Kako spasiti ajkulu o kojoj ne znate ništa?

One su druga najveća vrsta ribe na svetu, skoro da su izumrle i mi znamo veoma malo o njima. U ovom govoru, Simon Berou opisuje fascinantne goleme ajkule ("Velika sunčana riba" na irskom) i neverovatne, izuzetno jednostavne, metode koje je naučio da koristi kako bi ih spasao.

Goleme ajkule su neverovatna stvorenja.
One su prosto božanstvene.

Mogu da dosegnu dužinu od 10 metara,

neki smatraju i više.

Mogu da budu teške i do dve tone,

neki smatraju i do pet.

One su druga najveća vrsta ribe na svetu.

U pitanju je bezopasna vrsta
koja se hrani planktonom.

Smatra se da mogu

da filtriraju jedan
kubni kilometar vode na sat

i da opstanu sa 30 kg zooplanktona na dan.

To su neverovatna bića.

I mi, u Irskoj, imamo sreće
jer postoji puno golemih ajkula,

kao i prilika da ih izučavamo.

One su bile i veoma
značajne za priobalne zajednice

stotinama godina unazad,

pre svega u oblastima Kladag,
Daf i Konemara,

gde su mali zemljoradnici
imali običaj da otplove

na jedrenjacima i čamcima,

katkad daleko od obale,
katkad do mesta zvanog Sanfiš Benk,

koje se nalazi oko 48 kilometara
zapadno od ostrva Akil,

kako bi lovili goleme ajkule.

Ovo je stari drvorez iz 1800-ih

koji pokazuje da su se tada
ljudi interesovali za ajkule,

pre svega zbog ulja u njihovim jetrama.

Trećinu dužine ajkulinog tela čini jetra,

koja sadrži velike količine ulja.

To ulje se koristilo pre svega za rasvetu,

ali i za lečenje rana i u druge svrhe.

Godine 1742. za uličnu rasvetu

u Galveju, Dablinu i Vaterfordu,

koristilo se ulje ribe-sunce.

"Riba sunce" je jedan od naziva
za golemu ajkulu.

Bile su to veoma značajne životinje.

Prisutne su u morima od pamtiveka,
veoma su bitne za priobalne zajednice.

Verovatno najbolje dokumentovani lov
na golemu ajkulu na svetu

je onaj sa ostrva Akil.

Ovo je zaliv Kim na Akilovom ostrvu.

Ajkule su imale običaj da posećuju zaliv.

Ribari su vezivali mrežu
na sam kraj litice,

i razapinjali je do sledeće mreže.

Ajkula koja bi se našla u blizini
bi udarila u mrežu

i mreža bi pala pravo na nju,

usled čega bi ajkula najčešće
potonula i udavila se.

Ili bi povremeno odveslali u malim čamcima

i usmrtili ajkulu zabadajući joj koplje
u predeo vrata.

Zatim bi se vratili sa plenom
u luku Purten Harbor,

gde bi skuvali ajkule u kjlučaloj vodi
i upotrebili jetreno ulje.

Takođe su koristili ajkulino meso
kao đubrivo

i neretko su im odsecali peraja.

Verovatno najveća pretnja za ajkule
u svetu danas jeste

odsecanje njihovih peraja.

Ljudi se uglavnom plaše ovih životinja
zbog filma "Ajkula".

Svake godine, možda pet ili šest osoba
strada od napada ajkula.

Nedavno je jedna osoba poginula, zar ne?
Pre par nedelja.

Ljudi ubijaju oko 100 miliona
ajkula godišnje.

Zapravo ne verujem
da postoji prava ravnoteža,

ali sam ubeđen da ajkule
imaju više razloga

da se boje čoveka nego mi njih.

U pitanju je zaista dobro dokumentovan
lov na ajkule,

i kao što vidite,
sredinom XX veka je dostignut vrhunac

kada je ubijano 1500 ajkula godišnje.

Veoma brzo je usledio
pad u aktivnostima -

radi se o klasičnom ubrzanom rastu
i padu aktivnosti,

što ukazuje da su zalihe iscrpljene

ili da je razmnožavanje vrste usporeno.

Ubijeno je oko 12 000 ajkula
u tom periodu,

tako što se postavljao
običan kanap od konoplje

u zalivu Kim na Akilovom ostrvu.

Ljudi su i dalje ubijali ajkule
sredinom '80-ih godina,

pogotovo u mestima kao što je Danmor Ist
u okrugu Vaterford.

I otprilike 2 500 do 3 000 ajkula
je ubijeno do 1985. godine,

veliki broj su ubili norveški ribolovci.

Ne vidi se najbolje,
ali crna boja označava

norveške brodove
koji su se koristili za lov na ajkule,

što znači da crna linija na osmatračnici

ukazuje da je u pitanju
brod za lov na ajkule,

a ne na kitove.

Kroz jezik se vidi u kojoj meri
su goleme ajkule

bile značajne za priobalne zajednice.

Iako ne govorim tečno Irski,

znam da se u Keriju upotrebljava
izraz "Ainmhide na seolta",

što znači neman sa dva peraja.

Takođe se koristi izraz "Liop an da lapa",

nepokorna zver sa dva peraja.

Zatim imamo izraze "Liabhan mor",
u prevodu velika životnja,

kao i moj omiljeni "Liabhan chor greine",

velika sunčeva riba.

To je zaista zanimljiv naziv.

Na ostrvu Tori, koje je
jako neobično mesto, zovu ih "muldoons",

niko ne zna da kaže zašto.

Nadam se da niko u sali nije iz Torija;
to je predivno mesto.

Na ostrvu su uglavnom bile poznate

kao sunčeve ribe.

To označava da se izležavaju
na površini vode kada je sunčan dan.

Postoji bojazan da su goleme ajkule
postale izumiruća vrsta svuda u svetu.

Neki smatraju da se ne radi
o padu u broju jedinki.

Moglo bi da se radi o promenama
u distribuciji planktona.

Smatra se da bi ove ajkule mogle da budu

odličan pokazatelj klimatskih promena,

jer jedu plankton u rekordnim količinama

plivajuću unaokolo
sa otvorenim čeljustima.

One se danas nalaze na listi
ugroženih vrsta IUCN.

U Evropi su pokrenute inicijative
da se zaustavi lov na njih.

Zabranjeno je da se love ajkule
i da se izvode na kopno,

čak i one koje su slučajno ulovljene.

U Irskoj nisu zaštićene.

Zapravo u Irskoj one nemaju
nikakav legalan status,

uprkos našem interesovanju za tu vrstu

i istorijskom kontekstu
u kome goleme ajkule opstaju.

Veoma malo znamo o njima,

a veliki deo onoga što znamo

proizlazi iz njihovog običaja
da izranjaju na površinu.

I mi pokušavamo da dokučimo šta rade

na osnovu njihovog ponašanja na površini.

Tek sam prošle godine otkrio,
na konferenciji na ostrvu Man,

koliko je neuobičajeno živeti na mestu

gde goleme ajkule redovno,
učestalo i predvidivo

izranjaju na površinu kako bi "lenčarile".

Za naučnike je to zaista
neverovatna prilika

da vide i upoznaju goleme ajkule,

ta fantastična stvorenja.

I to nam pruža neverovatnu mogućnost
da ih izučavamo, da im se približimo.

Zato smo pre par godina -
iako je prošla bila udarna -

počeli da obeležavamo ajkule

kako bismo pokušali da otkrijemo

njihova kretanja i da li se uvek
vraćaju na ista mesta.

Koncentrisali smo se pre svega

na oblasti Severni Donegal i Zapadni Keri,

gde sam ja inače bio najaktvniji.

I obeležili smo ih
na veoma jednostavan način,

bez visoke tehnologije,
već uz pomoć velikog štapa.

Ovo je štap za pecanje

sa markerom na vrhu.

Popnemo se na brod i obeležimo ajkulu.

Bili smo veoma efikasni.

Obeležili smo 105 ajkula prošlog leta,

50 u roku od tri dana

kod poluostrva Inišoven.

Najteže je prići mestu,
biti tamo u pravo vreme.

Ali je tehnika sama po sebi
jednostavna i laka.

Pokazaću vam kako to izgleda.

Na brodu koristimo teleskopsku kameru

kako bismo snimili ajkule.

Sa jedne strane pokušavamo
da utvrdimo ajkulin pol.

Koristili smo
i nekoliko satelitskih markera,

tako da smo ipak upotrebili po koja
visoko tehnološka sredstva.

Ovo su markeri koji ujedno i snimaju.

Oni i arhiviraju informacije.

Satelitski marker funkcioniše
samo kada je izvan vode,

i tada šalje signal satelitu.

Međutim, ajkule i ostale ribe
su uglavnom ispod vode.

Ovaj marker nam omogućava
da lokalizujemo ajkule

na osnovu vremenskog intervala
i položaja sunca,

kao i temperature vode i dubine.

A onda je na nama
da rekonstruišemo njihovu putanju.

Marker je podešen da se posle
izvesnog vremena otkači sa ajkule,

u ovom slučaju je to bilo osam meseci,

i on se zaista otkačio u pravom trenutku,
izronio je na površinu,

pozdravio se sa satelitom

i poslao mu, ne sve podatke,
ali dovoljno da bismo mogli

da izvučemo nešto iz tih informacija.

I to je jedini načini da otkrijemo

ponašanje i pokrete ajkula
kada su ispod vode.

Ovo su karte koje smo izradili.

Ovde se vidi da smo obeležili obe ajkule
koje su plivale u blizini Kerija.

Jedna je provela svo vreme,
tačnije poslednjih osam meseci,

u irskim vodama.

Na dan Božića bila je u blizini
kontinentalnog platoa.

A ovo je ajkula za koju
još uvek nemamo precizne podatke,

na osnovu temperature i dubine mora,

ali znamo da je druga
provela većinu svog vremena

u, ili u blizini, Irskog mora.

Prošle godine, moje kolege sa ostrva Man,

markirali su jednu ajkulu

koja je, za 90 dana, prešla put
od ostrva Man do Nove Škotske.

To je 9 500 kilometara.

Nismo mislili da to može da se desi.

Drugi kolega iz SAD

je obeležio dvadesetak ajkula
u masačusetskom zalivu,

ali markiranje nije baš uspelo.

Jedino što zna to je gde ih je markirao

i gde su se tagovi otkačili.

A to je u Karipskom moru
i u blizini Brazila.

Mislili smo da goleme ajkule
radije žive u područjima

umerene klime, kao što je naše.

Ali one zapravo prelaze ekvator.

Pokušavamo da otkrijemo veoma jednostavne

stvari o golemim ajkulama.

Ono što je za mene

veoma čudno i iznenađujuće

to je koliko je ograničena
genetska raznolikost ajkula.

Ja nisam genetičar i ne umišljam
da se razumem u genetiku.

I zato je sjajno sarađivati
sa različitim stručnjacima.

Ja sam čovek sa terena.

Obuzme me panika ako treba
da provedem čitave sate

u laboratoriji sa belim mantilom.

Nisam ja za to.

Dobro je što možemo da radimo
sa genetičarima koji se u to razumeju.

Izučavajući genetske karakteristike
golemih ajkula,

otkrili su da je njihova raznovrsnost
veoma ograničena.

Ako pogledate prvi red,

vidite da su sve ove
različite vrste zapravo veoma slične.

Mislim da to znači
da sve pripadaju rodu ajkula

i da potiču od istog pretka.

Ako uzmete nukleotidnu raznovrsnost,

što je genetska karakteristika
koja se nasleđuje od roditelja,

možete videti da goleme ajkule,
ako pogledale prve rezultate,

imaju niži stepen raznovrsnosti

od ostalih vrsta ajkula.

I vidite da je ovo istraživanje
urađeno 2006. godine.

Pre 2006, nismo ništa znali
o genetičkoj varijabilnosti ovih ajkula.

Nismo znali da li se dele
u različite populacije

i da li postoje subpopulacije.

I naravno to je veoma bitno
ukoliko želite da utvrdite

tačnu veličinu populacije
i ugroženost vrste.

Les Nobl iz Aberdina

je posumnjao u ove rezultate

i odlučio da uradi drugo istraživanje

koristeći mikro-satelite,

koji su mnogo skuplji,
oduzimaju mnogo više vremena,

i koji su, na njegovo veliko iznenađenje,
dali skoro identične rezultate.

Dakle, ispostavilo se da goleme ajkule,

iz nekog nepoznatog razloga,
imaju veoma ograničenu raznovrsnost.

Smatra se da je možda genetički drift,

nastao pre 12 000 godina,

odgovoran za ovako
ograničenu raznovrsnost.

Međutim, raznovrsnost kit-ajkula,

druge velike vrste ajkula
koje se hrane planktonom,

je mnogo veća.

Vidimo da tu zapravo nema nikakve logike.

Dokazano je da ne postoji
genetska diferencijacija

između golemih ajkula
koje nastanjuju različite okeane.

To znači da, iako se goleme ajkule
mogu naći svuda u svetu,

genetički se ne mogu razlikovati

one iz Pacifičkog ili Atlantskog okeana,
od onih sa Novog Zelanda

ili iz Irske ili Južne Afrike.

Sve one izgledaju isto.

Međutim, i to je iznenađujuće.
Donekle neočekivano.

Ja to naprosto ne razumem
i ne trudim se da razumem.

I čisto sumnjam
da većina genetičara to razume,

ali to ih ne sprečava
da objavljuju brojke.

Može se proceniti veličina stanovništva

na osnovu genetičke raznovrsnosti.

Rus Helzel uspeo je da utvrdi
tačan broj jedinki:

8 200 golemih ajkula.

To je to.

8 000 golemih ajkula na svetu.

Pomislićete: "Ma, to je smešno.
Nema teorije."

Les je uradio preciznije istraživanje

i zaključio da ih ima oko 9 000.

Različiti rezultati se mogu pripisati
upotrebi različitih mikro-satelita.

Ali na osnovu svih tih istraživanja
došli smo do proseka,

a prosek je oko 5 000,

u šta ja lično ne verujem,

ali ja sam inače skeptik.

Ali čak i u slučaju blagog odstupanja
u brojkama,

efektivna populacija verovatno
broji oko 20 000 jedinki.

Da li se sećate koliko ih je samo
ubijeno kod ostrva Akil

'70-ih i '50-ih godina prošlog veka?

Sve ovo ukazuje na činjenicu

da postoji rizik od izumiranja ove vrste

zbog ograničene veličine populacije.

Od ukupno 20 000 ajkula,
procenjuje se da su 8 000 ženke.

To znači da postoji samo 8 000 ženki
golemih ajkula na svetu?

Ne znam. Ne verujem u to.

Problem sa ovim istraživanjima

jeste ograničen broj uzoraka.

Nisu dobili dovoljno uzoraka kako bi

zaista detaljno izučili
sve genetske karakteristike.

Odakle potiču uzorci

koji se koriste za genetska istraživanja?

Pa jedan od očiglednih izvora
jesu mrtve ajkule.

Mrtve ajkule nađene na plaži.

U Irskoj godišnje nađemo dve ili tri
mrtve ajkule na kopnu,

uz malo sreće.

Drugi izvor jeste prilov kao posledica
ribolovnih aktivnosti.

Tako su do nas dospevale ajkule koje su se
upetljale u mrežu na površini vode.

To je sada zabranjeno,
što je dobra vest za ajkule.

Neke se upetljaju u mreže, u alov.

Ovo je ajkula koja je izneta na kopno
malo pre Božića,

nezakonito jer je to zabranjeno
po evropskom zakonu.

Prodavali su je po ceni od osam evra
po kilogramu kao stek od ajkule.

Čak su okačili recept na zid
dok im nije naznačeno da je to zabranjeno.

Na kraju su zaista dobili kaznu.

Za sva istraživanja koja sam vam pokazao,

do sada je upotrebljeno ukupno 86 uzoraka

u svetu.

U pitanju je izuzetno ozbiljan posao,

sva ta istraživanja pokreću
veoma bitna pitanja,

i govore nam dosta toga
o veličini populacije,

kao i o subpopulacijama
i strukturi stanovništva,

ali su ona ograničena
zbog nedostatka uzoraka.

Za markiranje ajkula,

postavljali smo se na prednju stranu
gumenog čamca,

bilo je potrebno povući se brzo unazad

jer ajkule ponekad mogu da reaguju.

Jednom prilikom, kada smo bili na severu,
u Malin Hedu u oblasti Donegal,

ajkula je repom udarila čamac

jer ju je iznenadila blizina čamca
više nego postavljanje markera,

ja barem tako mislim.

Prošlo je ok. Bili smo mokri.
Nikakav problem.

Kasnije, kada smo se Emet i ja

vratili u luku Malin Hed,

video sam da su na prednjoj strani broda
ostali tamni viskozni tragovi.

I onda sam se setio - nekada sam provodio
dosta vremena

na komercijalnim ribarskim brodovima -

ribari su govorili da uvek znaju

kada im se golema ajkula upetljala u mrežu

na osnovu tragova koje ostavlja za sobom.

Pomislio sam da je verovatno
ajkula ostavila te tragove.

Zanimalo nas je

da dođemo do uzoraka tkiva
za genetska istraživanja

jer smo znali da su dragocena.

I koristili smo konvencionalne metode -

samostrel, vidite da ga držim u ruci -

koristimo za uzimanje uzoraka sa kitova
i delfina za genetska istraživanja takođe.

Probao sam i razne druge metode.

Međutim, strele su se stalno lomile

jer je ajkulina koža izuzetno tvrda.

Nema šanse doći do uzorka na taj način.

Znali smo da to neće uspeti.

Kada sam video crni trag
na prednjoj strani broda,

pomislio sam, treba iskoristiti ono
što ti je dato na ovom svetu.

I tako sam skinuo crnu sluz sa broda.

Imao sam malu epruvetu sa alkoholom,

sve što je potrebno
da pošaljem uzorak genetičarima.

Prikupio sam supstancu
i poslao uzorak u Aberdin,

sa napomenom "Proverite ovo".

Mesecima nisu ništa preduzeli
po tom pitanju.

Samo kada smo imali
konferenciju na ostrvu Man,

ja sam mu redovno slao mejlove pitajući:

"Da li ste slučajno
pogledali moji uzorak?"

On je odgovarao: "Ma da.
Kasnije, kasnije."

Na kraju je zaključio
da je bolje da to stvarno uradi

jer se do tada nikada nismo sreli

i mogao bi da se osramoti što nije uradio.

I na njegovo veliko iznenađenje,
našli su DNK u sluzi.

Uvećali su ga i testirali

i otkrili su da se radi
o DNK goleme ajkule,

dobijenom iz sluzi.

Bio je veoma uzbuđen zbog tog otkrića.

Od tada sluz nosi naziv
"sluz Simonove ajkule".

I pomislio sam: "Hej, znate šta,
ja ovo mogu dodatno da produbim".

Odlučili smo da pokušamo da nađemo još

sluzi u moru.

Pošto smo već potrošili
tri i po hiljade za satelitske markere,

odlučio sam da uložim još 7,95 -
cena je još uvek okačena -

i kupim u maloj lokalnoj prodavnici
u Kilrušu

dršku za podni brisač

i nekoliko sunđera za čišćenje rerne
za još manje novca.

Umotao sam sunđer oko držača

i očajnički sam priželjkivao
da mi se ukaže prilika

da dođem u kontakt sa ajkulama.

Sve ovo se desilo u avgustu,

a ajkule se uglavnom mogu videti
u junu ili julu.

U avgustu retko kad se vide.

Veoma je mala verovatnoća
da budete na pravom mestu

i naiđete na ajkule u avgustu.

Bili smo očajni.

Pohrlili smo ka ostrvima Blasket
čim smo čuli da tamo ima ajkula

i naišli smo na nekoliko njih.

Dovoljno je bilo da držačem
pređemo preko ajkulinih leđa,

dok prolazi ispod čamca -

ovde možete videti
kako ajkula prolazi ispod čamca -

kako bismo prikupili sluz.

I evo kako ona izgleda.

Pogledajte tu predivnu,
crnu ajkulinu sluz.

U roku od pola sata,

prikupili smo pet uzoraka
od pet različitih ajkula,

zahvaljujući metodi uzorkovanja
na osnovu sluzi Simonove ajkule.

(Smeh)

(Aplauz)

Izučavam kitove i delfine
u Irskoj već 20 godina,

i oni su u neku ruku spektakularniji.

Verovatno ste videli flim o grbavom kitu

koji smo snimili pre mesec ili dva
u oblasti Veksford.

Uvek imamo na umu nasleđe
koje želimo da ostavimo za sobom.

Ja sam mislio da će to biti grbavi kit
koji iskače iz vode

ili delfini.

Ali ponekad takve stvari
same dolaze do nas

i treba znati iskoristiti takvu priliku.

Moguće je da će ovo
biti moja zaostavština -

Simonova ajkulina sluz.

Ove godine smo dobili novac

da nastavimo da prikupljamo uzorke.

I ono što je veoma korisno

to su teleskopske kamere -
ovo je moja koleginica Džoan

sa teleskopskom kamerom -

koje vam omogućuju
da gledate ispod ajkule.

Pokušavamo da vidimo
da li mužjaci imaju bodlje,

koje kao da vise iza njihovih leđa.

Dakle, lako je utvrditi pol ajkule.

To znači da, ako smo u mogućnosti
da odredimo ajkulin pol

pre nego što uzmemo uzorak,

onda možemo reći genetičaru
da li je uzorak uzet sa ženke ili mužjaka.

To je veoma bitno jer trenutno
ne postoji mogućnost

da se genetski napravi razlika
između mužjaka i ženke,

što je meni delovalo zaista neverovatno,

jer jednostavno ne znaju odakle da počnu.

Međutim, određivanje ajkulinog pola

veoma je značajno

zbog, na primer, kontrolisanja trgovine

golemim ajkulama i drugim vrstama

jer je zabranjeno baviti se trgovinom
ajkulama bilo koje vrste.

One se i dalje love
i mogu se naći na tržištu.

Kao biolog sa terena,

jedino što želim jeste
da upoznam te životinje.

Želim da naučim što više o njima.

Prilike su retke.

Sezona kada se ajkule mogu videti
često je veoma kratka.

Mi jednostavno želimo da naučimo
što je više moguće za što kraće vreme.

Zar nije fantastično

što možemo te uzorke nekome da damo

i da na taj način otvorimo
nova polja istraživanja

u drugim oblastima, u genetici na primer,

koja može toliko toga da izvuče iz ovoga.

Dakle, kao što sam rekao,

čudno je kako neke stvari
dospevaju do nas.

Iskoristite priliku.

Mislim da će ovo biti moje nasleđe
u oblasti nauke.

Nadam se da će mi stići nešto
spektakularnije i romantičnije

pre nego što umrem.

Ali za sada, hvala vam za ovo.

Pripazite na ajkule.

Ako želite da saznate nešto više,
posetite sajt o golemim ajkulama

koji smo nedavno napravili.

Hvala na pažnji.

(Aplauz)