Šta moja marama znači za vas? | Jasmin Abdel-Mađid (Yassmin Abdel-Magied) | TEDxSouthBank

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx dogadaju, nezavisno od TED konferencija.

Nesvesne predrasude su rasprostranjen kulturalni pokretački faktor koji uzrokuje da donosimo pretpostavke na osnovu sopstvenog vaspitanja i životnih uticaja. Takve implicitne predrasude utiču na sve, i vreme je da postanemo pažljiviji, pametniji, bolji. U ovom smešnom, iskrenom razgovoru, Jasmin Abdel-Mađid koristi iznenađujući način da nas pozove da prevaziđemo svoju početnu percepciju.

Neko ko izgleda kao ja
prolazi pored vas na ulici.

Da li pomišljate da je to majka,

izbeglica

ili žrtva tlačenja?

Ili mislite da je kardiolog,

advokat

ili možda lokalni političar?

Da li me odmeravate od glave do pete,

pitajući se koliko mora da mi je vruće

ili da li me je muž naterao
da nosim ovu odeću?

Šta ako bih nosila šal ovako?

Mogu da šetam ulicom u potpuno istoj odeći

i ono što svet očekuje od mene
i način na koji me tretiraju

zavisi od rasporeda ovog komada odeće.

Ali ovo neće biti
još jedan monolog o hidžabu

jer Gospod zna,
muslimanku čini mnogo više od komada odeće

kojim odaberu, ili ne, da obaviju glavu.

Ovde se radi o sagledavanju stvari
izvan vaše pristrasnosti.

Šta ako bih prošla pored vas
i kasnije otkrijete

da sam zapravo inženjer
trkačkih automobila,

da sam dizajnirala
sopstveno trkačko vozilo

i da vodim trkački tim
na svom univerzitetu, jer to je istina.

Šta ako vam kažem da sam u stvari
bila pet godina obučavana kao bokser,

jer je i to istina.

Da li bi vas to iznenadilo?

Zašto?

Dame i gospodo, u krajnjoj liniji,

to iznenađenje i ponašanja u vezi sa njim

su proizvod nečega što se zove
nesvesne pristrasnosti,

ili implicitne predrasude.

I to dovodi do komično štetnog

nedostatka raznolikosti
u našem svetu rada,

naročito u oblastima od uticaja.

Zdravo, Savezni kabinetu Australije.

(Aplauz)

Samo da odredimo nešto na samom početku:

nesvesna pristrasnost
nije isto što i svesna diskriminacija.

Ne kažem da u svima vama postoji
prikriveni seksista ili rasista

ili starosni diskriminator
koji vreba čekajući da izađe.

Ne kažem to.

Svi mi imamo svoje predrasude .

One su filteri
kroz koje posmatramo svet oko nas.

Ne optužujem nikoga,

predrasude nisu optužbe.

Umesto toga, to je nešto što mora da bude
identifikovano, priznato i umanjeno.

Predrasude mogu biti vezane
za rasu, za pol.

Mogu se odnositi na stalež,
obrazovanje, invaliditet.

Činjenica je da svi imamo predrasude
naspram onoga što je različito,

što se razlikuje
od naših društvenih normi.

Stvar je u tome da,
ako želimo da živimo u svetu

u kome okolnosti vašeg rođenja

ne diktiraju vašu budućnost,

i u kome svuda postoje jednake šanse,

onda svako od nas ima ulogu

da se postara da nesvesne predrasude
ne određuju naše živote.

Postoji jedan poznati eksperiment
u domenu nesvesnih predrasuda

i to u rodnom domenu
1970-ih i '80-ih.

Orkestre su u to vreme
sačinjavali uglavnom momci,

svega pet posto su to bile žene.

I navodno, to je bilo
zato što su muškarci svirali drugačije,

navodno bolje, navodno.

Ali 1952. godine,
Bostonski simfonijski orkestar

je započeo eksperiment.

Započeli su sa audicijama na slepo.

Umesto audicija licem u lice,
morali biste da svirate iza paravana.

Što je smešno,

promene nisu odmah primećene

dok nisu zatražili od kandidata
da izuju cipele

pre ulaska u sobu

jer je lupkanje potpetica

na podu od punog drveta

bilo dovoljno da oda dame.

Sad vidite ovo,

rezultati audicije su pokazali

da postoji 50 posto veća šansa

da će žena proći kroz preliminarnu fazu.

I to je skoro utrostručilo
njihove šanse za ulazak.

Šta nam to govori?

Pa, nažalost po momke,
muškarci zapravo nisu svirali drugačije,

ali postojala je percepcija da jesu.

I predrasude su bile te
koje su određivale rezultat.

Dakle, ono što ovde treba da uradimo
jeste da prepoznamo i priznamo

da predrasude postoje.

I vidite, svi to radimo.

Daću vam primer.

Otac i sin se nalaze
u užasnoj saobraćajnoj nesreći.

Otac umire pri udaru

a sina, koji je ozbiljno povređen,
brzo odvode u bolnicu.

Hirurg pogleda sina kada je stigao i kaže:

"Ne mogu da operišem."

Zašto?

"Dečak je moj sin."

Kako to?

Dame i gospodo,

hirurg je njegova majka.

Sada podignite ruku - i u redu je -
ali podignite ruku

ako ste najpre pretpostavili
da je hirurg muškarac?

Postoje dokazi
da nesvesne predrasude postoje,

ali moramo da priznamo da postoje

i zatim da sagledamo načine
na koje možemo da ih prevaziđemo

tako da možemo da pronađemo rešenja.

Jedna od zanimljivosti

u domenu nesvesnih predrasuda
je tema kvote.

A to je nešto što se često pominje.

A kritika je ideja o zasluzi.

Vidite, ja ne želim
da me odaberu jer sam žensko,

želim da me odaberu zato što vredim,

zato što sam najbolja osoba za taj posao.

To osećanje je prilično učestalo
među ženskim inženjerima

sa kojima radim i koje poznajem.

I da, kapiram, bila sam u toj koži.

Ali ako je ideja zasluzi je istina,

zašto bi dva ista CV-a, u eksperimentu
obavljenom 2012. godine na Jejlu,

identične biografije poslate
za posao laboratorijskog tehničara,

zašto bi Dženifer smatrali
manje sposobnom,

zašto bi imala manje šanse
da joj ponude posao,

i bila manje plaćena nego Džon.

Nesvesne predrasude postoje,

ali samo moramo da vidimo
kako da ih prevaziđemo.

I znate, zanimljivo je

da postoje istraživanja koja govore

o tome zašto je to tako
i zašto se naziva paradoks zasluge.

A u organizacijama -
što je pomalo ironično -

u organizacijama koje govore o zasluzi

kao o primarnoj vodilji
kada se radi o tome koga zapošljavaju,

bili su skloniji da zaposle muškarce
i plate im više

jer izgleda da je vrednost muška osobina.

Ali, hej.

Mislite da ste me pročitali,

znate već čega tu ima.

Možete li da me zamislite
kako vodim ovako nešto?

Možete li da me zamislite
da ušetam sa stavom:

"Hej momci, ovako se to radi."

Pa, drago mi je da možete.

(Aplauz)

Jer dame i gospodo,
to je moj svakodnevni posao.

Ono što je kul u vezi sa njim
jeste to da je prilično zabavan.

Zapravo, na mestima
kao što je Malezija,

muslimanke na bušotinama
nisu ni vredne komentarisanja.

Toliko ih je puno.

Ali, zabavno je.

Sećam se da sam govorila
jednom od momaka:

"Hej brate, čuj,
stvarno hoću da naučim da surfujem."

A on će na to: "Jasmin, ne znam
kako bi mogla da surfuješ

sa svom tom opremom na sebi,

a ne znam nijednu plažu samo za žene."

A onda je jedan tip došao na sjajnu ideju,

rekao je: "Znam, ti vodiš onu organizaciju

Mladi bez granica, zar ne?

Zašto ne započneš liniju odeće
za muslimanske devojke na plaži?

Možeš da je nazoveš
Mladi bez surferskih šortseva."

(Smeh)

Rekla sam: "Hvala, momci."

I sećam se još jednog tipa
koji mi je rekao

da bi trebalo da pojedem
sav jogurt koji mogu

jer je to jedina kultura
koju ću da nađem u okolini.

Ali problem je u tome što je to istina

jer postoji izraženi manjak raznolikosti
u svetu rada,

naročito na mestima od uticaja.

2010. godine,

Australijski nacionalni univerzitet
je obavio eksperiment

u kome su poslali 4 000 identičnih prijava

za poslove za početnike, u suštini.

Da biste dobili isti broj intervjua
kao i neko sa anglosaksonskim imenom,

ako ste Kinez, morali biste da pošaljete
još 68 prijava.

Ako ste sa Bliskog istoka -
Abdel-Mađid -

morate da pošaljete još 64 posto,

a ako ste Italijan, imate sreće,

treba da pošaljete samo 12 posto više.

Na mestima kao što je Silikonska dolina
nije mnogo bolje.

Iz Gugla su objavili
neke rezultate o raznolikosti

i 61 posto je belaca, 30 posto Azijata,
gomila crnaca, Latinoamerikanaca,

i tako to.

Ostatak sveta tehnologije nije mnogo bolji

i oni to priznaju,

ali nisam baš sigurna
šta preduzimaju u vezi sa tim.

Stvar je u tome da ne kaplje na gore.

U istraživanju
koje je obavio Grin Park,

koji u Engleskoj obezbeđuju
više direktore,

kažu da više od polovine
FTSE 100 kompanija

nema lidera koji nije belac
na nivou odbora,

izvršnog ili neizvršnog.

A dva od svaka tri nemaju izvršno lice

koje pripada nacionalnoj manjini.

Ispričala sam vam gomilu užasnih stvari.

Mislite: "O Bože, koliko je loše?
Šta mogu da uradim povodom toga?"

Pa, srećom,
ustanovili smo da postoji problem.

Postoji nedostatak prilike,
a to je zbog nesvesnih predrasuda.

Ali možda sedite razmišljajući:

"Ja nisam braon.
Kakve to ima veze sa mnom?"

Dozvolite mi da vam ponudim rešenje.

Kao što sam rekla ranije,

živimo u svetu u kome tragamo za idealom.

I ako želimo da stvorimo svet

u kome su okolnosti vašeg rođenja nebitne,

svi moramo da budemo deo rešenja.

Zanimljivo je da je autorka eksperimenta
sa biografijama za laboratoriju

ponudila neku vrstu rešenja.

Rekla je da je ono što spaja
sve uspešne žene,

ono što imaju zajedničko,

podatak da su imale dobre mentore.

Dakle, mentorstvo, svi smo već to čuli,

to je uvreženo u narodu.

Evo još jednog izazova za vas.

Pozivam svakog od vas
da budete mentori nekome ko je drugačiji.

Svako želi da podučava
nekoga ko mu je poznat,

nekog ko izgleda kao i mi,
sa kim imamo zajednička iskustva.

Kad vidim muslimansku devojku
sa pomalo izraženim stavom,

odmah sam u fazonu:
"Šta ima? Hajde da se družimo."

Uđete u prostoriju u kojoj je neko
sa kime ste išli u istu školu,

bavite se istim sportom,

postoji velika verovatnoća
da ćete hteti da pomogne toj osobi.

Ali za osobu u prostoriji
koja nema zajednička iskustva sa vama

postaje izuzetno teško
da nađe tu povezanost.

Ideja pronalaženja nekoga drugačijeg
za mentora,

nekoga ko nema isto poreklo kao i vi,

kakvo god to poreklo bilo,

znači otvaranje vrata ljudima
koji ne mogu da stignu

do prokletog hodnika.

Jer, dame i gospodo, svet nije pravedan.

Ljudi se ne rađaju
sa jednakim mogućnostima.

Ja sam rođena

u jednom od najsiromašnijih gradova
na svetu, Kartumu.

Rodila sam se sa braon kožom,
rodila sam se kao žensko,

i rođena sam muslimanka u svetu
koji je prilično nepoverljiv prema nama

iz razloga koje ne mogu da kontrolišem.

Međutim, takođe priznajem činjenicu
da sam rođena sa privilegijama.

Imam neverovatne roditelje,

pruženo mi je obrazovanje

i imala sam sreće
da migriram u Australiju.

Ali isto tako,
blagoslovena sam neverovatnim mentorima

koji su mi otvorili vrata
za koja nisam ni znala da postoje.

Mentor koji mi je rekao:

"Hej, tvoja priča je zanimljiva.

Napišimo nešto o tome,
tako da mogu to podelim sa ljudima."

Mentor koji je rekao:

"Znam da ti predstavljaš sve ono
što ne pristaje australijskoj bušotini,

ali hajde u svakom slučaju."

I eto mene, govorim pred vama.

I nisam jedina.

Ima raznih ljudi u mojim zajednicama

koje sam videla kako im pomažu mentori.

Mladi musliman u Sidneju

koji je na kraju, uz pomoć svog mentora,

započeo takmičenje u poeziji u Benkstaunu

i sada je to postalo velika stvar.

I on može da promeni živote
mnogih drugih mladih ljudi.

Ili jedna dama ovde u Brizbejnu,

Avganistanka koja je izbeglica,

koja jedva da je govorila engleski
kada je došla u Australiju,

njeni mentori su je pomogli
da postane lekar

i osvojila je našu nagradu
Mladi Kvinslenđanin godine za 2008.

Ona je inspiracija.

Ovo baš i nije lako.

Ovo sam ja.

Ali takođe sam i žena
u opremi za bušotinu,

a takođe sam i žena
koja je na početku bila u abaju.

Da li biste izabrali da mi budete mentor
da ste me videli

u jednoj od onih drugih verzija mene?

Jer ja sam ista ta osoba.

Moramo preći
preko naših nesvesnih predrasuda,

naći nekog za podučavanje
ko je na suprotnom kraju vašeg spektra

jer je za strukturne promene
potrebno vreme,

a ja nemam toliko strpljenja.

Dakle, ako hoćemo da stvaramo promene,

ako ćemo da stvorimo svet

u kome svi imamo takve mogućnosti,

onda odaberite da otvorite vrata ljudima.

Jer možda mislite da različitost
nema nikakve veze sa vama,

ali smo svi mi deo ovog sistema

i svi možemo biti deo tog rešenja.

A ako ne znate
gde da pronađete nekog drugačijeg,

idite na mesta
na koje inače ne biste išli.

Ako se prijavite
za privatno podučavanje srednjoškolaca,

idite u lokalnu državnu školu

ili možda samo svratite
u lokalni centar za podučavanje izbeglica.

Ili možda radite u kancelariji.

Izvucite tog novog diplomca
koji izgleda potpuno izgubljeno -

jer to sam bila ja -

i otvorite mu vrata,

ne na tokenistički način, jer nismo žrtve,

već im pokažite mogućnosti

jer otvaranje vašeg sveta

učiniće da shvatite
da imate pristup vratima

za koja oni nisu ni znali da postoje

a ni vi niste znali da ga nemaju.

Dame i gospodo,

postoji problem nedostatka mogućnosti
u našoj zajednici,

naročito zbog nesvesnih predrasuda.

Ali svako od vas ima potencijal
da to promeni.

Znam da ste danas dobili puno izazova,

ali ako možete, ponesite ovo sa sobom
i razmislite o tome na drugačiji način,

jer različitost je magija.

Pozivam vas da prevaziđete
svoju početnu percepciju

jer se kladim

da je verovatno pogrešna.

Hvala vam.

(Aplauz)