Kada se usprotiviti - a kada popustiti

Eš Bekam se nedavno našla u situciji zbog koje se zapitala: ko sam ja? Osetila se rastrgnutom između dve uloge - tetke i glasnogovornice. Svako od nas se povremeno suoči sa ovom borbom, kaže - i nudi nam odvažne predloge kako da se zauzmemo za naš moralni integritet kada to nije praktično.

Letos sam se vratila u Ohajo
zbog venčanja u porodici

i dok sam bila tamo,

organizovano je upoznavanje
sa Anom i Elzom iz "Ledenog kraljevstva".

Ne baš Anom i Elzom
iz "Ledenog kraljevstva",

kako ovaj događaj nije odobrio Dizni.

Ove dve preduzetnice su se bavile
organizovanjem zabava za princeze.

Dete vam puni pet godina?

One će da dođu, otpevaju pesmice,
prospu malo vilinskog praha, sjajno je.

I nije im se propuštala prilika,

poput fenomena "Ledenog kraljevstva".

Unajmila ih je
lokalna prodavnica igračaka,

deca su došla u subotu ujutru,

kupila nešto od Diznija,
slikala se s princezama

i to je bilo sve.

Nešto kao Deda Mraz,
bez sezonskog ograničenja.

(Smeh)

A moja troipogodišnja nećaka Samanta
je bila oduševljena.

Nije je bilo briga što ove dve žene
potpisuju postere i bojanke

kao Snežna kraljica i princeza Ana
s jednim n, kako bi izbegle tužbu.

(Smeh)

Što se tiče moje nećake i više od 200 dece
tog dana na parkingu,

ovo su bile Ana i Elza
iz "Ledenog kraljevstva".

Pakleno je vruće subotnje
avgustovsko jutro u Ohaju.

Stigli smo u 10 sati, u zakazano vreme

i dodeljen nam je broj 59.

Do 11 sati su prozvali
brojeve od 21 do 25;

ovo će potrajati

i nije bilo dovoljno besplatne šminke,
niti privremenih tetovaža,

koji bi sprečili silna topljenja
koja su se dešavala ispred prodavnice.

(Smeh)

Dakle, prozvali su nas do 12:30:

"Brojevi od 56 do 63, molim."

I kada smo ušli, tu scenu
vam jedino mogu opisati rečima -

izgledalo je kao da je Norveška povratila.

(Smeh)

Tu su bile kartonske pahulje
svuda po podu,

sjaj na svim ravnim površinama
i ledenice svuda po zidovima.

I dok smo stajali u redu,

kako bih nećaci obezbedila bolji pogled

od pozadine majke broja 58,

podigla sam je na svoja ramena

i ona je momentalno bila
fascinirana prizorom princeza.

I kako smo prilazili,
njeno uzbuđenje je samo raslo

i kada smo konačno stigli na vrh reda

i kada je broj 58 razvila svoj poster,
kako bi ga princeze potpisale,

bukvalno sam mogla da osetim uzbuđenje
kako joj potresa telo.

I, da budem iskrena, tada
sam i sama bila prilično uzbuđena.

(Smeh)

Mislim, skandinavska dekadencija
je bila očaravajuća.

(Smeh)

Stigli smo ispred svih,

a unezverena pomoćnica
se okreće mojoj nećaci i kaže:

"Zdravo, dušo. Ti si na redu!

Želiš li da siđeš ili ćeš da ostaneš

na tatinim ramenima tokom fotografisanja?"

(Smeh)

I ja sam se,
u nedostatku bolje reči, sledila.

(Smeh)

Neverovatno je kako iznenada
možemo da se suočimo s pitanjem:

ko sam ja?

Jesam li ja tetka?
Ili sam glasnogovornica?

Milioni ljudi su videli moj snimak
o tome kako da vodimo teške razgovore,

a jedan je bio baš ispred mene.

Istovremeno,

ništa mi nije važnije
od dece u mom životu,

pa sam se zatekla u situaciji
u kojoj se često zateknemo,

rastrgnuti između dve stvari,
dva nemoguća izbora.

Da li da budem glasnogovornica?

Da li da spustim nećaku s ramena
i okrenem se pomoćnici i objasnim joj

da sam ja zapravo
devojčicina tetka, a ne otac

i da bi trebalo više da pazi

i da ne donosi ishitrene sudove o rodu,
zasnovane na frizuri i prćenju dece -

(Smeh) -

i da tako

propustim nešto što je, do danas,
najizuzetniji dan u nećakinom životu.

Ili da budem tetka?

Da li da odmahnem na taj komentar,
napravim milion fotografija

i ne budem ni za sekund odvraćena
od čistog užitka tog momenta,

i postupajući tako

odšetam postiđena zbog toga
što se nisam zauzela za sebe,

naročito pred nećakom.

Ko sam ja?

Šta je važnije? Koja uloga je vrednija?

Jesam li tetka? Ili sam glasnogovornica?

A imala sam delić sekunde da odlučim.

Uče nas

da živimo u sve polarizovanijem svetu.

Sve je crno i belo, mi i oni,
ispravno i pogrešno.

Nema sredine, ne postoji siva zona,
samo polaritet.

Polaritet je stanje u kom
su dve ideje ili mišljenja

potpuno međusobno suprotne;

dijametralno suprotne.

Na kojoj ste strani?

Da li ste nedvosmisleno i bespogovorno

protiv rata, za slobodu,
protiv smrtne kazne

za kontrolu oružja, zagovornici
otvorenih granica i za sindikat?

Ili ste apsolutno i beskompromisno

za rat, protiv abortusa, za smrtnu kaznu,

ubeđeni da je
drugi stav Ustava prevaziđen,

protiv imigranata i za kapitalizam?

Sve ili ništa, sa nama ste ili protiv nas.

To je polaritet.

Problem s polaritetom i apsolutima je

što uklanjaju individualnost
iz našeg ljudskog iskustva

i da su stoga kontradiktorni
našoj ljudskoj prirodi.

Ali ako nas vuku na dve strane,

ali to nije naša stvarnost -

polaritet nije naša stvarnost -

kako da nađemo put iz toga?

Šta je s druge strane spektra?

Ne mislim da je to nedostižna,
harmonična utopija,

mislim da je suprotno polaritetu dualizam.

Dualizam je stanje posedovanja dva dela,

koja nisu dijametralno suprotna,

a postoje istovremeno.

Ne mislite da je moguće?

Ove ljude poznajem:

znam katolike koji su za abortus
i feministkinje koje nose hidžab

i veterane koji su protiv rata

i desničare koji smatraju
da imam pravo na brak.

To su ljudi koje poznajem,
to su moji prijatelji i porodica,

to je većina našeg društva,
to ste vi, to sam ja.

(Aplauz)

Dualizam je sposobnost
držanja dva ubeđenja.

Ali pitanje je: možemo li
da ovladamo našim dualizmom?

Možemo li da imamo hrabrosti
da se držimo oba ubeđenja?

Radim u gradskom restoranu,

sprijateljila sam se sa konobaricom.

Ja sam radila kao poslužiteljka
i imale smo sjajan odnos,

zaista smo se dobro zabavljale.

Odlično je govorila španski,

jer je Meksikanka.

(Smeh)

Rečenica je trebalo obrnuto da glasi.

Loše je govorila engleski,
ali znatno bolje nego ja španski.

No bile smo ujedinjene našim sličnostima,

a ne razdvojene našim razlikama.

I bile smo bliske, uprkos tome
što potičemo iz različitih svetova.

Ona je iz Meksika,

ostavila je tamo svoju porodicu
kako bi došla ovde

i obezbedila im bolji život kod kuće.

Ona je pobožna konzervativna katolkinja,

poštovalac tradicionalnih
porodičnih vrednosti,

stereotipnih uloga muškaraca i žena,

a ja sam bila, pa, ja.

(Smeh)

Ali ono što nas je vezivalo
je kada bi upitala za moju devojku,

ili bi pokazivala slike, koje je imala,
svoje porodice tamo kod kuće.

To nas je zbližilo.

Pa smo jednog dana bile iza,

trpale hranu što smo brže mogle,
okupljene oko malog stola,

tokom izuzetno retkog zatišja

i novi momak iz kuhinje je prišao -

koji je bio njen rođak -

i seo je silno se razmećući muževnošću

koju je njegovo 20-godišnje telo
moglo da izdrži.

(Smeh)

I rekao joj je: [na španskom]
"Ima li Eš momka?"

A ona je odgovorila: [na španskom]
"Ne, ima devojku."

A on je rekao: [na španskom] "Devojku?!?"

I ona je spustila viljušku,
pogledala ga u oči

i rekla: [na španskom]
"Da, devojku. To je sve."

I njegov je samozadovoljni osmeh brzo
prešao u osmeh majčinskog poštovanja,

zgrabio je svoj tanjir, odšetao,
vratio se na posao.

Ona me nijednom nije pogledala.

Otišla je na isti način -

bio je to razgovor od 10 sekundi,
tako kratka interakcija.

A na papiru, imala je mnogo više
zajedničkog sa njim:

jezik, kulturu, istoriju, porodicu,
njena zajednica je bila njen oslonac ovde,

ali njen moralni kompas
je prelazio preko svega toga.

I malo kasnije, šalili su se
u kuhinji na španskom,

to nije imalo nikakve veze sa mnom

i to je dualizam.

Nije morala da izabere nekakav korektan
stav o gejevima, nasuprot svom poreklu.

Nije morala da izabere porodicu,
naspram našeg prijateljstva.

Nije bilo: Isus ili Eš.

(Smeh)

(Aplauz)

Njena lična moralnost
je bila tako čvrsto ukorenjena

da je imala hrabrosti
da drži oba ubeđenja.

Naš moralni integritet je naša odgovornost

i moramo da budemo spremni da ga branimo
čak i kada nije praktično.

To znači biti saveznik,
a ako ćete da budete saveznik,

morate da budete aktivni:

da postavljate pitanja, reagujete
kada čujete nešto nedolično,

da se zaista angažujete.

Imala sam porodičnu prijateljicu koja je
godinama zvala moju devojku ljubavnicom.

Stvarno? Ljubavnica?

Tako preterano seksualno,

kao gej pornić iz '70-ih.

(Smeh)

Ali trudila se i pitala je.

Mogla ju je zvati mojom prijateljicom

ili mojom "prijateljicom"
ili mojom "specijalnom prijateljicom" -

(Smeh) -

ili još gore, da uopšte i ne pita.

Verujte mi, više volimo kada pitate.

Radije bih da kaže ljubavnica
nego da ništa ne kaže.

Ljudi mi često kažu:
"Pa, Eš, nije me briga.

Ne vidim ni rasu, ni religiju,
ni seksualnost.

Nije mi bitno. Ne vidim to."

Ali mislim da suprotno homofobiji
i rasizmu i ksenofobiji nije ljubav,

već apatija.

Ako ne vidite da sam gej,
onda me ne vidite.

Ako vam nije važno s kim spavam,

onda ne možete ni da zamislite kako je

šetati ulicom kasno noću,
držeći se za ruke

i prići grupi ljudi i morati doneti odluku

da li da nastavim ili da pustim ruku,

kada jedino želim da je jače stegnem.

I osećaj male pobede koji imam

kada izdržim i ne moram
da ispustim drugu ruku.

I neverovatan kukavičluk i razočaranje
koje osetim kada je ispustim.

Ako ne vidite tu borbu,

koja je jedinstvena mom ljudskom iskustvu
jer sam gej, onda me ne vidite.

Ako ćete da budete moji saveznici,
morate da me vidite.

Kao pojedinci, kao saveznici, kao ljudi,

moramo da budemo u stanju
da držimo obe stvari:

i dobro i zlo

i lako i teško.

Ne naučite kako da držite dva ubeđenja
samo na lak način,

naučite to na teži način.

I šta ako je dualizam samo prvi korak?

Šta ako smo kroz saosećajnost,
empatiju i interakciju s ljudima

u stanju da naučimo
kako da držimo dva ubeđenja?

A ako možemo da držimo dva,
možemo i četiri ubeđenja,

a ako možemo držati četiri, možemo i osam,

a ako možemo osam, možemo i na stotine.

Mi smo kompleksni pojedinci,

vrvimo od kontradiktornosti.

Toliko toga sadržite u ovom trenutku.

Šta da uradite da prihvatite
još nekolike stvari?

Pa, nazad u Toledo u Ohaju.

Na početku sam reda,

nećaka mi je na ramenima,
iznurena pomoćnica me zove ocem.

Jesu li vam ikada pogrešili rod?

Čak ni to.

Jesu li vas nazvali onim što niste?

Evo kako je meni:

u meni momentalno nastaje
oluja suprotnih emocija.

Počinjem da se znojim,
što je kombinacija besa i poniženja,

osećam da me svi u prodavnici gledaju,

a istovremeno se osećem nevidljivo.

Želim da eksplodiram u tiradi srdžbe

i želim da otpuzim pod kamen.

I svemu tome dodajte
isfrustriranost jer nosim

nemuževnu, usku, ljubičastu majicu,

pa svi u prodavnici mogu da mi vide grudi,

a nosim je kako se ovakve stvari
ne bi dešavale.

(Smeh)

Ali uprkos mom silnom trudu
da pokažem svoj pravi rod,

ovo se i dalje dešava.

I nadam se svakim delićem svoga tela
da niko nije čuo -

ni moja sestra, ni moja devojka,
i ni u kom slučaju moja nećaka.

Navikla sam se na ovu poznatu uvredu,

ali ću da uradim šta god je potrebno
da zaštitim ljude koje volim od toga.

Ali onda spuštam nećaku s ramena

i ona trči do Elze i Ane -

zbog čega je toliko i čekala -

i sve to nestaje.

Samo je bitan osmeh na njenom licu.

I kako se bliži kraj tih 30 sekundi
koje smo čekali dva i po sata,

sakupljamo naše stvari
i ja ponovo srećem pomoćnicin pogled;

a ona mi upućuje
osmeh izvinjenja i šapuće:

"Tako mi je žao!"

(Smeh)

Njena čovečnost, njena spremnost da prizna
svoju grešku momentalno me razoružavaju.

Ja joj na to odmahujem: "U redu je,
dešava se. Ali hvala."

I tog momenta shvatam

da ne moram da budem

ili tetka ili glasnogovornica,
mogu da budem oboje.

Mogu da živim s dualizmom
i mogu da imam dva ubeđenja.

A ako mogu da imam dva ubeđenja
u tom okruženju,

mogu da imam još mnogo ubeđenja.

Kako moja devojka i nećaka,
držeći se za ruke, izlaze kroz vrata,

okrećem se sestri i pitam:
"Je li vredelo?"

A ona kaže: "Šališ li se?

Jesi li joj videla izraz lica?
Ovo je bio najbolji dan u njenom životu!"

(Smeh)

"Vredelo je dva i po sata na žezi,

vredelo je preskupe bojanke,
čiju smo kopiju već imali."

(Smeh)

"Vredelo je čak i toga
što su te nazvali ocem."

(Smeh)

I prvi put u mom životu, zaista jeste.

Hvala, Bolderu. Imajte ugodno veče.

(Aplauz)