Čemu me je blizak susret sa smrću naučio o životu

„Najteži deo mog iskustva sa rakom nastupio je kada je rak nestao“, kaže autorka Sulejka Džavad. U ovom žestokom i duhovitom govoru prepunom mudrosti, ona nas poziva da razmišljamo izvan granice između bolesti i zdravlja, uz pitanje: kako početi iznova i pronaći smisao nakon prekida u životu?

Bilo je proleće 2011. godine

i, kako to vole da kažu govornici
na diplomskim ceremonijama,

spremala sam se
da zakoračim u stvarni svet.

Nedavno sam diplomirala na fakultetu

i preselila se u Pariz
da bih započela svoj prvi posao.

Moj san je bio da postanem ratni dopisnik,

ali stvarni svet na koji sam naišla

odveo me je u zaista
drugačiju zonu konflikta.

U 22. godini,

dijagnostikovana mi je leukemija.

Doktori su direktno rekli
meni i mojim roditeljima

da imam oko 35% šanse
preživljavanja na duže staze.

Nisam mogla da pojmim
šta je ta prognoza značila.

Ali sam shvatila da su se stvarnost
i život kakav sam zamislila za sebe

srušili.

Preko noći sam izgubila posao,
stan, nezavisnost,

i postala sam pacijent broj 5624.

Tokom naredne četiri godine
hemoterapije, kliničkog ispitivanja

i transplantacije koštane srži,

bolnica je postala moj dom,

a moj krevet je postao mesto
u kome sam živela 24 sata dnevno.

Pošto je bilo malo verovatno
da ću ikada ozdraviti,

morala sam da prihvatim
svoju novu realnost.

I prilagodila sam se.

Počela sam da tečno govorim
jezik medicine,

sprijateljila se sa grupom
drugih mladih pacijenata obolelih od raka,

skupila ogromnu kolekciju neonskih perika

i naučila da koristim
stalak za infuziju kao skejtbord.

Čak sam i ostvarila svoj san
da postanem ratni dopisnik,

mada ne onako kako sam očekivala.

Počelo je blogom u kome sam izveštavala
iz prvih redova svog bolničkog kreveta,

što se pretvorilo u kolumnu
koju sam pisala za Njujork tajms

pod nazivom „Prekinuti život“.

Ali -
(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Ali pre svega,

bila sam usredsređena na preživljavanje.

I - upozorenje za one koji nisu upućeni -

(Smeh)

preživela sam, da.

(Aplauz)

Zahvaljujući armiji ljudi od podrške,

ne samo da sam još ovde,
već sam i izlečena od raka.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Kada prođete kroz ovakvo
traumatično iskustvo,

ljudi se prema vama ophode drugačije.

Počnu da vam govore koliko ih inspirišete.

Kažu da ste ratnik.

Nazivaju vas herojem,

nekim ko je proživeo put mitskog heroja,

ko je izdržao nemoguća iskušenja

i, uprkos lošim izgledima,
doživeo da ispriča priču,

vrativši se bolji i hrabriji
zbog onoga kroz šta ste prošli.

To se definitivno poklapa
sa mojim iskustvom.

Rak je potpuno promenio moj život.

Napustila sam bolnicu tačno znajući ko sam

i šta želim da uradim u svetu.

A sada, svaki dan kada sunce izađe,

popijem veliku čašu soka od celera

i nakon toga odradim 90 minuta joge.

Onda zapišem 50 stvari
na kojima sam zahvalna na svitku papira

koji savijem u origami ždrala
i otpremim ga na put kroz prozor.

(Smeh)

Da li zaista verujete u to?

(Smeh)

Ne radim ništa od toga.

(Smeh)

Mrzim jogu i nemam pojma
kako da napravim ždrala od papira.

Istina je da je za mene

najteži deo mog iskustva sa rakom
nastupio kada je rak nestao.

To herojsko putovanje preživelog
koje vidimo u filmovima

i gledamo kako se odigrava na Instagramu -

to je mit.

Ne samo da to nije istinito,
već je i opasno,

jer briše stvarne izazove oporavka.

Nemojte me pogrešno shvatiti -
neverovatno sam zahvalna što sam živa

i bolno sam svesna toga
da je ova borba privilegija

koju mnogi nemaju priliku da dožive.

Ali važno je da vam kažem

šta ta projekcija junaštva
i očekivanje stalne zahvalnosti

čini ljudima koji pokušavaju
da se oporave.

Jer se isceljivanje
ne završava izlečenjem.

Ono tu počinje.

Nikada neću zaboraviti dan
kada sam otpuštena iz bolnice,

kada sam konačno završila lečenje.

Te četiri godine hemoterapije
uzele su danak mojoj vezi

sa dugogodišnjim momkom,

i on se malo pre toga odselio.

Kada sam ušla u svoj stan, bilo je tiho.

Jezivo tiho.

Osoba koju sam želela
da pozovem u tom trenutku,

osoba za koju sam znala
da će sve razumeti,

bila je moja drugarica Melisa.

Bila je takođe pacijentkinja
obolela od raka,

ali umrla je tri nedelje pre toga.

Dok sam stajala na vratima stana,

htela sam da plačem.

Ali bila sam previše umorna
da bih plakala.

Nestalo je adrenalina.

Osećala sam se kao da se srušio

potporni zid koji mi je davao
stabilnost otkad sam dobila dijagnozu.

Provela sam proteklih 1 500 dana
neumorno radeći na jednom cilju:

preživljavanju.

I sada kada sam to ostvarila,

shvatila sam da uopšte
nemam pojma kako da živim.

Na papiru mi je, naravno, bilo bolje.

Nisam imala leukemiju,

moja krvna slika se vratila u normalu

i invalidski čekovi
su ubrzo prestali da stižu.

Za spoljni svet,

očigledno više nisam pripadala
kraljevstvu obolelih.

Ali u stvari nikada nisam bila
udaljenija od zdravog stanja.

Sva ta hemoterapija ostavila je
trajne fizičke posledice na moje telo.

Pitala sam se: „Kakav posao
mogu da zadržim

kada mi treba dremka
od četiri sata usred dana?

Kada zbog poremećenog imunog sistema

i dalje stalno idem u hitnu pomoć?“

A tu su bili i nevidljivi,
psihološki tragovi

koje je ostavila moja bolest:

strah od recidiva,

tuga koju nisam obradila,

demoni PTSP-a koji su mi dolazili danima,
a ponekad i nedeljama.

Vidite, govorimo o povratku u stari život

u kontekstu rata i zatvoreništva.

Ali ne pričamo toliko o tome

u kontekstu drugih traumatičnih
iskustava kao što je bolest.

Pošto me niko nije upozorio
na probleme povratka,

mislila sam da nešto
mora da nije u redu sa mnom.

Bilo me je sramota,

i uz veliku krivicu sam podsećala sebe

koliko imam sreće što sam uopšte živa

kada toliko ljudi,
kao moja drugarica Melisa, nisu.

Ali većinu dana sam se budila
osećajući se tako tužno i izgubljeno

da sam jedva mogla da dišem.

Ponekad bih čak i maštala
o tome da se ponovo razbolim.

I da vam kažem,

ima toliko mnogo boljih stvari za maštanje

kada ste u dvadesetim
i odnedavno slobodni.

(Smeh)

Ali nedostajao mi je bolnički ekosistem.

Kao i ja, svi su tamo bili falični.

Ali ovde, među živima,
osećala sam se kao uljez,

preplavljena i nesposobna da funkcionišem.

Takođe mi je nedostajao osećaj jasnoće
koji sam imala kada sam bila najbolesnija.

Gledanje svojoj smrtnosti pravo u oči
na neki način pojednostavljuje stvari,

preusmerava vam fokus
na ono što je zaista bitno.

A kao bolesna sam se zavetovala
da će, ako preživim,

to biti vredno nečega.

Moraće to biti zarad dobrog života,
avanturističkog života,

smislenog života.

Ali je proizašlo pitanje,
kada sam se izlečila:

kako?

Imala sam 27 godina i bila bez posla,
bez partnera, bez strukture.

I ovoga puta nisam imala protokole lečenja
niti uputstva po otpustu

kojima bih se rukovodila nadalje.

Ali zato sam imala inboks
pun poruka na internetu

od nepoznatih ljudi.

Tokom godina,

ljudi širom sveta su čitali moju kolumnu

i odgovarali su na nju pismima,
komentarima i imejlovima.

Bilo je tu svačega, kao što to obično biva
kada se radi o piscima.

Dobila sam puno saveta koje nisam tražila

o tome kako da izlečim rak
pomoću stvari kao što su eterična ulja.

Dobila sam neka pitanja
o veličini brushaltera koju nosim.

Ali uglavnom -

(Smeh)

uglavnom su mi se javljali ljudi koji su,
na sebi svojstvene načine,

razumeli kroz šta sam prolazila.

Javila mi se tinejdžerka iz Floride

koja je, kao i ja,
završila sa hemoterapijom

i napisala mi je poruku
koja se većinom sastojala od emodžija.

Javio mi se profesor istorije umetnosti
u penziji iz Ohaja po imenu Hauard,

koji je većinu života proveo

u borbi sa misterioznom,
iscrpljujućom bolešću

koju je imao još otkad je bio mladić.

Javio mi se zatvorenik
osuđen na smrtnu kaznu u Teksasu

po imenu Mali Dži Kju,

što je skraćenica za „gangster Kvin“.

Nikada u životu nije bio bolestan.

Uradi 1 000 sklekova
za početak svakog jutra.

Ali povezao se sa nečim
što sam opisala u jednoj kolumni

kao svoje „zarobljeništvo“,

kao i za iskustvo zatočenosti
u malenoj fluorescentnoj prostoriji.

„Znam da se naše situacije
razlikuju“, napisao mi je.

„Ali pretnja smrti vreba
u obema našim senkama.“

U tim usamljenim prvim nedeljama
i mesecima mog oporavka,

ti neznanci i njihove reči
postale su spas,

pošiljke od ljudi
toliko različitog porekla,

sa toliko različitih iskustava,

a koje su mi pokazivale jedno te isto:

možete biti taoci

najgore stvari koja vam se ikada dogodila

i dozvoliti joj da vam otme
dane koji vam preostaju

ili možete naći način da nastavite dalje.

Znala sam da moram da nešto promenim.

Htela sam da opet budem u pokretu

da bih otkrila kako da se iščupam
i vratim se u svet.

Tako sam rešila
da krenem na pravo putovanje -

ne na ono glupo putovanje raka

niti na putovanje mitskog heroja
na kojem su svi mislili da treba da budem,

već na pravo putovanje
sa spakovanim torbama.

Sve što posedujem
sam smestila u skladište,

izdala svoj stan, pozajmila auto

i nagovorila dragog,
ali i pomalo smrdljivog prijatelja,

da mi se pridruži.

(Smeh)

Moj pas Oskar i ja smo se zajedno
zaputili na put od 24 000 kilometara

po Sjedinjenim Državama.

Usput smo posetili
neke od neznanaca koji su mi pisali.

Bio mi je potreban njihov savet,

a i da im se zahvalim.

Otišla sam u Ohajo i boravila
kod Hauarda, profesora u penziji.

Kada pretrpite gubitak ili traumu,

možete imati potrebu da zaštitite srce.

Ali Hauard me je podsticao
da se otvorim za neizvesnost,

za mogućnosti nove ljubavi
i novih gubitaka.

Hauard se nikada neće izlečiti od bolesti.

Ni kao mladić nije mogao da predvidi
koliko dugo će živeti.

Ali to ga nije sprečilo da se oženi.

Hauard sada ima unučiće

i svake nedelje ide sa ženom
na časove balskog plesa.

Kada sam ih posetila,

nedavno pre toga su proslavili
50. godišnjicu braka.

U pismu mi je napisao:

„Smisao se ne pronalazi
u materijalnom svetu;

nije u večerama, džezu,
koktelima niti razgovorima.

Smisao je ono što ostaje
kada se ukloni sve ostalo.“

Išla sam u Teksas i posetila
Malog Dži Kjua na smrtnoj kazni.

Pitao me je šta sam radila
da mi prođe sve to vreme

koje sam provela u bolničkoj sobi.

Kada sam mu rekla
da sam se baš izveštila u „Skreblu“,

rekao je: „I ja!“ i objasnio kako,

iako većinu dana provodi u samici,

on i njegovi susedi zatvorenici
prave društvene igre od papira

i jedni drugima izvikuju poteze
kroz proreze za hranu -

što svedoči o neverovatnoj
izdržljivosti ljudskog duha

i našoj sposobnosti da se prilagodimo
uz pomoć kreativnosti.

Poslednja stanica mi je bila u Floridi,

da bih videla tu tinejdžerku
koja mi je slala sve one emodžije.

Zove se Unikat, što je savršeno,

zato što najviše zrači
i ima više znatiželje

od svih ljudi koje sam srela u životu.

Pitala sam je šta hoće
sledeće da uradi i rekla je:

„Hoću da upišem fakultet, da putujem,

da jedem čudnu hranu koju nikada pre
nisam probala, kao što je hobotnica,

da dođem da te posetim u Njujorku

i da idem na kampovanje,
mada se bojim buba,

ali i dalje hoću na kampovanje.“

Divila sam joj se

što može da bude tako optimistična
i tako puna planova za budućnost,

s obzirom na sve kroz šta je prošla.

Ali, kako mi je Unikat pokazala,

mnogo je radikalnije
i opasnije gajiti nadu

nego živeti u strahu.

Najvažnije što sam naučila
na tom putovanju

jeste to da podela na bolesne i zdrave -

ona ne postoji.

Granica je porozna.

Kako živimo sve duže i duže,

preživljavajući bolesti i povrede
koje bi ubile naše bake i deke,

pa čak i naše roditelje,

velika većina nas će putovati
naizmenično u ove svetove,

pri čemu ćemo većinu života
provesti negde između njih.

To su uslovi našeg postojanja.

Volela bih da mogu da kažem da se,
otkad sam došla kući sa putovanja,

osećam potpuno zalečeno.

Nije tako.

Ali kada sam prestala da očekujem od sebe

da ponovo postanem osoba
kakva sam bila pre dijagnoze,

kada sam naučila da prihvatim
svoje telo i njegova ograničenja,

zaista sam počela da se osećam bolje.

Naposletku, mislim da je u tome trik:

da prestanemo da sagledavamo
svoje zdravlje kao binarno,

između bolesti i zdravlja,

zdravog i nezdravog,

čitavog i oštećenog,

da prestanemo da mislimo da postoji
neko divno, savršeno dobrostanje

kome treba težiti

i da prestanemo da živimo u stanju
stalnog nezadovoljstva

dok ga ne dostignemo.

Svako od nas će imati prekide u životu,

bilo da je to zbog dijagnoze
koja će povući uzicu

ili zbog nekog drugog bola
ili traume koja nas obara.

Moramo naći načine da živimo između,

tako da se snalazimo sa bilo kakvim
telom i umom koje trenutno imamo.

Ponekad je potrebna samo genijalnost
ručno napravljene igre Skrebl

ili pronalaženje tog ogoljenog smisla
u ljubavi porodice

i u noći na plesnom podijumu,

ili ta radikalna, opasna nada

za koju pretpostavljam da će jednog dana
navesti tinejdžerku koja se užasava buba

da ode na kampovanje.

Ako ste u stanju da to uradite,

onda ste krenuli na put pravog heroja.

Postigli ste ono
što zaista znači biti dobro,

a to je: biti živ u najhaotičnijem,
najbogatijem, najcelovitijem smislu.

Hvala, to je sve od mene.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)