao to da shvatim,
posle svega što sam uradio,

kako me Bog može još uvek želeti?

Vratio sam se u školu da bih dobio
diplomu savetnika,

misleći da mogu obavljati savetovanje
i to bi bilo služenje, na neki način.

Ali znaš, što se tiče profesije,
pošto ste toliko godina radili

da biste bili zaređeni, ta titula pastora
vam je ekstremno važna.

Ekstremno važna.

I kada sam izgubio tu titulu...

Izgubio sam svoj identitet.

Zaista sam se borio sa tim
ko sam ja

i šta bih trebalo da budem,

i sa tim sam se borio pet godina.

U dubokoj depresiji...

Nisam mogao da se saberem.

Desilo se nešto čudno.

Stalno sam čuo misli:
Samo se ubij, samo se ubij,

samo oduzmi sebi život, nikoga neće
biti briga, samo oduzmi sebi život...

Sećam se da sam ležao u krevetu
jedne noći, govoreći:

Bože, pomozi mi da nešto shvatim.

Više nisam pastor.
Više nisam nikakva pretnja za đavola.

Zašto me želi mrtvog?

I Bog je rekao:
Jer zna da si i dalje pretnja.

Rekao sam: Bože, kako ja mogu biti
pretnja kada sam ja niko.

Idem u školu da dobijem diplomu iz
savetovanja. Ja nisam pretnja.

I Bog je rekao: Ali imaš plan.
Imaš poziv u svom životu.

Samo zato što sada nisi u službi
ne znači da nećeš biti.

Ako pogledaš to, počinio si
seksualni greh

jer si želeo da sve prestane,

ti to zoveš samoubistvom...
- Profesionalno samoubistvo.

To pokazuje koliko si daleko otišao.

Želeo si da se predaš,
želeo si da pobegneš,

bio ti je to pustinjski period, pet godina,
mnogo toga...

Šta misliš koliko pastora, lidera se bori
sa nečim sličnim?

Mnogo. Mnogo.

Imaš li neke brojeve?

Nemam nikakve brojeve, ali znam mnoge
pastore koji su imali samodestruktivne...

Jednog pastora posebno sam znao.
Popeo se na najviši sprat i skočio.

Jer nije više mogao da podnese.

To je stvarno. Mnogo toga dolazi
iz tog profesionalnog sistema,

želite da imate rezultat, ali
tu je i vaš lični život.

Želim vam reći,
ljudi nemaju predstavu o svemu ovome.

Čuo sam za broj,
80-95% pastora su usamljeni

i bore se sa depresijom.
To je veoma visok broj.

Sećam se za mene... Dve su stvari.
To je ceo taj sistem.

Postoji sistem koji je smrtonosan.

Kada si rekao da vučeš identitet
u svom zaređenju, iz toga da si pastor,

to je smrtonosno. Ne bi trebalo da imaš
identitet ni u čemu drugom osim u Isusu Hristu.

I ja sam bio tu, i u maloj slobodnoj crkvi,
nije to samo Metodistička crkva.

Kada sam postao pastor u slobodnoj crkvi,
sve se samo srozalo.

Iskusio sam pritisak,
iskusio sam takmičenje,

iskusio sam želju da se ima rezultat,
da želim da radiš sve dobro.

Sećam se, jednom mi je moja žena
Lene rekla:

Kada ćeš imati vremena za mene?

Jer sam stalno trčao i rešavao
probleme svih drugih.

Rekao sam: Ali ja sam pastor.
Rekla je: Da, ali oni te ne poseduju.

Ali ja sam se tako osećao.
Osećao sam se da me poseduju.

Trebalo je da uvek budem tu.

Ali to je duhovno.
Iskusio sam slobodu od toga.

Bog me je zaista oslobodio od toga.

Ono što sada imamo oko sebe
veće je od onoga što smo tada imali,

ali moja sloboda je drugačija.
Želimo o tome da govorimo.

Dakle, prošao si kroz težak period
i mnogo toga se promenilo u tvom životu.

Možeš li malo premotati film?
Šta se dogodilo pre 15 meseci?

Pre 15 meseci sam bio pastor u drugoj
crkvi, u Hrišćanskoj crkvi

u severnom Ilinioisu.

Zanimljivo je što kažeš: Hrišćanska crkva,
jer ljudi iz Evrope

pomisle: OK, pa nije muslimanska crkva.
Hrišćanska je crkva.

Hrišćanska crkva je denominacija.

Na neki način.
Autonomni su, ali da.

- Ima li metodističku pozadinu?
- Vrlo je slično.

Povezana je sa Crkvama Hristovim,
Hrišćanskim crkvama i

Hristovim učenicima.

Veruju li u krštenje, Svetoga Duha
i tu osnovu?

Više su u saglasnosti sa onim
u šta mi verujemo kao TLR.

Radi se o krštenju pokajanja.

U to vreme još uvek nisam to
sasvim shvatao,

ali jednom kada sam shvatio TLR,
odnosno naišao na neka videa,

počeo sam da primećujem da je to
ono što mi je nedostajalo u životu.

Počeo sam da se uveravam da sam
radio nepravilno, godinama.

OK, šta si radio nepravilno?

Krštavao sam ljude kao simbol.

Definicija koju sam bio naučen: Krštenje je
spoljašnji simbol unutrašnje milosti.

Nije bilo naglaska na pokajanju,
tako da je mnogo ljudi koje sam krstio

prestalo da ide u crkvu
i samo su odlutali.

Bila je tu i moja lična odgovornost...

Jer sam ih zavodio.

Dakle, to je počelo pre oko godinu i po dana?

Da, preko oko 15 meseci.

Kako se dogodilo?

To je najbolji deo. Znaš, svake subote uveče,
kada pripremam propovedi,

otišao bih na internet i potražio bih videa
koja bi me ohrabrila i

motivisala za nedelju ujutru.
Jer kada ste pastor

mrtve crkve, treba vam spoljašnji
stimulans da potaknete svoj duh.

I tako, jedne subotnje večeri,
baš pre Božića,

naleteo sam na jedan video. Verujem
da je to bio "Početak".

Možda je bio i "Život".
Ne sećam se koji.

Sve sam ih gledao.

Ali u svakom slučaju, opčili su me,
jer me je Bog nekako usmeravao

ka Svetome Duhu, sa jezicima,
i ka isterivanju demona.

To sam proučavao i
to me je zanimalo.

Onda sam to i video... uživo...
na ulici... i bilo je lako.

I svako je to mogao raditi.

Pomislio sam: Ovo je ludo.

Sutradan, posle crkve, pokazao
sam ženi video i rekao joj:

Dušo, moraš ovo pogledati.
Ovo je dobro.

Počeli smo sa "Početkom",
nastavili smo sa "Životom",

a onda su Dejvid Lu Bega i njegova
žena patosirali moju ženu.

Volela je to. Plakala je i plakala.

Gledao sam "Sedam dana avanture
sa Bogom" i plakao sam kada...

Mislim da je to bio drugi film
kada je došao beskućnik

i rekao: Samo želim zagrljaj.

To me je dokusurilo.

Ali u svakom slučaju,
bilo je tako moćno.

Dok smo gledali filmove
seo sam za svoj laptop

i potražio na TLR mapi.
Bio je jedan par u Sidar Repidsu,

na sat i po od nas.

Poslao sam im poruku i pitao:
Hej, možemo li se sresti?

Rekao je: U petak uveče.
Povezali smo se sa njima.

U petak uveče smo žena i ja
otišli da se vidimo sa njima.

On i Jolanda. Krstili su nas
u Svetome Duhu.

Trebalo je dva ili tri minuta.

I onda, kroz razgovor,
pošto su nam rekli evanđelje,

odlučili smo da se krstimo,
sa naglaskom na pokajanju.

Uradili smo to.
To nam je promenilo život.

Moja žena je imala neke duhove
koji su izašli iz nje.

To me je prestravilo.

Nisam znao kako to da objasnim.

Vratili smo se u crkvu
i ja sam želeo da ćutim o tome

jer nisam želeo da lideri znaju za to...

Želim nešto da kažem ljudima.
Mislim...

Ako ste bili pastor toliko mnogo godina,
kao ti, sniziti sebe

i doći u tu tačku:
Hej, treba mi više.

Moram otići kod nekoga,
i potrebno mi je da se pomole za mene.

Treba mi Sveti Duh.
Potrebno mi je da se krstim.

Rekao bih da je to teško.
Skoro kao da je...

Isus je rekao da nije lako bogatašu
da uđe u Kraljevstvo Božje,

jer ima svoje bogatstvo,
ima mnogo više.

Ono što sam video kod pastora,
kod lidera, imate taj identitet,

imate taj ponos, i teško je
uniziti sebe

i doći u tu tačku kada kažete:
Treba mi još nešto više.

Trebaju mi ti ljudi, koji nisu
zaređeni, koji nisu pastori,

koji nisu lideri, da se pomole za mene.
Potrebni su mi da polože ruke na mene

da primim Svetoga Duha.

Želim da ohrabrim bas koji ste
pastori i lideri u crkvi -

ne budite preponosni da zatražite pomoć.
Ne budite preponosni i recite:

Hej, ovde ima nečega što mi je potrebno.

Mislim da si ti doša u tu tačku.
To je bilo divno.

Problem je što se osećamo
zarobljenima.

Jer imamo dobru platu,
ili imamo kuću na raspolaganju,

poštovanje u zajednici.
I kada imate porodicu -

treba vam ta plata.

A imaju i penzioni plan.

I zato, ako se osećate zarobljenima,
mislite...

Ne mogu ići za Svetim Duhom
jer moram ugoditi svom narodu.

Kada si im otišao prvi put,
da li si znao šta bi to moglo značiti?

Da.

- Već si znao.
- Da.

Bio si spreman da platiš cenu?

Bio sam spreman da platim cenu.
Znao sam da se neće dobro završiti,

ali nisam znao dokle će to ići.

I šta se dogodilo? Sada imaš biblijsko
krštenje, imaš Svetoga Duha,

novo rođenje, ti i supruga,
uneo si to u crkvu,

svi su ti tapšali, divno,
to je eksplodiralo...

A onda sam se probudio iz sna.

Možeš li nam ispričati? Želimo znati
šta se dogodilo. Kako si to uneo

i kako su to ljudi primili?

Čekao sam oko dve sedmice i
na kraju propovedi

osetio sam da im moram reći.

Rekao sam im: Ljudi, moram sa vama
podeliti jedno svedočanstvo,

kroz šta sam ja prošao nedavno.

Rekao sam im: Kršten sam u
Svetome Duhu, i kada se to desilo

taj neverovatni jezik je izašao
iz mojih usta,

i to me je potpuno promenilo.
Rekao sam im

da sam se molio za neke ljude
i da sam ih video izlečenima,

što me je "oduvalo",
a video sam i isterane demone.

Rekao sam: Ako bi neko želeo da
sazna više,

neka dođe u moju kancelariju
posle službe.

Aleluja! Hajdete!

Došlo mi je oko devetoro ljudi
posle službe.

Molili smo se za nekoliko ljudi.
Troje je izlečeno od problema sa kolenima.

Demoni su izašli iz dvoje ljudi.

Mislim da je dvoje ljudi toga dana
bilo kršteno Svetim Duhom.

Ali tek dve nedelje kasnije
imao sam sastanak sa liderima.

Zbog toga sam morao dosta da
istražujem, da proučavam,

morao sam da se saberem,
i da imam sve te citate iz Pisma,

da bih mogao da im prezentujem -
zato sam uradio to što sam uradio,

ovo mi je važno,
ovuda moramo da idemo.

Jesi li znao da se liderstvu,
kada su te pozvali,

jesi li već znao da im se neće
dopasti?

Znao sam da verovatno neće.
Bio je to zakazani sastanak,

tako da nije to bilo nešto novo.

Ali bio sam pripremljen.
Proveo sam ih kroz Pismo,

i pitao ih: I šta mislite?

Nisu bili srećni.
Nisu bili srećni.

Neću ulaziti u mnogo detalja.
Jedna osoba je bila veoma ljuta

i optužila me je da mislim da sam bolji
od svih drugih u crkvi.

Rečeno mi je da ima "nekoliko pritužbi"
na mene, u crkvi.

I kada sam ih pritisnuo:
koliko, koliko, koliko - dve.

Poenta je u sledećem. Znao sam da će
biti otpora, znao sam da nisu otvoreni za to.

Upotrebio sam odlomak iz Dela 5
i rekao:

Ljudi, samo želim da promislite
o ovome.

Hteli su da ubiju ili zatvore
Petra i Jovana posle Pedesetnice.

Verujem da je Gamalil rekao:

Gledajte, sačekajte malo.
Ako je ovo od čoveka, propašće.

Ali ako je od Boga,
niko od nas da ne stane na put.

Rekao sam im:
Želim da razmislite o ovome.

Molili ste se u ovoj crkvi
preko sto godina za oživljenje,

i sada, kada vam je pred nogama,

morate vrlo mudro doneti odluku.

I tako, u nekoliko narednih nedelja
stvarao se razdor koji je samo narastao.

Završili smo tako, kada sam napustio
crkvu, pola crkve bilo je ispunjeno Duhom.

Ali pola crkve bilo je veoma protiv mene.

I na kraju, smatrao sam da je najbolje
za crkvu da dam otkaz.

Rečeno mi je: Hvala.

Hvala što ste dali otkaz.

Ima toliko toga biblijskog u ovom slučaju.

Isus je govorio o novom vinu u
starim mehovima.

Ako stavite novo vino u stare mehove,
mehovi će se razderati i vino će se prosuti.

Isus je govorio: Nemojte misliti da sam
došao da donesem mir, već razdor.

Od sada biće razdora između oca,
majke, zeta... itd.

Ti si to video.
Božja Reč donosi život.

Neki ljudi je žele.
Neki ljudi je odbacuju.

Ako pogledamo fariseje
u Bibliji...

mislimo o farisejima,
kada čitamo Bibliju,

da su to neki sa rogovima na čelu
i da su zli,

ali oni su dobri fariseji,
verujući fariseji.

Bile su to samo grupe ljudi,
sadukeji i fariseji.

Bilo je tu dobrih i loših ljudi.
Bili su to ljudi koji su iskreno voleli Boga.

Rekao bih da su svi bili iskreni.
Nije bilo fariseja koji nisu bili iskreni.

Svi su voleli Boga. Ali neko od tih
koji su voleli Boga opet su bili slepi.

Proučavali su Pismo svakoga dana,
svakoga dana, svakoga dana...

Čekali su mesiju. Kada je Mesija stajao
pred njima - ubijmo Ga.

Podigao je čoveka koji je bio hrom
mnogo godina.

Hajde stvarno da Ga ubijemo.

Podigao je Lazara.
Ubijmo i Njega i Lazara.

Kada čitaš evanđelja
pomisliš,

postoji li neki trenutak u tvom
životu, kao kod fariseja,

kada bi trebalo da se zaustaviš
i pomisliš...

Možda je On taj za koga se predstavlja.

Lazar je bio mrtav četiri dana.
Zašto ubiti Lazara

da bi Ga uklonili?
Zašto ne saslušati?

I ti si to doživeo.

Nažalost, i mi to danas doživljavamo.

Kada život ulazi u jednu ovakvu
staru strukturu...

Doneće razdor.

Jesi li ti bio loša osoba,
pošto si uneo razdor?

Da. Tako mi je rečeno.

To ti je rečeno.

Tako je rečeno i meni i mnogim drugima.

Ako pogledamo Bibliju,
razdor je veoma često plod života.

Tako je.

Gde je Isus dolazio,
uvek je dolazilo do razdora.

U svakom mestu u koje je Isus dolazio,
bilo je razdora.

U svakom mestu u koje je Isus dolazio
bilo je ljudi koji su bili za Njega

i mnogih koji su bili protiv Njega.

I ti si to video.

Je li bilo vredno svega ovoga
ili je trebalo da praviš kompromis,

odnosno, šta bi uradio drugačije?

Kompromis bi bio druga opcija.

Ali to nisam bio ja.

Ne mogu to.

Kako je bilo iskusiti život kod one
polovine koja je primila Svetoga Duha?

Kako je bilo?
Jesi li video plod?

Apsolutno zadivljujuće.

Svake subote smo imali tajni
molitveni sastanak.

Molili smo se jedni za druge.
Mnogi ljudi bili su oslobođeni.

Mnogi su bili ispunjeni Svetim Duhom.
Mnogi su bili izlečeni.

Videli smo neverovatna čudesa
u to vreme, ali loše je bilo to

što nismo mogli to da podelimo
sa mnogo ljudi.

Znači, bili ste podzemna crkva.

Fizički, da.
Osećao sam se krivim zbog toga.

Ali znao sam da je tim ljudima
to bilo potrebno.

Imao sam nekoliko ljudi preko 70 godina
koji su mi rekli da žele da se mole u jezicima.

Kada pogledaš unazad,
28 godina kao metodistički pastor,

koliko se razlikuje služenje u
sili Svetoga Duha i novom životu?

Lako je.

To je ludo kod ovoga.

Jer sve te godine osećao sam
se kao u klopci,

sve sam radio iz mog tela,
od svoje vlastite snage,

i borio sam se, nosio sam
svoje probleme kući,

a sada, sa Svetim Duhom,
sve je tako mnogo brže.

Imao sam sesije savetovanja
i nisam morao da se pripremam,

jer bi mi Bog dao neku mudrost

za koju ni ja sam nisam znao
odakle je došla.

Rekli bi mi: Hvala vam.
Toliko mi je pomoglo.

A onda, kada sam pripremao
službe, rekao bih:

Znaš šta, Gospode,
ja sada idem da spavam.

Nadam se, kada ustanem, da ćeš
mi dati propoved za sutra.

I On bi to uradio.

Bilo je ludo koliko je bilo lako.

Bilo je zadivljujuće.
Imao sam prijatelja u crkvi,

izlazili smo u "lov na blago".

Molili smo se za vođstvo.
Izlazili smo i tražili ljude

i onda bismo se molili za njih,

i oni bi ozdravljali.

Bilo je tako lako.

Želim da kažem, postoji razlog
zašto je Isus rekao svojim učenicima:

Čekajte u Jerusalimu.

Ne izlazite i ne služite.
Ne radite ništa.

Čekajte na obećanje Oca.
Čekajte na Svetoga Duha.

Potreban nam je Pomoćnik,
On će nam davati propovedi.

On je predivan Pomoćnik.

Kako je bilo to kada crkva

ide protib tebe,
kada su ljudi protiv tebe?

Koliko ti je to bilo teško,
tebi i tvojoj ženi?

Ja sam mekan, tako da mi je
to bilo izuzetno teško.

Teže je bilo mojoj ženi,
jer je ona želela da me zaštiti.

Morao sam da je podsetim:
Dušo, još uvek sam pastor,

i zato moramo da pazimo kako
se ponašamo, znaš.

Rečene su mi neke vrlo uvredljive
stvari.

Bog me je dosta naučio. Tri puta
sam imao osobu u kancelariji

koja viče na mene, zamahuje ka
meni, i Bog je rekao:

Slušaj rečnik koji koriste.
To nisam ja.

Slušaj šta govore,
obrati pažnju na ovo,

ali ignoriši ovo.
Naučio me je to.

Bilo je tako bolno, jer sam za neke od tih
ljudi vršio službu četiri godine,

i nadao sam se da sam im nešto ulio
za te četiri godine.

I sada su se okretali protiv mene,
optuživali da sejem razdor,

da sam arogantan, i...
da se pravim važan, da zavodim ljude,

i bilo mi je ekstremno teško.

Nisi mogao sesti sa Biblijom,
objasniti im, je li biblijski...?

Ne. Jedan od najčešćih
argumenta je bio:

Nemoguće je da hrišćanin
ima demona.

Rekao bih ljudima da sam se
molio za 40, 50, 60 ljudi

i svako od njih je bio hrišćanin.

Rekli su: To nije moguće.

Rekli su: Nemoguće je da i jedno
ljudsko biće izleči.

Rekao sam im: Pa i nisam izlečio.
Bog leči, ali nas koristi kao oruđe za lečenje.

Nisu mogli to da prevaziđu.

Vrlo razočaravajuće,
jer su ti ljudi tvrdili

da znaju Bibliju, Pismo,
dišu Pismom,

ali nisu shvatili poruku.

Kada su te odgurnuli i
skoro ti rekli da ideš,

kako je izgledalo opet izgubiti
svoj identitet?

To je verovatno bilo najteže.
Moja žena bi ti rekla

da je to bio najteži period
njenog života,

jer je morala da pazi na mene.

Premeštena je od strane svoje
kompanije, preselili smo se u Dalas.

Ona nije imala nikakvih problema.
Platili su joj troškove selidbe.

Imali smo profit od svoje kuće,
što je bilo dobro.

Ali ja nisam mogao naći posao.

Jedini posao koji sam mogao naći
bio je posao kapelana u bolnici,

što je bilo 5 do 10 sati nedeljno,
možda. Bez garancija.

Sedam meseci sam sedeo u
dnevnoj sobi i plakao.

Čitao sam Pismo, molio se,
i govorio:

Bože, zašto mi ne otvoriš vrata?
Zašto se ništa ne dešava?

Onda bi mi došao đavo i rekao:

O, to je zato što si imao tu aferu
pre 10 godina, ili zato što si uradio to,

ili zato što si sebičan.
Bog je završio sa tobom.

Ne želi ništa da ima sa tobom.

Bilo je tako teško. Ustajao sam u
tri sati ujutru i molio se.

Plakao bih.
Jer nisam imao život.

Ništa nisam imao.
Jer mi je ta titula pastora bila veoma važna.

Osećao sam da ako nisam pastor,
sa svim svojim obrazovanjem,

ako nisam pastor - niko i ništa sam.

A đavo mi kaže: U pravu si.
I jesi niko i ništa.

Bezvredan si. Bezvredan si.
Bezvredan si.

Rekao bih svojoj ženi...
Jednom sam joj rekao:

Pitam se kakav bi bio moj život
da nisam kršten Svetim Duhom.

Pitala me je: Žališ zbog toga?

Ćutao sam minut i rekao:
Ne, ne žalim. Ne žalim.

Drago mi je što sam to uradio.
Ali to mi je radikalno promenilo život

i sada više ne znam ko sam.

Ali tokom tog perioda Bog je gulio
sloj po sloj i ispravljao me,

orezivao me, jer je želeo
da mi bude vrlo jasno

da sam ja Njegovo dete,

i da je moj identitet u Hristu,
a ne u tituli.

Ja ne moram biti, niko od nas ne mora
biti pastor ili misionar,

ili da ima bilo kakvu titulu
da radi posao Gospodnji.

On je stavio Duh u nas i rekao:
Samo idi gde god te pošaljem

i makar ih voli, ako ništa drugo.

To mi je bilo veoma bolno naučiti.

Sproveo sam post od 21 dana,
kada je počeo da guli te slojeve.

Prvo, zavistan sam od hrane.

Ako me pogledate, izgubio sam dosta na
težini, ali još uvek sam zavistan od hrane.

Zavistan sam od svoje žene.
Zavistan sam od samoga sebe.

Gulio je sve to sa mene
i na kraju sam rekao:

Bože, šta je preostalo?

Rekao je: Delovi koje ja želim.

Taj post je bio tako važan.

Odmah posle toga otišli smo
na kikstart u Ostin.

Otišli smo Pejdž i ja
i bilo je neverovatno.

Sada si ovde u školi,
ali došao su na kikstart

i skoro da si na samom kikstartu
odlučio da dođeš ovde u školu.

- Da.
- Škola je počela naredne nedelje.

Zaista si se dosta izborio.

Otišao si na kikstart.
Šta se dogodilo na kikstartu?

Šta je bilo za tebe posebno?

Znaš, meni je najbolji deo bio
taj što sam sreo prijatelje.

Ljude koji su bili u saglasnosti sa mnom.
Ljude koji su delili istu ljubav za službu,

kao i ja, ljubav prema crkvi,
iako je crkva, znaš,

nekako izgubila svoj put, ali sreli
smo prijatelje. Ali videli smo i mnoge ljude,

obične ljude, kako izgone demone,
leče bolesne, mole se za druge,

mole se na jezicima.
Kao da smo konačno pronašli svoj dom.

Dugo to nisam imao,
jer kada ste pastor,

ne možete biti normalni.
Morate biti na pijedestalu,

morate paziti šta govorite,
jer će ljudi loše gledati na vas.

Po prvi put za dugo vremena,
mogao sam reći:

Pripadam ovde,
jer su ovi ljudi kao ja.

Divno. I ja sam imao isto.
Većina nas koji ovde radimo

imamo isto. To je čežnja unutar
nas, koja je od Boga,

koja kaže: Želimo još.
Želimo takav stvarni život.

Ta čežnja čini to da
idemo za još,

i onda iskusimo taj život,
vidimo da je to stvarno

i želimo to,
ne ne možemo praviti kompromis.

Čak i kada nam se nekada
ne dopada cena koju moramo platiti.

Ali ne možemo praviti kompromis.
Onda iskusimo takav život.

I kada iskusimo taj život
onda iskusimo tu usamljenost,

jer ljudi oko nas, za koje smo mislili

da će nam samo tapšati i da će to
voleti, kao što mi volimo...

Ne vole.
I onda se osećamo usamljenima.

Ali onda vidimo da postoji telo,
telo od vernika,

a ima drugih ljudi koji razumeju
naše borbe i žele isto.

Čak i pastori, koji su isterani
iz svojih crkava.

Završićemo sada, a imao toliko toga
još da se kaže, recimo...

recimo nešto pastorima.
Šta bi ti rekao,

pretpostavimo da ovo gleda
neki pastor,

koji je u crkvi, koji se bori.
Zna da ima još,

ali želi sve da sačuva,
ima svoju porodicu,

obezbeđuje svoju porodicu,
ima dobru platu.

Čuo sam da su u nekim crkvama
zaista dobre plate.

- Da, gospodine.
- Imate penzioni plan.

Mnogi pastori su kontrolisani.

Znam da su u tvojoj crkvi bila dva
darodavca koja su plaćala skoro sve.

Ima i ljudi u crkvi, u liderstvu,
koji kontrolišu.

To što ste pastor
ne znači da ste slobodni.

- Ne.
- Šta bi rekao tim pastorima

i liderima?

Nekoliko stovari. Prvo je...

Strah ne dolazi od Boga.

Znači, ako ostajete u klopci,
tu gde ste,

ako ostajete tu gde ste
zbog bilo kakvog straha,

to nije od Boga.
To dolazi pravo od đavola.

Đavo želi da vas drži tamo.
On ne želi da rastete.

Ne želi da učite,
ne želi da sazrevate.

Sigurno ne želi da budete
osnaženi silom Svetoga Duha.

Osim toga, morate razumeti

da denominacije i bogoslovije
obučavaju učenike da budu kao i oni.

Znači, sve što ste naučili o službi,

što ste naučili u bogosloviji...

vi ste modla za kolače.

Napravili su stotine ljudi
baš kao što ste i vi.

Da veruju isto kao i vi.

I to gasi našu sposobnost da čitamo Bibliju
i tumačimo je onako kako mi želimo,

onako kako Bog želi da nas nauči
kroz Pismo.

Jer se brinemo šta će drugi misliti.

Brinemo se šta će misliti lideri.

Brinemo se šta će misliti naša
denominacija.

I to tako gasi našu slobodu
koju imamo u Hristu.

To nije način da se vrši služba.
Jednostavno, nije način da se vrši služba.

Naročito kada uzmete u obzir
da u ovo vreme,

zbog korona virusa, mnogo crkava
se organizuje po kućama.

To je ono ka čemu ide crkva.

Ne ide ka denominacijskim crkvama,
ka većim crkvama.

Ide ka manjim, kućnim crkvama.

To je ono za čime je svet gladan.

Uradio sam jedno istraživanje
kada sam se preselio u Dalas.

Ima 30 miliona hrišćana
u ovoj zemlji

koji odbijaju da idu u glavne,
denominacijske crkve.

Zašto je tako?

Jer ne žele da plaćaju za
skupe zgrade,

ne žele da plaćaju za
previsoke plate osoblja.

Ne žele da nastavljaju sa plaćanjem
računa prethodnih generacija.

Oni žele da slave Gospoda,
žele da služe Bogu,

i žele da se uključe,

i kada mi sedimo na tronu u crkvi,

i diktiramo ko će služiti,
ko će raditi šta,

isključujemo mnogo ljudi
koji su gladni da služe.

Zato, samo kažem, za ljubav Božju,
za ljubav naroda,

koje je Bog stavio na ovu zemlju,
koji žele da služe,

dugujemo im to,
da im damo najbolje od sebe,

i sila Svetoga Duha mora biti
puštena u ovaj svet,

jer su ljudi gladni za time.

Znam za mnoge pastore,
znam da patite,

znam da ste u klopci,
znam da mislite:

Imam previše novca.
Ne mogu se odreći plate.

Moram se starati o porodici.

Kažem vam:
Strah ne dolazi od Boga.

Morate sniziti sebe,
dok još možete.

Nemojte izgubiti svoju dušu
zbog ovoga.

Ohrabrujem vas da učinite šta god je
potrebno da budete s prave strane Oca.

I kažem vam, On će se starati o vama.
Obećao je da će se starati.

Jehova-Pribavljač (Post. 22:14).
Njegava obećanja su u Pismu.

Ako snizite sebe i tražite Njegovo
lice, obećavam vam

čuće vaše vapaje za pomoć
i podići će vas.

Provešće vas kroz sve ovo.

Ne znam kako će ići za mene,
ali ja koračam po veri.

Neki dani su teški.
Neki dani su odlični.

Ali koračam po veri.
On će me provesti kroz sve ovo.

Siguran sam da će isto učiniti
i za vas.

Divno. Želim vam reći...

Mnogi pastori koje poznajem, rade to...
Naravno da ima nekoliko slučajeva

koji to rade zbog novca
i zbog drugih stvari,

ali većina ih radi ovo jer zaista vole
Boga i vole ljude...

- Apsolutno.
- Vole Boga i žele da služe ljudima.

Želim da kažem, kao i Deron,
ima načina da se radi,

a da postoji sloboda.
Postoji način.

Isus je rekao: Uzmite moj jaram na sebe,
moj teret. To je najlakši život.

Zašto imamo 80-90% pastora i lidera
koji se pate?

Ne nose lak jaram.

Zašto? Jer Bog ima drugačiji način.

Potrebni ste nam.
Potrebni ste nam u žetvi.

Potrebni ste nam da podučite ljude.
Potrebni ste nam da obučavate ljude.

Potrebni ste nam vi koji imate iskustva,
koji radite sa ljudima.

Ono što vidim da Bog sada radi,
jeste da protresa svoju crkvu.

Crkvi dolazi reformacija.

Dešava se. On reformiše svoju crkvu
na ono što smo videli u početku,

na život o kojem čitamo u Delima.

I postoji liderstvo, postoje pastori,
ima toga,

ali to nije položaj, na taj način.
Nije zaređivanje, na isti način.

Radi se o ljudima koji vole Boga,
koji služe ljudima,

vođeni Svetim Duhom,
koji donose plod.

Deronova priča je o tome
kako je on bio u sistemu.

Sada je istupio,
sve više i više,

i vidi sve više ploda
i sve više slobode.

Želim vam reći -
ima ploda...

Ima slobode.

Ima nečega za vas,

a naročito ono što si pričao -
religiozne naočari,

i ja sam koristio taj termin
"religiozne naočari".

Često sam govorio: Kaži mi gde si studirao,
a ja ću ti reći šta veruješ.

To je ono što si ti rekao,
uđeš u neku kutiju,

i onda završiš s druge strane.

I to nas često sprečava
da jednostavno samo čitamo Reč

i verujemo Reči.

Zašto ja verujem u krštenje
potpunim zaranjanjem,

u pokajanje, krštenje na osnovu
vaše vlastite vere,

i da krštenje nije simbol -
jer sam to pročitao.

Pročitao sam i mogao sam
da verujem u to što sam pročitao.

Ali znam za druge ljude iz
Luteranske crkve u Danskoj,

gde sam ja odrastao, oni pročitaju,
ali ne mogu da veruju u to.

Zašto ne mogu?

Jer je veoma teško naterati da
čovek poveruje u nešto,

ako njegova plata zavisi od toga
da on u to ne veruje.

Veoma je teško da čovek poveruje
u nešto

ako njegova mreža, njegovi prijatelji,
njegovi kontakti, sve to,

zavisi od toga da on u to ne veruje.

Imao sam jednog prijatelja,
luteranskog pastora u Danskoj.

Jednog dana smo pričali i pričali
o krštenju,

i tada sam shvatio: Ako bih se ja
promenio i poverovao u krštavanje beba,

mogu to. Zašto? Jer sam slobodan.

Ali ako bi se on promenio i počeo da
veruje u krštenje potpunim zaranjanjem,

odmah bi izgubio svoju platu,
izgubio bi svoje kontakte,

izgubio bi svoju mrežu,
izgubio bi svoje pozive da drži propovedi.

Košta previše.
I mnogi ljudi su zaglavljeni.

Zato, želim da vas ohrabrim -
nemojte biti zaglavljeni.

Budite slobodni. Idite za Bogom.
Proverite šta kaže Biblija.

Šta je sa onima koji ne znaju
kako izgleda biti pastor,

ljudi koji možda uvek pričaju
negativno, protiv crkve,

i ne znaju kako je to.
Šta bi njima rekao?

To je veoma zahvalan posao.
Uglavnom je zahvalan.

Ima dana kada ste napadnuti

zbog ludih razloga. Bio sam napadnut
jer nisam dopunio toalet papir

u ženskom toaletu.
- To si bio ti?

- Jesi li to bio ti? Čuo sam glasine.
- Moja krivica.

Da. Bio sam napadnut jer nisam
posetio nekoga u bolnici,

iako nikome nisu ni rekli da su bili
u bolnici,

jer su želeli da imaju priliku da se
žale na pastora

jer nije došao u posetu.
Lude stvari, kao i ova.

Vrlo stresni sastanci, uđete i ljudi
vas nazivaju pogrdnim imenima,

žele da vas oteraju. Zovu vas
lažovom i govore da niste pozvani od Boga.

I neki lični napadi.

Jednom su mi neke žene iz crkve
rekle da treba da kažem svojoj ženi

da prestane da mršavi
jer je izgledala loše.

Ko govori takve stvari?

To je ludo.

Nekim danima je veoma teško.
Imaćete dosta depresije,

jer nemate mrežu.

Pomislili biste da kada se kler
sastane, da će se roditi prijateljstva,

ali zbog konkurencije,
bićete usamljeni jahači.

Većinu vremena bićete sami.

A ne možete biti prijatelji
sa ljudima iz crkve,

jer im ne smete pokazati svoju
pravu stranu, svoju ranjivost.

Sami ste.

Rekao bih vam: biste milostivi

prema tim ljudima, čak i ako ima
nečega oko čega niste saglasni.

Moramo imati razumevanja.
Oni se bore.

Postoji sistem koji ubija ljude.

To je sistem koji polako isisava
život iz ljudi

i moramo im pomoći.
Moramo pokazati milost,

moramo im pomoći.
Kažite im da razumete.

To je to.
Mislim da je to važno.

Želim da završim...
Imaš li još šta da kažeš?

- Nešto na svom srcu?
- Ne mogu se setiti ničega.

Rekao bih, molim vas,
podelite ovaj video. Neka ljudi shvate

šta se dešava. Podelite ovaj video.
Dajte da i drugi pastori...

oh, zaista se nadam i verujem
da ćete vi pastori i lideri,

vi koji ste u liderstvu,
da ćete ovo pogledati

i da vam ovaj video može biti poziv
da se otvorite,

možda da uradite kao i on, idite na
TLRmap.com, nađite nekoga u vašoj blizini i kažite:

Hej, zaista mi treba neko da porazgovaram
sa njim, neko ko se može pomoliti za mene.

Treba mi Sveti Duh.
Treba mi život u mojoj crkvi.

Donesite život svojoj crkvi.
Da, ali šta ako se završi cepanjem?

Pogledajte sav njegov dobar plod.
Da, završilo se podelom,

ali on crkvi nije doneo smrt.
Crkva je već bila mrtva.

Njenoj polovini je doneo život.

I to je to.
Možete nastaviti da radite to što radite,

ali umnogome, ako znate šta je istina
i ne radite po njoj,

varate ljude.
Nemojte to raditi namerno.

Ako vidite da ima još, imate obavezu da
to još podelite sa ljudima.

I onda, podelite život sa njima.

Želimo da pomognemo.
Znam da ima ljudi kojima treba pomoć.

Možda dolaze u vašu crkvu.
Izvedite te ljude iz crkve,

obučite ih, podučite ih.

Radili smo sa mnogim crkvama
i videli smo različite rezultate.

Videli smo da crkve eksplodiraju,
dobar plod, a onda, podele se.

Znam za dva, tri pastora koji su
dobila otkaz.

Ali znam i da lidere, starešine
koji su takođe dobili otkaz.

Rekao bih da je veoma, veoma teško...
Ne.

Reći ću ovako: Nemoguće je doneti
život mrtvoj crkvi

a da neko ne ode.
Nemoguće je.

Ali ipak je vredno svake duše
koja se spasava...

- Potpuno si u pravu.
- Svake osobe koja se menja.

Mi smo tu da bismo vam pomogli.
Zato nas kontaktirajte,

pogledajte videa iz poslednjeg
serijala.

Izdao sam knjigu koja se zove
"Isusov poziv"

u kojoj govorim o crkvi.
Imam i knjigu "Poslednja reformacija",

o reformaciji crkve,
u kojoj govorim o svom putovanju

van sistema.

Želim samo dodati...

Sećam se jednom u crkvi,
razgovarao sam sa tobom o tome,

davao sam svoje svedočanstvo,
kako sam se borio sa pornografijom

i kako me je Isus oslobodio.

Pastor, lider te crkve
u kojoj sam govorio,

odveo me je sa strane i
prekoreo me strašno.

Bio je tako ljut. Ti si lider,
ti si pastor,

stojiš pred svim tim ljudima,
govoreći kako si se

borio sa time.
Kako se usuđuješ?

Ali, ali, ali...
želim da im dam nadu

da ima slobode i to što je
Isus uradio u mom životu.

Ti si pastor. Ti ne bi trebalo da imaš
te padove. Ne treba da pokažeš slabost.

Ljudi te neće poštovati.
A to je laž.

To je laž, da ljudi ne bi trebalo
da pokažu stvaran život.

Ali moramo pokazati stvaran život,
jer to ljudima daje nadu.

Kao što sam rekao pre neki dan,
ja koristim 2. Korinćanima 4,

odlomak o glinenim posudama.

Glinena posuda ne vredi ništa.
Blago unutar nje

daje joj vrednost.

Tokom vremena mnogo tih posuda
pukne, boja se oguli,

ružno ih je gledati, ali...

kada Bog stavi Hristovu svetlost
unutar nas,

tada te pukotine imaju smisla, jer
to svetlo sija kroz te pukotine.

Da nema pukotina na toj posudi,
onda niste Bogu od koristi.

Morate imati tu slomljenost
da On može da sija kroz nju.

- Lepo.
- To je zadivljujuće.

Želim reći na kraju,
zaista se nadam i molimo se

da vas ovaj video može ohrabriti,

naročito vas pastore i lidere,
da budete smeli kao Deron.

Nemojte se suzdržavati.
Potrebno vam je krštenje.

Potreban vam je Sveti Duh.
Potrebna vam je sloboda.

Bog vas poziva.
Tu smo da bismo vam pomogli.

Možda možete početi sa našim
filmovima, kao on.

"Sedam dana avanture sa Bogom",
"Poslednja reformacija: Život" i

"Početak". Dođite na kikstart,
ako možete.

Dođite i iskusite tu slobodu,
iskusite tu porodicu

i budite deo nečega novog
što Bog radi,

kako Isus izgrađuje svoju crkvu.
Svi ste nam potrebni.

Bog vas blagoslovio! Zdravo!