Moć fraze "za sada" | Kerol S. Dvek (Carol S Dweck) | TEDxNorrköping

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Kerol Dvek istražuje "mentalni sklop usmeren ka rastu" - ideju da možemo da proširimo kapacitet mozga kako bismo učili i rešavali probleme. U ovom govoru, opisuje dva načina na koja možete da mislite prilikom rešavanja problema koji je malčice pretežak za vas. Da li niste dovoljno pametni da ga rešite... ili ga prosto niste rešili za sada? Sjajan uvod u ovu uticajnu oblast.

Snaga fraze "za sada".

Čula sam za srednju školu u Čikagu

gde đaci moraju da polože
određen broj predmeta da bi maturirali,

a ukoliko ne polože neki predmet
dobiju ocenu "nedovoljan, za sada".

I pomislila sam kako je to sjajno,

jer kada dobijete negativnu ocenu,
mislite, ne vredim, izgubljena sam.

Ali ako dobijete ocenu
"nedovoljan, za sada",

shvatate da je učenje poput krive.

To vam krči put za budućnost.

"Nedovoljan, za sada" mi je i osvetlilo
kritične događaje s početka karijere,

istinske prekretnice.

Želela sam da vidim

kako deca izlaze na kraj
s izazovima i poteškoćama,

pa sam zadala desetogodišnjacima

probleme koji su malčice preteški za njih.

Neki su reagovali zapanjujuće pozitivno.

Govorili su stvari, kao:
"Ja volim izazove"

ili: "Znate, nadala sam se
da bi ovo moglo da bude poučno."

Razumeli su da se njihove sposobnosti
mogu razvijati.

Imali su, ono što zovem
mentalnim sklopom usmerenim ka rastu.

Ali drugi đaci su to posmatrali
kao tragediju, katastrofu.

Iz njihove perspektive
okorelijeg mentalnog sklopa,

gledali su na to kao na procenu
njihove inteligencije i omanuli su.

Umesto da se naslađuju snagom "za sada",

njima je ovladala tiranija "sada".

I šta su onda uradili?

Reći ću vam šta su onda uradili.

U jednom istraživanju su nam rekli
da bi sledeći put verovatno varali,

umesto da uče više kad padnu na testu.

U drugom istraživanju, nakon neuspeha,

tražili su nekoga
ko je prošao gore od njih,

kako bi se osećali dobro u svojoj koži.

Nakon niza istraživanja, zaključak je
da će da beže od poteškoća.

Naučnici su merili
električnu aktivnost mozga

đaka suočenih s greškom.

S leva, vidite đaka
s okorelim mentalnim sklopom.

Gotovo da nema aktivnosti.

Oni beže od grešaka.

Ne bave se njima.

No s desna, imate đake
s mentalnim sklopom usmerenim ka rastu,

s pretpostavkom da se sposobnosti
mogu razvijati.

Njihov angažman je izražen.

Njihov um varniči zbog "za sada".

Njihov angažman je izražen.

Oni obrađuju grešku.

Uče iz nje i ispravljaju je.

Kako vaspitavamo našu decu?

Da li ih vaspitavamo za sad
umesto "za sada"?

Da li podižemo decu
koja su opsednuta peticama?

Da li podižemo decu koja
ne znaju da sanjaju velike snove?

Njihov najveći cilj je da dobiju
novu peticu ili novu ocenu na kontrolnom?

I da li oni prenose tu potrebu
za stalnim potvrđivanjem

u svoju budućnost?

Možda, jer mi poslodavci prilaze i govore

kako smo već podigli jednu generaciju

mladih radnika koji
ne mogu da preguraju dan

ako ne dobiju nagradu.

Dakle, šta možemo da uradimo?

Kako da sagradimo taj most do "za sada"?

Evo šta možemo da uradimo.

Pre svega, možemo da mudro pohvaljujemo,

da ne hvalimo inteligenciju ili talenat.

To je zatajilo.

Ne radite to više.

Već hvalite sam proces
kojim su deca zaokupljena:

njihov trud, strategije,
usredsređenost, istrajnost,

njihov napredak.

Hvaljenjem samog procesa

stvarate decu
koja su vredna i fleksibilna.

Postoje i drugi načini
da nagradite "za sada".

Nedavno smo se udružili
sa naučnicima za igre

sa Univerziteta u Vašingtonu

kako bismo napravili matematičku
internet igru koja nagrađuje "za sada".

U ovoj igri, đaci su nagrađivani
za trud, strategiju i napredak.

Uobičajena matematička igra

vas nagrađuje za
trenutno dobijanje tačnog rezultata,

ali ova igra je nagrađivala postupak.

A mi smo dobili više truda,

više strategija,

veći angažman
tokom dužih vremenskih perioda,

i veću istrajnost, kada bi naleteli
na veoma, veoma teške probleme.

Pronašli smo da samo reči
"za sada" i "nedovoljan, za sada",

daju deci više samopouzdanja,

krče im put do budućnosti,
a to stvara i veću istrajnost.

I zapravo možemo da promenimo
mentalni sklop đaka.

U jednom istraživanju, naučili smo ih

da svaki put kada se otrgnu
od svog ustaljenog gledišta

kako bi naučili nešto novo i teško,

neuroni u njihovom mozgu
stvaraju nove, čvršće veze

te vremenom mogu postati pametniji.

Pogledajte šta se desilo:
prema ovom istraživanju,

đaci koji nisu podučavani da imaju
mentalni sklop usmeren ka rastu,

nastavili su da dobijaju sve lošije ocene
tokom ovog teškog školskog prelaza,

ali oni koji su naučili ovu lekciju
imali su drastične skokove u ocenama.

Ovo smo pokazali, ovaj napredak,

na primeru hiljada dece,
naročito kod siromašnih đaka.

Zato razgovarajmo o jednakosti.

U našoj zemlji, imamo grupe đaka

koji hronično podbacuju,

na primer,
deca u gradovima iz unutrašnjosti,

ili deca
iz autohtonih američkih rezervata.

A oni su toliko dugo prolazili veoma loše
da mnogi misle kako je to neizbežno.

Ali kada pedagozi stvore uslove za umni
rast, učionice ispunjene sa "za sada",

dolazi do jednakosti.

A evo vam samo nekoliko primera.

Za samo jednu godinu, odeljenje
iz vrtića u Harlemu, u Njujorku,

postiglo je vrhunske rezultate
na Nacionalnom testu dostignuća.

Mnogi od njih nisu znali ni da drže olovku
kada su krenuli u školu.

Za samo godinu dana,

đaci četvrtog razreda iz Južnog Bronksa,
koji su veoma zaostajali,

postali su najbolje odeljenje
četvrtog razreda u državi Njujork

na državnom testu iz matematike.

Za samo godinu, godinu i po,

američki đaci domoroci
u školama iz rezervata

pomerili su se sa začelja
do vrha liste u svom okrugu,

a taj okrug obuhvata
i imućnije delove Sijetla.

Dakle, domorodačka deca
su prevazišla Majkrosoftovu decu.

Ovo se desilo jer je značenje

truda i teškoće preoblikovano.

Ranije su se zbog truda i poteškoća

osećali glupima,
imali su potrebu za odustajanjem,

ali sada zbog truda i poteškoća,

njihovi neuroni prave nove veze,

jače veze.

Tada postaju pametniji.

Nedavno sam primila pismo
od jednog trinaestogodišnjaka.

Rekao je: "Draga profesorko Dvek,

cenim da je vaše pisanje zasnovano
na temeljnom naučnom istraživanju

i zato sam odlučio
da ga isprobam u praksi.

Više se trudim u školi,

više se trudim u odnosima
s mojom porodicom,

kao i u odnosima s decom u školi,

i osećam veliki napredak
na svim ovim poljima.

Sad shvatam da sam protraćio
najveći deo svog života."

Hajde da ne traćimo živote,

jer kad jednom shvatimo

da su naše veštine sposobne
za izuzetan napredak,

to će da postane osnovno ljudsko pravo
za decu, za svu decu,

da žive na mestima
koja im obezbeđuju taj napredak,

da žive na mestima ispunjenim
sa "za sada".

Hvala vam.

(Aplauz)