Zašto volim zemlju koja me je izdala

Kada je bio dete, Džordža Takeija i njegovu porodicu prisilili su da odu u kamp za Amerikance japanskog porekla, što je bila "bezbednosna" mera tokom Drugog svetskog rada. 70 godina kasnije, Takei se osvrće na to kako je kamp oblikovao njegovu iznenađujuću, ličnu definiciju rodoljublja i demokratije.

Veteran sam svemirskog broda Enterprajz.

Jezdio sam kroz galaksiju

na ogromnoj letelici

sa ljudima

iz celog sveta,

različitih rasa, različitih kultura,

različitog porekla,

svi smo zajedno radili

i naša misija je bila
da istražimo čudnovate nove svetove,

da pronađemo novi život
i nove civilizacije,

da hrabro idemo tamo gde niko
do tada nije išao.

Pa -

(Aplauz) -

Ja sam unuk imigranata iz Japana

koji su došli u Ameriku,

hrabro koračajući u novi svet,

tražeći nove prilike.

Moja majka je rođena u Sakramentu,
u Kaliforniji.

Moj otac je iz San Franciska.

Sreli su se i uzeli u Los Anđelesu,

i ja sam se tamo i rodio.

Imao sam četiri godine

kada je Japan bombardovao Perl Harbor

7. debembra 1941,

i svet se preko noći upustio

u svetski rat.

Ameriku je odjednom

obuzela histerija.

Japanski Amerikanci,

američki građani japanskog porekla,

gledani su

sa sumnjom i strahom

i čistom mržnjom

jednostavno jer smo izgledali

kao ljudi koji su bombardovali
Perl Harbor.

Histerija je rasla i rasla

sve dok u februaru 1942.

predsednik Sjedinjenih Država,

Frenklin Delano Ruzvelt,

nije naredio svim Amerikancima
japanskog porekla

na američkoj zapadnoj obali

da se na brzinu postroje

bez optužbi, bez suđenja,

bez procesuiranja.

Procesuiranje je sam stub

našeg pravnog sistema.

To je sve nestalo.

Trebalo je da se postrojimo

i da nas zatvore u 10 zatvorskih kampova
sa bodljikavom žicom

u nekim od najudaljenijih mesta
u Americi:

pakleno vrućoj pustinji Arizone,

po sparnim močvarama Arkanzasa,

pustarama u Vajomingu,
Ajdahu, Juti, Koloradu

i dva najudaljenija mesta u Kaliforniji.

Slavio sam svoj peti rođendan 20. aprila,

i samo nekoliko nedelja nakon toga,

moji roditelji su pokupili
mog mlađeg brata,

moju mlađu sestru i mene

veoma rano jednog jutra

i na brzinu su nas obukli.

Brat i ja smo bili u dnevnoj sobi

i gledali smo kroz prozor

i videli smo dva vojnika
kako prilaze kući.

Na puškama su nosili bajonete.

Gazili su do prednjeg trema

i lupali su po vratima.

Moj otac je otvorio

i vojnici su nam naredili
da izađemo iz doma.

Moj otac je mom bratu i meni dao

da nosimo male komade prtljaga,

i izašli smo i stajali na prilazu

čekajući da izađe majka,

i kada je ona konačno izašla,

u jednoj ruci je držala našu malu sestru,

u drugoj ogroman ranac,

a niz oba obraza su joj se slivale suze.

Nikad neću moći da zaboravim taj prizor.

Urezan mi je u sećanje.

Odvedeni smo iz našeg doma

i utrpani na vagone

sa drugim porodicama Amerikanaca
japanskog porekla.

Na oba kraja svakog vagona

su bili postavljeni sražari,

kao da smo bili kriminalci.

Odveli su nas preko dve trećine zemlje,

klackali smo se u tom vozu
četiri dana i tri noći,

do močvara u Arkanzasu.

Još uvek se sećam ograde
sa bodljikavom žicom

koja me je zadržavala.

Sećam se visoke stražarske kule

sa mitraljezima koji su bili
upereni ka nama.

Sećam se svetla za pretragu
koje me je pratilo

kada sam noću išao

od moje barake do toaleta.

Ali za mene koji sam tada
imao pet godina,

mislio sam je bilo lepo
što su mi osvetlili put

da mogu da piškim.

Bio sam dete,

premlad da razumem okolnosti

toga što sam bio tamo.

Deca se neverovatno lako prilagođavaju.

Ono što bi bilo groteskno nenormalno

postalo je moja normalnost

kao zatvorenika ratnog logora.

Za mene je postala rutina
da se postrojim triput dnevno

da jedem očajnu hranu
u bučnoj hali.

Za mene je postalo normalno
da idem sa mojim ocem

da se tuširam u grupnom kupatilu.

Postalo mi je normalno
da budem u zatvoru,

u logoru okruženom bodljikavom žicom.

Kada se rat završio,

pustili su nas

i dali nam kartu u jednom pravcu

za bilo gde u Sjedinjenim Državama.

Moji roditelji su odlučili da se vrate

kući u Los Anđeles,

ali to više nije bilo mesto
gde smo bili dobrodošli.

Bili smo bez dinara.

Oduzeli su nam sve,

i netrpeljivost je bila žestoka.

Naš prvi dom je bio Skid Rou

u najnižem delu grada,

i živeli smo sa beskućnicima, pijanicama

i ludim ljudima,

svuda je bio smrad mokraće,

na ulici, u uličicama,

u hodniku.

Bilo je to užasno iskustvo,

i za nas decu je bilo užasavajuće.

Sećam se da se jednom

pijan čovek doteturao do nas

i pao tačno pred nama

i povratio.

Moja mala sestra je rekla:
"Mama, hajdemo nazad kući,"

jer je boljikava žica

za nas

bila dom.

Moji roditelji su naporno radili

da se vrate na staro.

Izgubili smo sve.

Bili su na sredini svojih života

i kretali su ispočetka.

Radii su bez prekida

i konačno su mogli

da skupe sredstva da kupe

trosobnu kuću u finom komšiluku.

Ja sam bio tinejdžer

i veoma me je zanimao

moj zatvorski boravak u detinjstvu.

Čitao sam knjige o građanskim pravima
koje su mi govorile

o idealima američke demokratije.

Svi ljudi su jednaki,

imamo neotuđivo pravo

na život, slobodu i traženje sreće,

i nisam mogao da usaglasim to

sa onim za šta sam znao da je bio
moj boravak u zatvoru u detinjstvu.

Čitao sam knjige iz istorije

i nisam mogao da nađem ništa o tome.

Tako sam s ocem posle večere učestvovao

u dugim, ponekad žustrim raspravama.

Imali smo mnogo takvih razgovora

i iz njih sam izvukao

mudrost mog oca.

On je najviše patio

u tim zatvorskim uslovima,

a ipak je razumeo američku demokratiju.

Rekao mi je da je naša demokratija

demokratija naroda,

i da može da bude sjajna kao i narod,

ali i pogrešiva kao i narod.

Rekao mi je da američka demokratija

suštinski zavisi od dobrih ljudi

koji neguju ideale našeg sistema

i koji su aktivno uključeni u procesu

funkcionisanja naše demokratije.

Odveo me je do štaba za kampanju -

guverner Ilinoja se kandidovao
za predsednika -

i upoznao me je
s američkom izbornom politikom.

Takođe mi je pričao o mladim Amerikancima

japanskog porekla

tokom Drugog svetskog rata.

Kada je bombardovan Perl Harbor,

mladi Amerikanci japanskog porekla,
poput svih mladih Amerikanaca,

potrčali su da se prijave u vojsku

i volontiraju da se bore za svoju zemlju.

Na taj čin patriotizma

su im odgovorili šamarom u lice.

Nisu nam dali da služimo

i svrstali su nas
kao domaće neprijatelje.

Bilo je nečuveno
da vas nazovu neprijateljem

kada volontirate da se borite
za svoju zemlju,

ali to je bilo u složenici
sa rečju "domaći",

što je pogrdna reč

za "građanin".

Oduzeli su nam čak i reč "građanin"

i zatvorili nas na godinu dana.

A onda je Vlada shvatila

da postoji manjak ljudi tokom rata

i brzinom kojom su nas postrojili,

otvorili su vojsku za službu

mladim Amerikancima japanskog porekla.

Bilo je potpuno nelogično,

ali desila se neverovatna,

zapanjujuća stvar -

hiljade mladih Amerikanaca

i Amerikanki japanskog porekla

je krenulo iza tih ograda
sa bodljikavom žicom,

obuklo istu uniformu kao onu
koju su nosili stražari,

ostavili su porodice u zatočeništvu

da bi se borili za ovu zemlju.

Rekli su da će se boriti

ne samo da izvuku svoje porodice

van tih ograda s bodljikavom žicom,

već i zato što su obožavali sam ideal

onoga što zastupa naša Vlada,

što bi trebalo da zastupa,

i sve to je ukinuto

onim što se radilo.

Svi ljudi su stvoreni jednaki.

I svi su otišli da se bore za ovu zemlju.

Stavili su ih u odvojenu jedinicu

sa svim Amerikancima japanskog porekla

i poslali su ih na ratišta u Evropu,

a oni su dali sve od sebe.

Borili su se neverovatnom,

zapanjujućom hrabrošću i junaštvom.

Slali su ih na najopasnije zadatke

i istrpeli su najveće žrtve proporcionalno

od svih jedinica.

Postoji jedna bitka koja to ilustruje.

To je bila bitka za Gotsku liniju.

Nemci su bili načičkani

na obronku planine,

sa dosta stena,

u nesavladivim pećinama

i tri saveznička bataljona

su tukla tu planinu

šest meseci

i bili su u pat poziciji.

442. jedinica je pozvana

da se pridruži borbi

ali su ljudi iz te jedinice

smislili jedinstvenu

ali opasnu ideju.

Zadnji deo planine sačinjavale su

samo stenovite litice.

Nemci su mislili da bi napad iz pozadine

bio nemoguć.

Vojnici iz 442. jedinice odlučili su
da urade nemoguće.

U tamnoj noći bez meseca

počeli su da se penju
uz taj stenoviti zid

visok više od 300 metara,

pod punom ratnom opremom.

Penjali su se celu noć

po čistoj litici.

U tami,

neki su izgubili

svoj oslonac

i pali su u sopstvenu smrt

u uvalu pod sobom.

Svi su pali tiho.

Niko nije uzviknuo,

kako ne bi odali svoju poziciju.

Peli su se celih osam sati,

a oni koji su došli do vrha

ostali su tamo do prvih zraka sunca,

i čim se svetlost probila,

napali su.

Nemci su bili iznenađeni

i oni su zauzeli brdo

i razbili Gotsku liniju.

Mirovanje od šest meseci

je razbila 442. jedinica

za 32 minuta.

To je bio neverovatan čin,

i kad se rat završio,

442. jedinica se vratila u SAD

kao jedinica sa najviše odličja

u celom Drugom svetskom ratu.

Na travnjaku Bele kuće pozdravio ih je

predsednik Truman, koji im je rekao:

"Borili ste se
ne samo protiv neprijatelja

već i predrasuda, i pobedili ste."

Oni su moji heroji.

Držali su se svoje vere

u sjajne ideale ove zemlje

i dokazali su da biti Amerikanac

nije samo za neke ljude,

da rasa nije način definisanja
toga što smo Amerikanci.

Proširili su to
šta znači biti Amerikanac

i uključili Amerikance japanskog porekla

kojih su se plašili, na koje su sumnjali
i koje su mrzeli.

Oni su bili agenti promene,

i meni su ostavili

nasleđe.

Oni su moji heroji

i moj otac je moj heroj,

koji je razumeo demokratiju

i vodio me kroz nju.

Dali su mi nasleđe,

sa kojim dolazi odgovornost

i posvećen sam tome

da od svoje zemlje napravim

još bolju Ameriku,

da od naše Vlade napravim

još bolju demokratiju,

i zbog heroja koje imam

i patnji kroz koje sam prošao,

mogu da stanem pred vas

kao gej Amerikanac japanskog porekla,

ali i više od toga,

ja sam ponosni Amerikanac.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)