Brod koji je prevozio 500 izbeglica je potonuo u moru. Priča o dvoje preživelih |Melisa Fleming (Melissa Fleming) | TEDxThessaloniki

Na prenatrpanom brodu, koji je nosio preko 500 izbeglica, mlada žena neočekivano postaje heroj. Ova snažna priča, koju priča Melisa Fleming iz UN-ovog predstavništva za izbeglice, sama je dovoljna da podari ljudsko lice pukom broju ljudskih bića koja pokušavaju da se domognu boljeg života... dok brodovi sa izbeglicama nastavljaju da stižu...

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.
Saznajte više na: http://ted.com/tedx

Svakog dana slušam zastrašujuće priče
o ljudima koji beže od smrti

preko opasnih granica
i neprijateljskih mora.

Ali ima jedna priča
koja me drži budnom po noći,

a to je priča o Doi.

Sirijskoj izbeglici od 19 godina,

koja je živela
iscrpljujući život u Egiptu.

Radila je kao nadničarka.

Njen otac je stalno mislio
na svoj uspešni posao u Siriji,

koji je bomba raznela u paramparčad.

Rat koji ih je doveo tu,
buktao je četvrtu godinu za redom.

A zajednica koja ih je nekad
spremno dočekala,

bila ih je sita.

Jednoga dana su muškarci na motorima
pokušali da je kidnapuju.

Nekada ambiciozni đak
koji je jedino mislio na budućnost,

sada je bila uplašena sve vreme.

Ali je takođe bila puna nade

jer je bila zaljubljena u drugara,
izbeglicu iz Sirije po imenu Basem.

Basem se takođe mučio u Egiptu,
pa je rekao Doi:

"Pođimo u Evropu;
zatražimo azil, sigurnost.

Ja ću da radim, ti možeš da studiraš -
to je obećanje novog života."

I tražio je od njenog oca ruku
da je oženi.

A njen otac je pristao.

Ali su znali da bi stigli do Evrope,
moraće da rizikuju svoje živote,

putujući preko Sredozemnog mora,

stavljajući se u ruke krijumčara,
koji su poznati po svojoj okrutnosti.

A Doa je bila preplašena vode.

Oduvek se plašila vode.
Nikada nije naučila da pliva.

Bio je avgust te godine
i već je 2000 ljudi poginulo

pokušavajući da pređu Mediteran,

ali Doa je imala prijatelja koji je uspeo
da stigne skroz do Severne Evrope,

pa je razmišljala: "Možda i mi uspemo."

Stoga je pitala roditelje
da li može da pođe s Basemom

i nakon mučne rasprave, pristali su,

a Basem je uplatio svu ušteđevinu -
2 500 dolara po osobi -

krijumčarima.

Bilo je subotnje jutro
kada je stigao poziv

i autobus ih je dovezao do plaže,
na stotine ljudi je bilo na plaži.

Mali čamci su ih prevozili
do starog broda za pecanje,

njih 500 je bilo natrpano na tom brodu,

300 ispod, 500 iznad.

Tu su bili Sirijci, Palestinci,
Afrikanci, muslimani i hrišćani,

100 dece, uključujući i Sandru -
malenu Sandru od šest godina -

i Masu od 18 meseci.

Tu su bile čitave porodice
natrpane, rame uz rame,

stopalo uz stopalo.

Doa je sedela nogu pribijenih uz grudi,

Basem ju je držao za ruku.

Drugog dana na vodi,
bilo im je muka od brige

i bilo im je muka u stomacima
zbog uzburkanog mora.

Trećeg dana, Doa je imala predosećanje.

Rekla je Basemu:
"Strahujem da nećemo uspeti.

Strahujem da će brod da potone."

A Basem joj je rekao:
"Molim te, budi strpljiva.

Stići ćemo do Švedske, venčaćemo se

i imaćemo budućnost."

Četvrtog dana,
putnici su postajali uzrujani.

Pitali su kapetana: "Kada ćemo stići?"

Rekao im je da ućute i izvređao ih je.

Rekao je: "Za 16 sati
stići ćemo na obale Italije."

Bili su slabi i iscrpljeni.

Ubrzo su videli brod kako se približava -
manji brod, sa 10 muškaraca na njemu,

koji su počeli da viču na njih,
dobacujući uvrede,

gađajući ih štapovima,
tražeći od njih da se iskrcaju

i da pređu na ovaj manji,
manje podesan brod za plovidbu.

Roditelji su bili preplašeni zbog dece

i kolektivno su odbili da se iskrcaju.

Pa je brod ljutito odjurio

i pola sata kasnije se vratio

i počeli su namerno da prave rupu
na boku Doinog broda,

tačno ispod mesta
gde su ona i Basem sedeli.

I čula ih je kako viču:

"Neka ribe jedu vaše meso!"

Te su počeli da se smeju
dok se brod prevrtao i tonuo.

300 ljudi u potpalublju
je bilo osuđeno na smrt.

Doa se držala za stranu broda dok je tonuo

i gledala je sa užasom kako propeler
seče na komadiće detence.

Basem joj je rekao: "Molim te, pusti se,

ili će te propeler povući i ubiti i tebe."

I sećate se - ona ne zna da pliva.

Ali ona se pušta
i počinje da pokreće ruke i noge,

misleći: "Ovako se pliva."

I nekim čudom, Basem je pronašao šlauf.

Bio je to jedan od dečjih šlaufa

kojim su se nekad igrali
u bazenima i na mirnom moru.

I Doa se popela na šlauf,

ruke i noge su joj visile sa strane.

Basem je bio dobar plivač,

pa je držao za ruku
i probijao se kroz vodu.

Oko njih su bili leševi.

Prvobitno je oko 100 ljudi preživelo

i počeli su da se okupljaju u grupama,
moleći se za spas.

Ali kako je dan prošao i niko nije došao,

neki ljudi su izgubili nadu

i Doa i Basem su posmatrali

kako muškarci u daljini skidaju
svoje prsluke i tonu u vodi.

Prišao im je jedan muškarac
s bebom nakrkačenom na ramenu,

starom devet meseci - Malek.

Držao se za limenu kantu od benzina,
kako bi plutao, i rekao im je:

"Plašim se da neću preživeti.

Suviše sam slab. Nemam više hrabrosti."

I predao je malenu Malek Basemu i Doi,

a oni su je prebacili
na šlauf za spasavanje.

Dakle, sad ih je bilo troje:
Doa, Basem i malena Malek.

Dozvolite da napravim pauzu ovde

i postavim pitanje:

zašto izbeglice poput Doe
prave ovakve rizike?

Milioni izbeglica žive u egzilu, u limbu.

Žive u državama, bežeći od rata koji bukti

već četiri godine.

Čak i da žele da se vrate, ne mogu.

Njihovi domovi, poslovi,

njihovi gradovi i velegradovi
su skroz uništeni.

I sama sam to videla

tokom nedavne posete Homsu u Siriji.

Ovo je grad
sa UNESCO-ove liste svetskih baština,

a ovako sada izgleda taj grad
koji je nekad bio živopisan.

Dakle, ljudi i dalje beže preko granica
u susedne države,

a mi gradimo izbegličke kampove
za njih u pustinji.

Na stotine hiljada ljudi
živi u ovakvim kampovima

i na hiljade i hiljade još,
milioni žive u gradovima i velegradovima.

A zajednice

u susednim državama
koje su ih nekad prihvatale

raširenih ruku i otvorenog srca,

sada su preplavljene.

Prosto nema dovoljno škola,
vodovodne mreže, sanitacije.

Čak ni bogate evropske države
ne bi mogle da se izbore s takvim prilivom

bez ogromnih investicija.

Rat u Siriji je proterao
skoro četiri miliona ljudi preko granice,

ali preko sedam miliona ljudi je
u bekstvu unutar države.

To znači da je
više od pola sirijske populacije

bilo prinuđeno na izbeglištvo.

Vratimo se na susedne države
koje su prihvatile mnoge od njih.

One osećaju da je bogatiji svet
učinio premalo da im pomogne.

A dani su se pretvorili u mesece,
meseci u godine.

Izbeglice su trebale da ostanu privremeno.

Vratimo se Doi i Basemu koji su u vodi.

Drugi dan su u vodi
i Basem je postajao sve slabiji.

I sada je bio red na Dou da kaže Basemu:

"Ljubavi, neka te nada održava
i vera u našu budućnost. Uspećemo."

A on joj je rekao:

"Žao mi je, ljubavi,
što sam te doveo u ovu situaciju.

Nikada nisam voleo nikoga
onoliko koliko volim tebe."

I prepustio se dubinama,

a Doa je posmatrala kako se
ljubav njenog života davi pred njom.

Kasnije tog dana,

Doi je prišla majka sa malenom
18-mesečnom kćerkom, Masom.

To je bila devojčica
čiju sam vam sliku ranije pokazala,

ona u prsluku za spasavanje.

Njena starija sestra Sandra
se upravo udavila

i njena majka je znala da mora
da učini sve što je u njenoj moći

da spase svoju kćerku.

Pa je rekla Doi: "Molim te, uzmi ovo dete.

Neka bude deo tebe. Ja neću preživeti."

A onda se odmakla i udavila.

Pa se Doa, 19-ogodišnja izbeglica
koja se plašila vode,

koja nije znala da pliva,

zatekla odgovornom za dve bebe.

A one su bile žedne i bile su gladne
i bile su uznemirene,

a ona je davala sve od sebe da ih zabavi,

pevala im je, govorila reči iz Kurana.

Oko njih tela su se nadimala i tamnila.

Sunce je peklo po danu.

Noću je sijao hladan mesec
i bila je magla.

Bilo je veoma zastrašujuće.

Četvrtog dana u vodi,
još jedan čovek joj je prišao -

ovo je taj prizor,
Doa je verovatno ovako izgledala

sa dva deteta na šlaufu.

Četvrtog dana je došla žena
i obratila joj se

i zamolila je da prihvati još jedno dete -

dečačića, od svega četiri godine.

Kada je Doa prihvatila dečačića
i nakon što se majka udavila,

rekla je detetu koje je jecalo:

"Otišla je samo da ti nađe vodu i hranu."

Međutim njegovo srce je uskoro stalo

i Doa ga je morala spustiti u vodu.

Kasnije tog dana,

pogledala je u nebo ispunjena nadom

jer je videla dva aviona
kako preleću nebom.

Mahala je rukama u nadi da će je videti,

ali avioni su uskoro nestali.

No tog popodneva, dok je sunce zalazilo,

videla je brod, trgovačko plovilo.

I rekla je: "Molim te, Bože, da me spasu."

Mahala je rukama i imala je osećaj
da ih je dovikivala oko dva sata.

Postalo je mračno,
ali su je naposletku reflektori otkrili

i dobacili su joj uže,

zapanjeni prizorom žene
koja drži dva deteta.

Dovukli su ih na brod,
doneli kiseonik i ćebad,

a helikopter iz Grčke
je došao da ih pokupi

i da ih odnese na ostrvo Krit.

Međutim, Doa je pogledala dole i pitala:
"Šta je s Malek?"

Rekli su joj da bebica nije preživela -

poslednji dah je udahnula
na brodskoj klinici.

No Doa je bila sigurna, dok su
ih podizali na čamac za spasavanje,

da se bebica devojčica smešila.

Samo 11 od 500 ljudi
je preživelo taj brodolom.

Nikada nije otvarana međunarodna istraga
o tome šta se desilo.

Bilo je nekih medijskih izveštavanja
o masovnim ubicama na moru,

užasna tragedija,

no to je trajalo samo dan.

I mediji su nastavili dalje.

U međuvremenu, na pedijatriji na Kritu,

malena Masa je bila na granici smrti.

Bila je uistinu dehidrirana.
Bubrezi su joj otkazivali.

Vrednosti glukoze
su joj bile opasno niske.

Doktori su učinili sve što je bilo
u njihovoj lekarskoj moći da ih spase,

a grčke medicinske sestre
se nisu odvajale od nje,

držeći je, grleći je, pevajući joj.

Moje kolege su je takođe posećivale
i govorile joj lepe reči na arapskom.

Neverovatno, ali malena Masa je preživela.

I ubrzo je grčka štampa
počela da izveštava o čudesnoj bebi,

koja je preživela četiri dana u vodi
bez hrane i pića,

a ponude za usvajanje
su stizale iz svih krajeva zemlje.

U međuvremenu,
Doa je bila u drugoj bolnici na Kritu,

mršava, dehidrirana.

Egipatska porodica
je bila uz nju sve to vreme

i prihvatili su je u svoj dom
čim je otpuštena iz bolnice.

Ubrzo se pročulo
za Doinu borbu za opstanak

i broj telefona je objavljen na Fejzbuku.

Počele su da stižu poruke.

"Doa, da li znaš
šta se desilo s mojim bratom?

Mojom sestrom? Mojim roditeljima?
Mojim prijateljima? Da li su preživeli?"

Jedna od poruka je glasila:

"Doa, verujem da si spasila
moju malenu nećaku, Masu."

Uz nju je stigla ova slika.

Bila je to poruka od Masinog strica,

izbeglice iz Sirije
koji se s porodicom domogao Švedske,

takođe je s njima Masina starija sestra.

Nadamo se da će uskoro Masa biti
s njim u Švedskoj,

a do tada o njoj se brinu
u prelepom sirotištu u Atini.

A Doa? Pa, pročulo se i za njen opstanak.

Mediji su pisali o ovoj vižljastoj ženi

i nisu mogli da zamisle
kako je preživela sve vreme

u takvim uslovima na tom moru,

i pritom spase još jedan život.

Atinska akademija, jedna
od najprestižnijih grčkih institucija

joj je dodelila nagradu za hrabrost

i ona zavređuje sve pohvale

i zaslužuje još jednu priliku.

Ali ona i dalje želi da ode u Švedsku.

Želi da se ujedini
sa svojom porodicom tamo.

Želi da dovede tamo majku,
oca i mlađu braću i sestre,

što dalje iz Egipta

i ja verujem da će uspeti.

Želi da postane advokatica ili političarka

ili neko ko može
da pomogne u borbi protiv nepravde.

Ona je neverovatan borac.

Ali moram da pitam:

šta da ona nije morala da rizikuje?

Zašto je morala da prođe kroz sve to?

Zašto nije postojao legalan način
da studira u Evropi?

Zašto Masa nije mogla
poći avionom u Švedsku?

Zašto Basem nije mogao da nađe posao?

Zašto ne postoji obimniji program
raseljavanja sirijskih izbeglica,

žrtava najgoreg rata našeg doba?

Svet je to uradio za Vijetnamce 1970-ih.
Zašto ne i ovaj put?

Zašto imamo tako mala ulaganja
u susedne države,

koje zbrinjavaju tolike izbeglice?

I zašto, ovo je suštinsko pitanje,

je tako malo učinjeno da se zaustave
ratovi, proganjanja

i siromaštvo koje tera tolike ljude

na obale Evrope?

Dok se ovi problemi ne reše,

ljudi će nastaviti da idu preko mora

i da traže sigurnost i azil.

Šta sledi?

Pa, to je najvećim delom
na Evropi da odabere.

I ja razumem strahove javnosti.

Ljudi su zabrinuti za svoju sigurnost,
ekonomiju, promene u kulturi.

No, je li to važnije
od spašavanja ljudskih života?

Jer ovde imamo nešto temeljno

što mislim da potiskuje sve ostalo,

a tiče se humanosti svih nas.

Nijedna osoba
koja beži od rata i proganjanja

ne bi trebalo da umre,
prelazeći more do sigurnosti.

(Aplauz)

Jedno je sigurno,

nijedna izbeglica se ne bi našla
na tim opasnim brodovima

da je mogla da uspe kod kuće.

I nijedan migrant
ne bi pošao na to opasno putovanje,

da je imao dovoljno hrane
za sebe i svoju decu.

I niko ne bi stavio
svoju životnu ušteđevinu

u ruke tih ozloglašenih krijumčara,

da je postojao legalan način za migraciju.

Zato, u ime malene Mase,

i u ime Doe

i Basema

i onih 500 ljudi koji su se udavili,

možemo li se postarati za to
da nisu umrli uzalud?

Može li ono što se desilo da nas podstakne

da se zauzmemo za svet
u kome je svaki život važan?

Hvala vam.

(Aplauz)

Voditeljka: Mnogo ti hvala, Melisa.

Mislila sam da bi želela
da ostaneš sa mnom.

Ovo je neverovatna priča.

Ne znam koliko si sličnih otkrila

u prethodnih nekoliko meseci.

Međutim, to je priča sa srećnim krajem.

I priča koja je usredsređena
na ono što si na kraju rekla,

da je jedino važna naša humanost.

Melisa Fleming: To je istina.

Svi mi slušamo tolike priče
o sve većim brojkama,

400% više izbeglica stiže u Grčku,

milioni izbeglica beže od smrti -

ove cifre su teško shvatljive
bilo kom ljudskom biću.

Zato smatram da bi trebali,

to je naša odgovornost,
da pronađemo ljudsku priču,

priču o pojedincima.

A nešto što uvek otkrijem kod izbeglica

je njihova neverovatna otpornost,

nikada ne bih mogla da zamislim sebe
kako prolazim kroz priče koje slušam

i da sve to preživljavam,
pa ipak, oni se probijaju,

a sve što im je potrebno
je trunka ljudskosti

i podsticaj sveta

jer oni sigurno
ne dolaze ovde dobrovoljno.

Oni bi radije bili u svojim domovima.

Voditeljka: Mnogo ti hvala, Melisa.
MF: Hvala što ste me pozvali.

(Aplauz)