Ispovesti depresivnog komičara | Kevin Bril (Kevin Breel) | TEDxKids@Ambleside

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, nezavisno od TED konferencija.

U ovom emotivnom govoru, Kevin Bril iz srca priča svoju priču o depresiji, kako je uticala na njegov život i zašto je ipak zahvalan za nju. Kao mladi stendap komičar u usponu iz Kanade, Kevin je takođe veoma uključen u rad za mentalno zdravlje i aktivno iznosi govore u školama.

Tokom dugog perioda mog života

osećao sam se kao da živim
dva različita života.

Jedan koji svi ostali vide,

i jedan koji vidim samo ja.

I u životu koji ostali vide,

ja sam prijatelj, sin, brat,

stendap komičar i tinejdžer.

To je život koji svi vide.

Ako biste pitali moje prijatelje
i porodicu da me opišu, to bi vam rekli.

I to je ogroman deo mene.
To je ko sam ja.

Ako biste me pitali da opišem sebe,

verovatno bih vam rekao isto to.

I ne bih slagao,

ali ne bih ni potpuno govorio istinu.

Zato što je istina da je to samo život
koji svi ostali vide.

U životu koji vidim samo ja,

pravi ja, stvarni ja,

je neko ko se intenzivno bori
sa depresijom.

Tokom proteklih šest godina mog života

do današnjeg dana.

Za one koji nikada nisu iskusili depresiju

ili ni ne znaju šta to znači,

to bi moglo da bude iznenađujuće,

jer postoji veoma popularno
pogrešno shvatanje

da je depresija isto što i biti tužan
kada vam se desi nešto loše u životu,

kada raskinete sa devojkom,
kada izgubite voljenu osobu,

kada ne dobijete posao koji ste želeli.

Ali to je tuga. To je prirodna stvar.

To je prirodno ljudsko osećanje.

Prava depresija nije tugovanje

kada nešto u vašem životu
krene naopako.

Prava depresija je tugovanje kada se
sve u vašem životu odvija kako treba.

To je prava depresija i ja patim od nje.

I da budem potpuno iskren,
teško mi je da stanem ovde i to kažem.

Teško mi je da pričam o tome

i izgleda da je svima
teško da pričaju o tome,

toliko da niko to ne čini.

I niko ne priča o depresiji,
ali bismo morali

jer je trenutno ogroman problem.

To je ogroman problem. Ali ne vidimo ga
na društvenim mrežama, zar ne?

Ne vidimo ga na Fejsbuku,
ne vidimo ga na Tviteru.

Ne vidimo ga u vestima, jer nije lep,
nije srećan, nije zabavan.

I zbog toga što ga ne vidimo,
ne uočavamo njegovu ozbiljnost.

Ali njegova ozbiljnost leži u ovome:

svakih 30 sekundi, negde neko na svetu

oduzme sebi život zbog depresije,

i neka je to dva bloka odavde,
dve zemlje odavde, dva kontinenta odavde,

ali se ipak dešava,
i dešava se svakog dana.

Mi kao društvo imamo običaj

da se osvrnemo na to
i kažemo: "Pa šta?"

Pa šta? Posmatramo ga i kažemo:

"To je tvoj problem.
To je njihov problem."

Kažemo da smo tužni i da nam je žao,
ali kažemo i: "Pa šta?"

Pre dve godine to je bio moj problem,

jer sam sedeo na ivici svog kreveta,

na istom mestu gde sam sedeo
milion puta pre toga,

i želeo sam da se ubijem.

Ako biste posmatrali moj život spolja,

ne biste videli dete koje je to želelo.

Videli biste dete koje je
kapiten košarkaškog tima,

pozorišnog glumca godine,
najboljeg učenika iz engleskog,

nekoga ko je stalno bio nagrađivan
i bio prisutan na svim žurkama.

Rekli biste da nisam depresivan,
da nisam suicidan i ne biste bili u pravu.

Sedeo sam tako te noći
pored bočice pilula,

sa olovkom i papirom u ruci

razmišljajući da oduzmem sebi život
i bio sam tako blizu.

Bio sam toliko blizu da to učinim.
Ali nisam.

To me čini jednim od srećnika,
jednim od onih

koji dođu do ivice provalije,
pogledaju dole i ne skoče.

Jednim od srećnika koji prežive.

Preživeo sam i ostao sa svojom pričom,
pričom koja ide ovako:

u četiri proste reči -
ja bolujem od depresije.

Ja bolujem od depresije,

i tokom dugog perioda sam, verujem,

živeo dva potpuno različita života,

gde se jedna osoba uvek plašila druge.

Plašio sam se da će ljudi
otkriti kakav sam zaista,

da nisam savršeno, popularno dete
kao što su svi mislili.

Ispod mog osmeha krila se borba,
ispod svetla, krila se tama,

ispod mog velikog karaktera,
krio se još veći bol.

Neki ljudi se plaše
da se neće dopasti devojkama.

Neki ljudi se plaše ajkula, neki smrti,

a ja sam se veliku većinu
svog života plašio sebe.

Plašio sam se svoje istine,
svog poštenja, svoje ranjivosti,

i taj strah je činio da se osećam
kao da sam sateran u ćošak,

i imam samo jedan izlaz,

o kome sam razmišljao svakog dana.

Mislio sam o tome svakog mogućeg dana

i da budem potpuno iskren,
stojeći ovde,

pomislio sam na to još jednom,
jer to je bolest,

to je borba, to je depresija,

a depresija nisu boginje.

Ne preležite je jednom i za sva vremena,
to je nešto sa čime se živi.

U čemu se živi, to je cimer
koga ne možete da isterate,

glas koji ne možete da ignorišete,
osećanja od kojih ne možete da pobegnete,

Najstrašnije je to

da posle nekog vremena,

oguglate na to,
to vam postaje normalno,

i ono čega se zaista najviše plašite
nije patnja u vama,

to je beleg od strane drugih,
to je sramota, stid,

pogled neodobravanja na licu prijatelja,

šapati iza leđa dok prolazite,
da ste slabi, komentari da ste ludi.

To vas sprečava da zatražite pomoć,
to vas tera da je čuvate i krijete.

To je beleg.
I tako ga čuvate i krijete,

i iako vas drži prikovanim
za krevet svakog dana,

i čini da se osećate
kao da vam je život prazan

bez obzira koliko se trudite,

jer je osuda u našem društvu
sveopšte prisutna.

Jako stvarna, i ukoliko mislite
da nije, zapitajte se sledeće:

da li biste radije postavili
svoj sledeći Fejsbuk status

da imate problem da ustanete iz kreveta
zato što ste povredili leđa

ili vam je teško da svakog jutra

ustanete iz kreveta jer ste u depresiji?

To je beleg, jer nažalost

živimo u svetu u kom

ako slomite ruku, svako će doći
da vam se potpiše na gips,

ali ako kažete ljudima da ste depresivni,
svi beže od vas.

To je beleg.

Mi toliko prihvatamo

sve bolesti našeg tela osim bolesti mozga.

A to je neznanje.
To je čisto neznanje,

i to neznanje je stvorilo
svet koji ne razume depresiju,

koji ne razume mentalno zdravlje.
To je za mene ironično

zato što je depresija jedan od najbolje
dokumentovanih problema na svetu,

a ipak jedan od najmanje diskutovanih.

Mi je samo guramo pod tepih

i pretvaramo se da ne postoji nadajući se
da će se srediti sama od sebe.

E pa, neće.

Nije, niti će, jer je to pusta želja,

a pusta želja nije plan, to je odlaganje,

i ne možemo više odlagati
tako bitne stvari.

Prvi korak u rešavanju bilo kog problema
je priznavanje da problem postoji.

Mi to nismo uradili
i ne možemo da očekujemo

da ćemo naći rešenje,
ako se još uvek bojimo pitanja.

Ja ne znam koje je rešenje.
Želeo bih da znam, ali ne znam.

Ali smatram da mora da počne odavde.
Mora da počne od mene.

Od vas, od ljudi koji pate.

Onih koji su skriveni u senci.

Moramo da progovorimo
i razbijemo tišinu.

Moramo da budemo hrabri
zbog onoga u šta verujemo,

jer ako sam nešto shvatio,

ako postoji jedna stvar
koju vidim kao najveći problem,

to nije građenje sveta
gde eliminišemo neznanje drugih.

Trebalo bi graditi svet
gde se učimo prihvatanju sebe,

gde smo zadovoljni sa onim što smo

jer kada se otvorimo,
vidimo da se svi borimo i svi patimo.

Da li zbog ovoga ili zbog onoga,
svi znamo kako je kad tugujemo.

Svi znamo kako je imati
bol u našim srcima,

i koliko je neophodno da zaceli.

Ali trenutno, depresija je
duboka rana društva

preko koje ćemo staviti flaster

i pretvarati se da ne postoji.
E pa, tu je.

Tu je i znate šta? To je okej.

Depresija je okej. Ako prolazite
kroz nju, znajte da ste okej.

Znajte da ste bolesni, a ne slabi,

da je problem, a ne identitet,

zato što kada prevaziđete
strah od ismevanja

i osuđivanja i obeležavanja
od strane drugih,

videćete šta ona zapravo jeste,

deo života,

samo deo života.

I ma koliko zaista mrzeo neka mesta,

neke delove života u koje
me je depresija povukla,

na mnogo načina sam zahvalan zbog nje.

Jer da, bacala me je u doline,
ali samo da bi mi pokazala vrhove,

vukla me je kroz mrak,
da bi me podsetila da postoji svetlost.

Moj bol, više nego bilo šta drugo
za 19 godina na ovoj planeti,

mi je dao perspektivu.

I moj bol me je naterao da imam nadu,

da imam nadu, veru,
veru u sebe, veru u druge.

Veru da će biti bolje, da možemo
da promenimo ovo, da progovorimo

jasno i glasno i borimo se
protiv neznanja,

protiv netolerancije,

i pre svega naučimo da volimo sebe,

prihvatimo sebe kakvim smo,

kakvi smo, ne kakvima bi svet
želeo da budemo.

Zato što je svet u koji verujem onaj

gde prihvatanje svetlosti
ne znači ignorisanje mraka.

Svet u koji verujem je onaj
u kome se merimo

po našoj sposobnosti da prevaziđemo
nevolje, ne da ih izbegavamo.

Svet u koji verujem je onaj

gde mogu da pogledam
bilo koga u oči i kažem:

"Prolazim kroz pakao",

i oni me pogledaju i kažu:
"I ja", i to je okej,

jer je depresija okej.
Mi smo ljudi.

Mi smo ljudi i borimo se i patimo
i krvarimo i plačemo,

i ako mislite da je prava snaga
nikad ne pokazivati svoje slabosti,

tu sam da vam kažem da grešite.

Grešite, jer je sasvim suprotno.

Mi smo ljudska bića i imamo probleme.

Nismo savršeni i to je okej.
Moramo da zaustavimo neznanje,

netoleranciju, obeležavanje,

tišinu, prekinemo tabue,

pogledamo istini u oči
i počnemo da pričamo

jer jedini način da pobedimo problem

sa kojim se ljudi bore sami

je da se ujedinimo

i stanemo jedni uz druge.

Ja verujem da mi to možemo.

Hvala vam mnogo, ovo je ostvarenje sna.
Hvala!

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)