Dozvolite da inventar odradi svoj posao | Mik Maunc (Mick Mountz) | TEDxBoston

Mik Maunc je uneo revoluciju u način na koji skladišta pakuju i šalju svoj inventar, koristeći robote, pokretne police i algoritme zasnovane na teoriji kompleksnosti. Ono što je pre zahtevalo sate napornog rada pretvorilo se u zabravnu obradu podataka od 15 minuta, gde kliknete i roba se šalje.

Želim da vam ispričam,

da podelim sa vama sasvim novi pristup

upravljanju robom u skladištima.

Radi se o sortiranju, pakovanju i slanju.

Da vam nagovestim:

u pitanju su stotine,

ponekad i hiljade robota,

koji se kreću po skladištu.
I čućete odgovor.

Ali za sada, prisetite se

svoje poslednje kupovine preko interneta.

Sedeli ste na trosedu

i odlučili da morate
da kupite crvenu majicu.

Pa ste kliknuli, i ušla je
u kolica za kupovinu.

Onda ste odlučili da ni zelene

pantalone nisu loše - klik!

Uz to mogu i plave cipele - klik!

Sad ste već dovršili narudžbinu.

Niste se zapitali da li je

to možda loša kombinacija.

Ali ste pritisnuli ,,naruči''.

I dva dana kasnije,
na pragu vas čeka paket.

Otvorite kutiju i tu su vam sve stvari.

Ali da li ste se zapitali kako ta roba

u skladištu dospe baš u tu kutiju?

Evo sad vam kažem da je
to zbog onog tipa tamo.

Tu na sredini slike

nalazi se radnik u otpremnom centru,

koji razvrstava, pakuje
i šalje robu za porudžbine.

Ovakvi radnici obično provode
60-70% radnog vremena

šetajući po skladištu.

Često pređu i po 8 ili 16 km

dok traže različitu robu.

Ne samo da to nije produktivno,

već se ni radnici ne osećaju ispunjeno.

Reći ću vam gde sam prvi put
naleteo na ovaj problem.

Bio sam u San Francisku 1999,
2000, vrhunac internet firmi.

Radio sam na ludoj avanturi zvanoj Webvan.

(Smeh)

Sakupili smo stotine
miliona dolara sa namerom

da dostavljamo namirnice
naručene preko interneta.

Na kraju se sve svelo na to da
nismo mogli da postignemo zaradu.

Ispadne da je e-trgovina
zapravo veoma teška i skupa.

U ovom slučaju smo pokušali
da 30 komada robe

smestimo u nekoliko torbi,
pa ih dostavimo kombijem.

Na kraju je ispalo da nas košta $30.

Zamislite, za konzervu supe koja košta 89¢

sortiranje i pakovanje u torbu
košta jedan dolar.

A to je još bez cene transporta.

Da skratim, za tih godinu dana u Webvan-u

sam iz razgovora sa radnicima
u prenosu robe shvatio

da ne postoji konkretno rešenje
za sortiranje različitih proizvoda.

Crveni, plavi, zeleni predmet,
da svi budu u istoj kutiji.

Bili smo sigurni da se to
može raditi na bolji način.

Postojali su sistemi samo za slanje

paleta i pakovanja za maloprodaju.

Naravno, Webvan je propao,
a ja sam godinu i po kasnije

i dalje razmišljao o istom problemu,
i dalje mi nije dao mira.

Tako da sam ponovo dobro razmislio.

I zapitao sam se šta bih ja želeo
kad bih radio na razvrstavanju.

Kako ja mislim da bi to trebalo da ide.

(Smeh)

Dakle, da se usredsredimo na problem.

Stigla mi je porudžbina i želim da crveni,

plavi i zeleni predmet
stavim u ovu kutiju.

Treba mi sistem u kom ispružim ruku,

proizvod se pojavi i ja ga spakujem,

dakle to bi

ličilo na upravljanje mašinom.

To mi treba. Koja tehnologija
može da reši taj problem?

Ali kao što vidite, porudžbine
se menjaju, proizvodi se menjaju.

Zbog toga radnike u razvrstavanju
možemo da stavimo u centar stvari,

pa da im omogućimo da
rade što produktivnije.

Kako sam došao do te zamisli?

Zapravo putem mentalne vežbe

koju verovatno mnogi od vas koriste,

vezane za isprobavanje ideja.

Naravno, treba vam prazan papir,

a na njemu zatim ispitate granične
vrednosti ideja - beskonačno, nula.

U ovom slučaju, pitanje je bilo:

šta bi bilo kad bismo gradili
otpremni centar u Kini,

gde je sve vrlo jeftino?

Recimo da su i radnici
i zemljište jeftini.

Konkretno smo se zapitali:

,,Šta bi bilo kad bi rad bio besplatan,

a otpremni centar imao milion kvadrata?''

Naravno, odmah smo rekli

da nam treba što više radnika.

Rekao sam da bih

za nula dolara na sat ,,unajmio''

10.000 radnika da svako jutro
u 8 dođu do skladišta,

uđu i uzmu po jedan artikal,

a onda stoje i čekaju.

Dakle, vi držite žitarice,
vi energetsko piće,

vi dijetalnu kolu.

Ako mi zatreba, zvaću vas,
u suprotnom stojite.

Ako mi treba dijetalna kola
i pozovem, vi javite jedni drugima.

Dijetalna kola stiže do prednjeg dela -
uzmem, stavim u torbu i šaljem.

Zamislite da proizvodi mogu sami
da se kreću i sporazumevaju.

To je vrlo interesantan, vrlo moćan način

na koji bi skladište
moglo da se organizuje.

Rad, naravno, nije besplatan.

Koliko god bilo impresivno,
nije praktično.

(Smeh)

Pa smo odlučili da smestimo
proizvode na pokretne police.

Pomoću robota pomeramo police sa robom.

Krenuli smo da radimo na tome,
i 2008. sedim na trosedu.

Je li neko od vas gledao otvaranje
Olimpijskih Igara u Pekingu?

Samo što nisam pao
sa troseda kad sam video.

Pa to smo i hteli da uradimo!

(Smeh i aplauz)

Da stavimo hiljade ljudi
u skladište, na stadion.

Zanimljivo je jer zaista
ima veze sa tom idejom,

jer su tu stvorili neverovatno moćnu
i impresivnu digitalnu umetnost,

i to bez računara, kako kažu,

već samo međuljudskom
komunikacijom i koordinacijom.

Ti ustaneš, ja čučnem.

I stvarno je sjajno izgledalo.

Lepo su pokazali šta može da nastane

ako delovi sistema počnu
da međusobno komuniciraju.

Tako smo, dakle, došli na ideju.

Ali kako je sad pretočiti u stvarnost?

Evo ga skladište:

centar za razvrstavanje, pakovanje
i slanje sa oko 10.000 polica.

Recimo da su tu zelene i crvene olovke,
žuti samolepljivi listići.

Šaljemo male narandžaste robote
da pokupe plave police.

Zatim ih nose do jedne strane zgrade.

Znači da radnici ne moraju da se pomeraju.

Poenta je da se police kupe

i preko centralnog prolaza
nose do radnika.

Time se u potpunosti menja život radnika.

Umesto da šeta po skladištu, može da stoji

u ovakvom centru za razvrstavanje

dok proizvodi idu do njega.

Ceo proces je vrlo produktivan.

Pružite ruku, uzmete predmet,
skenirate bar-kod i pakujete.

Dok se okrenete,

novi proizvodi već čekaju.

Znači da smo uklonili

beskorisno šetanje, traženje i čekanje

i razvili vrlo efektivan
način razvrstavanja,

gde laserom skenirate UPC bar-kod,

zatom svetlom odredite u koju kutiju ide.

Znači da je produktivnije,
preciznije, a ispostavilo se

i da je zanimljivije za same radnike.

Sada sami sastavljaju čitavu porudžbinu.

Sakupljaju i crveno i zeleno
i plavo, ne samo deo.

I osećaju da imaju
malo veći stepen kontrole.

Zapravo su nas najviše iznenadile

nuspojave ovakvog pristupa.

Znali smo da će biti produktivnije.

Ali nismo znali koliko će
ovaj način razmišljanja

da prožima druge poslove u skladištu.

Ovakav pristup pretvara otpremni centar

u ogromni pogon
za paralelno izračunavanje.

Tu opet dolazi do ukrštanja ideja.

Od skladišta smo došli

do paralelne arhitekture superkompjutera.

Ideja je da

na desnoj strani ekrana

imate 10 nezavisnih
radnika u razvrstavanju.

Ako radnik u stanici tri
reši da ode do toaleta,

to ne utiče na učinak
ostalih devet radnika.

Uporedite to sa uobičajenim
sistemom pokretne trake.

Kada vam neko prosledi paket,

stavite nešto u njega i šaljete dalje.

Da bi to funkcionisalo,
svi moraju biti na svom mestu.

Paralelni način razmišljanja
je mnogo otporniji.

A kada smo počeli da pratimo
popularnost proozvoda, otkrili smo

zanimljive skrivene procese.

Dinamičkim i adaptivnim algoritmina

smo poboljšavali raspored polica.

Ovde je prikazan moguć raspored
u nedelji pred Dan zaljubljenih.

Svi ružičasti slatkiši su
prešli u prednji deo skladišta

i radnici ih razvrstavaju i pakuju.

Ako pogledate dva dana posle
Dana zaljubljenih, preostali slatkiši

su prešli u zadnji deo skladišta,

u hladniji deo termalne mape.

Jedna od nuspojava korišćenja
ovakvog paralelnog procesa

je da se može povećavati unedogled.

(Smeh)

Bez obzira da li imate 2, 20

ili 200 stanica za razvrstavanje,
algoritmi

za proračun putanja i inventara
uvek rade.

Na ovom primeru se vidi
da su police sa robom

blizu ivica zgrade

jer su tu i stanice za razvrstavanje.

Same su se razmestile.

Na kraju ću vam samo pokazati snimak

na kom se vidi kako sve ovo utiče

na svakodnevicu radnika.

Već smo pomenuli da roba
putuje centralnom trakom

do samih stanica za razvrstavanje.

U pozadini softver nadgleda

svaku stanicu pojedinačno,

tako da dok šaljemo police

možemo da pokušamo i da odredimo redosled

kojim će ih radnik primiti.

Zaniljivo je da brzinu slanja
možemo da prilagodimo radniku.

Najbrži dobijaju više polica,
a sporiji manje.

Ali sad radnik doživljava posao

baš kako smo opisali.

Ispruži ruku, proizvod se pojavi.

Ili ga dohvati sa police.

Skenira ga i stavlja u kutiju.

A ostatak tehnologije
je skriven od pogleda.

Sada radnik može da se skoncentriše
na razvrstavanje i pakovanje.

Nema dangubljenja, nema
napuštanja radnog mesta.

Na kraju ovaj metod pakovanja porudžbina

nije samo precizniji i brži.

Smatramo da se i radnici
osećaju ispunjenije.

To znamo jer se sad

u mnogim zgradama radnici takmiče

za mogućnost da tog dana rade u Kiva zoni.

Nekad ih snimimo

dok govore kako

sad imaju više energije
za igru sa unucima.

Ili jedan tip koji je rekao da je
Kiva zona toliko opuštena

da je prestao da uzima lekove za pritisak.

(Smeh)

To smo snimili u skladištu lekova,
pa ne smemo da vam pokažemo.

(Smeh)

Za kraj bih samo želeo da vam kažem

da stvari mogu da postanu
zanimljive i produktivne

ako pustite predmete
da razmišljaju i da se kreću.

A kad idući put dođete do vrata

i pokupite paket naručen preko interneta,

otvorite ga i sve stvari su tu,

možda se zapitate da li je robot

pomogao da se ta narudžbina sastavi.

Hvala vam.

(Aplauz)