4 pitanja koja treba uvek postaviti svom doktoru

„Doktore, da li je to stvarno neophodno?” Na osnovu zapanjujuće statistike o preteranom lečenju, neurohirurg Krister Mjaset objašnjava moć ovog i drugih jednostavnih pitanja u vezi sa lečenjem i operacijom, i pokazuje kako pacijenti mogu bolje sarađivati sa doktorima kako bi dobili negu koja im je potrebna.

Ja sam neurohirurg,

i ovde sam danas kako bih vam rekao
da ljudi kao ja trebaju vašu pomoć.

Kroz nekoliko sekundi ću vam reći i kako.

Pre svega, dozvolite mi da počnem
sa pričom o jednom mom pacijentu.

Reč je o ženi u šestoj deceniji života,

generalno dobrog zdravlja,

ali je nekoliko puta dolazila u bolnicu

zbog lečenja raka dojke.

Sada je imala vratnu diskus herniju

koja je izazivala
intenzivan bol koji se širio

kroz njenu desnu ruku.

Gledajući njenu magnetnu rezonancu,
pre konsultacija,

odlučio sam da joj predložim operaciju.

Operacije vrata kao što je ova
su standardizovane i brze,

ali nose određeni rizik.

Napravite rez ovde,

secirate pažljivo pored dušnika,

jednjaka,

i pokušate da ne razrežete
unutrašnju karotidnu arteriju.

(Smeh)

Onda uzmete mikroskop,

i pažljivo uklonite disk i prolaps

kanala nervnog korena,

bez oštećenja živca i nervnog korena

koji leži samo nekoliko milimetara ispod.

Najgori scenario je da se ošteti nerv,

što može dovesti
do paralize od vrata nadole.

Dok sam objašnjavao ovo
pacijentkinji, ona je zaćutala.

Nakon nekoliko trenutaka,

izgovorila je nekoliko veoma
presudnih reči i za mene i za nju:

„Doktore, da li je to stvarno neophodno?”

(Smeh)

Znate šta sam shvatio, upravo tu i tada?

Nije bilo neophodno.

U stvari, kad primim pacijenta
kao što je ova žena,

obično ne savetujem operaciju.

Šta me je nateralo da to učinim tada?

Vidite,

ova hernija je bila tako delikatna,

da sam bukvalno mogao da vidim sebe
kako je izvlačim iz korena nervnog kanala,

pre nego što je ušla u ordinaciju.

Priznajem, želeo sam da je operišem.

Želeo sam da izvršim operaciju na njoj.

Operacija je, na kraju krajeva,
najzabavniji deo mog posla.

(Smeh)

Mislim da možete da shvatite to osećanje.

Moj komšija arhitekta kaže
da on voli samo da sedi, crta

i dizajnira kuće.

On bi radije to radio po ceo dan,

nego da razgovara
sa klijentom koji plaća za kuću,

koji bi mogao čak da mu stavi
ograničenja na to šta da uradi.

Ali kao i svaki arhitekta,

svaki hirurg treba da pogleda
svog pacijenta u oči

i da zajedno sa pacijentom

odluči šta je najbolje
za osobu koja se operiše.

To možda zvuči lako.

Ali pogledajmo neke statističke podatke.

Krajnici su dva ispupčenja
u pozadini vašeg grla.

Mogu se hirurški odstraniti,

i to se zove tonzilektomija.

Ovaj grafikon pokazuje
stopu operacija krajnika u Norveškoj,

u različitim regionima.

Ono što vas može iznenaditi
je da su duplo veće šanse

da vaše dete - zato što je reč o deci -

ima operaciju krajnika
u Finmarku nego u Trondhajmu.

Indikacije su iste u oba regiona.

Ne bi trebalo da bude razlike,
ali ona postoji.

Evo još jednog grafikona.

Meniskus pomaže da se učvrsti koleno

i može biti pokidan
ili izrazito izlomljen,

obično tokom bavljenja sportom
kao što je fudbal.

Ono što vidite ovde
je stopa operacija tog stanja.

Vidite da je stopa operacije
u Mere og Romsdalu

pet puta veća od stope
operacije u Stavangeru.

Pet puta.

Kako je to moguće?

Da li igrači u Mere og Romsdalu

igraju prljavije nego igde u zemlji?

(Smeh)

Verovatno ne.

Sada sam dodao neke informacije.

Ovo što vidite su procedure izvedene

u državnim bolnicama, svetlo plavo,

i u privatnim klinikama, svetlo zeleno.

Dosta je aktivnosti na privatnim klinikama

u Mere og Romsdalu, zar ne?

Šta nam to govori?

Moguća ekonomska motivacija
da se pacijent leči.

Ima tu još toga.

Nedavno istraživanje je pokazalo
da razlika u efektu lečenja

između obične fizikalne terapije
i operacije kolena

ne postoji.

Što znači da se većina izvedenih operacija

sa grafikona koji sam pokazao

mogla izbeći, čak i u Stavangeru.

Šta pokušavam da vam kažem ovim?

Iako je, širom sveta,
većina simptoma za lečenje

standardizovana,

postoje brojne nepotrebne varijacije
u odlukama lečenja,

posebno na zapadu.

Neki ljudi ne dobijaju lečenje
koje im je potrebno,

ali još veći deo vas

dobija i previše lečenja.

„Doktore, da li je to stvarno neophodno?”

Samo sam jednom čuo to pitanje
u celoj svojoj karijeri.

Moje kolege kažu da nikada
nisu čuli te reči od pacijenta.

Ako to pogledamo sa druge strane,

koliko često mislite da ćete
od doktora dobiti „ne” kao odgovor,

kada postavite ovakvo pitanje?

Istraživači su se bavili ovim,

i došli do iste stope „ne”

gde god bi otišli.

A to iznosi oko 30 procenata.

Što znači, tri od deset puta,

vaš doktor vam prepiše ili predloži nešto

što je potpuno nepotrebno.

Znate šta navode kao razlog za to?

Pritisak pacijenata.

Drugim rečima, vas.

Vi želite da se nešto uradi.

Prijatelj mi se obratio
radi medicinskog saveta.

On je sportista,

dosta praktikuje skijaško trčanje
u zimskom periodu,

a u letnjem periodu trči.

Sada je imao jak bol u leđima
kad god bi otišao na trčanje.

Toliko da je morao da prestane da trči.

Pregledao sam ga, temeljno ispitao,

i otkrio sam da verovatno ima
degenerisan disk

u donjem delu kičme.

Kada god bi se izvio, bolelo je.

Već je počeo sa plivanjem umesto trčanja,

ništa se tu nije moglo raditi,

pa sam mu rekao: „Moraš biti izbirljiviji

kada je reč o vežbanju.

Neke aktivnosti su dobre za tebe,

a neke nisu.”

Njegov odgovor je bio:

„Želim da mi se uradi MR leđa.”

„Zašto bi želeo MR?”

„Mogu ga dobiti besplatno
kroz osiguranje sa posla.”

„Ma, hajde,” rekao sam -
ipak je on bio moj prijatelj.

„To nije stvarni razlog.”

„Mislim da će biti dobro
da se vidi koliko loše izgleda.”

„Kad si ti to počeo da tumačiš
MR snimke?”, pitao sam.

(Smeh)

„Veruj mi.

Neće ti trebati skeniranje.”

„Pa,” rekao je,

i nakon pauze nastavio:
„mogao bi biti rak.”

(Smeh)

Dobio je skeniranje, naravno.

Kroz osiguranje sa posla,

otišao je do jednog mog kolege,

koji mu je rekao za degenerisani disk,

da tu nema šta da se radi,

da treba da nastavi sa plivanjem
i da prestane da trči.

Nakon određenog vremena,
ponovo sam ga sreo i on mi je rekao:

„Bar sad znam šta mi je.”

Da vas pitam nešto.

Šta bi bilo da ste svi vi ovde
sa istim simptomima išli na MR?

Šta bi bilo kada bi svi ljudi u Norveškoj

išli na magnetnu rezonancu
zbog povremenih bolova u leđima?

Lista čekanja za MR bi bila
četiri puta duža, možda čak i više.

Vi biste zauzeli mesto na toj listi

nekome ko stvarno ima rak.

Dobar doktor nekad kaže „ne”,

ali i razuman pacijent
takođe nekada odbije

mogućnost dijagnostikovanja ili lečenja.

„Doktore, da li je to stvarno potrebno?”

Znam da to može biti teško pitanje.

U stvari, ako se vratite 50 godina unazad,

to se čak smatralo nepristojnim.

(Smeh)

Ako je doktor odlučio
šta će raditi sa vama,

to ste i radili.

Moja koleginica, sada lekar opšte prakse,

je kao dete poslata
u lečilište za tuberkulozu,

na šest meseci.

To je bila grozna trauma za nju.

Kasnije je, kao odrasla, saznala

da su njeni testovi na tuberkolozu
bili sve vreme negativni.

Doktor ju je poslao tamo samo
na osnovu pogrešne sumnje.

Niko nije smeo, niti čak pomislio,
da mu se suprotstavi.

Čak ni njeni roditelji.

Danas, norveški ministar zdravlja

govori o zdravstvenoj usluzi pacijenata.

Pacijent bi trebalo da dobije savet
od doktora šta treba da radi.

Ovo je veliki napredak.

U isto vreme prebacuje
više odgovornosti na vas.

Morate da sednete sa svojim doktorom

i da počnete deliti odluke
o tome šta raditi.

Dakle, sledeći put kada se budete
našli u doktorskoj ordinaciji,

želim da pitate:

„Doktore, da li je to stvarno neophodno?”

U slučaju moje pacijentkinje,

odgovor bi bio „ne”,

ali operacija bi takođe
mogla biti opravdana.

„Doktore, koji su rizici
vezani za ovu operaciju?”

Pa, pet od deset procenata pacijenata
će imati povećane simptome bola.

Jedan do dva procenta pacijenata

imaće infekciju rane
ili čak ponovno krvarenje,

koje može dovesti do ponovne operacije.

Takođe, 0,5 procenata pacijenata
ima trajnu promuklost,

a nekolicina, ali ipak nekoliko njih,

će imati smanjenu pokretljivost
u rukama, pa čak i nogama.

„Doktore, ima li drugih opcija?”

Da, odmor i fizikalna terapija
nakon određenog vremena

mogu dovesti do potpunog ozdravljenja.

„Šta će se desiti ako ništa ne uradim?”

To nije preporučljivo,

ali čak i tad, postoji mala šansa
da ćete ozdraviti.

Četiri pitanja.

Jednostavna pitanja.

Razmišljajte o njima kao o vašem
novom setu za pomoć doktorima.

Da li je to stvarno neophodno?

Koji su rizici?

Da li postoje druge opcije?

Šta će se desiti ako ništa ne preduzmem?

Postavite ih kada doktor želi
da vas pošalje na MR,

kada vam prepiše antibiotik

ili predloži operaciju.

Ono što znamo na osnovu istraživanja

je da će jedno od vas pet,
znači, 20 procenata,

promeniti svoje mišljenje
o pitanju toga šta će učiniti.

Time ne samo da ćete
svoj život učiniti lakšim,

i verovatno boljim,

nego će i ceo zdravstveni sistem

imati koristi od vaše odluke.

Hvala vam.

(Aplauz)