3 С за "Сјајно"

Блог Нила Пасриче, "1000 Awesome things", слави једноставна животна задовољства, од бесплатних кафа до чисте постељине. У овом искреном говору на конференцији TEDxToronto, он открива 3 тајне (које почињу на слово С) за заиста сјајан живот.

Дакле, прича о "Сјајном":

почиње пре неких четрдесет година,

када су се моји родитељи
доселили у Канаду.

Моја мајка је напустила Најроби, Кенију.

Мој отац је напустио мало село
у околини Амритсара, Индија.

Стигли су овде касних шездесетих.

Доселили су се у сумњиво предграђе,
сат времена на исток од Торонта.

Започели су нови живот.

Видели су свог првог зубара,

појели свој први хамбургер,

добили своју прву децу.

Моја сестра и ја

смо одрасли овде,

имали смо тиха, срећна детињства.

Имали смо блиску породицу,

добре пријатеље, тиху улицу.

Многе ствари које моји родитељи

нису могли да узимају здраво за готово

док су одрастали, ми јесмо -

као што је то да увек у кући има струје,

да постоје школе прекопута
и болнице низ улицу

и сладоледи у свом дворишту.

Одрасли смо и остарили.

Ишао сам у средњу школу.

Дипломирао.

Одселио сам се од куће, нашао посао,

пронашао девојку, скрасио се -

схватам да звучи као лоша комедија
или песма Жељкa Јоксимовићa.

(Смех)

Али живот је био прилично добар.

Био је добар.

2006. је била одлична година.

У винским пределима Онтарија,
под ведрим плавим небом

у јулу сам се оженио,

уз 150 пријатеља и чланова породице.

2007. је била одлична година.

Дипломирао сам,

и са два најбоља пријатеља
ишао на путешествије.

Ово је слика мене и пријатеља Криса,

на обали Тихог океана.

Кроз прозор кола смо видели фоке

и зауставили смо се
да их на брзину сликамо,

а онда смо их блокирали
својим огромним главама.

(Смех)

Не можете баш да их видите,

али било је фантастично,

верујте ми.

(Смех)

2008. и 2009. су биле мало теже.

Знам да су такве биле за многе,
не само за мене.

Прво, вести су биле тако тешке.

Још увек су тешке, биле су и пре,

али када бисте отворили новине
или укључили ТВ,

писало је о топљењу полова,

ратови су беснили у свету,

земљотреси, урагани,

а економија се клацкала на ивици пропасти,

а онда је коначно пропала

и многи од нас су изгубили домове,

или послове или пензије

или средства за живот.

Те две године су ми биле тешке
из још једног разлога.

Пролазио сам кроз много личних проблема.

Мој брак није функционисао,

све смо се више удаљавали.

Једног дана је жена дошла са посла,

и скупила храброст, кроз много суза,

да веома искрено разговара.

И рекла је: "Не волим те више."

То је једна од најболнијих ствари
које сам чуо

и сигурно једна од ствари
која ми је највише сломила срце

до само месец дана касније,

када сам сазнао нешто
што ми је још више сломило срце.

Мој пријатељ Крис,
чију сам вам слику управо показао,

неко време се борио са менталном болешћу.

Они од вас који имају искуства
са менталним болестима

знају колико то изазовно може бити.

Разговарао сам с њим телефоном у 22.30

једне недељне вечери.

Причали смо о ТВ програму
који смо те вечери гледали.

У понедељак ујутру сам сазнао
да је нестао.

Одузео је себи живот, што је јако тужно.

То је било јако тешко време.

И док су ти тамни облаци кружили нада мном

било ми је веома, веома тешко

да мислим на нешто добро,

рекао сам себи да ми је потребно

да се некако фокусирам
на позитивне ствари.

Тако сам једне вечери дошао с посла,

укључио компјутер

и покренуо мали веб сајт

који сам назвао 1000awesomethings.com.

Покушавао сам да се подсетим

једноставних, универзалних,
малих задовољстава

која волимо
али о њима не причамо довољно -

као кад вам конобари и конобарице

бесплатно доспу кафу без питања,

када седите за столом који први
добија храну на венчању,

када обучете топао веш,
тек осушен на радијатору,

или кад касирка у продавници
отвори нови ред

и ви сте први у њему -

чак иако сте били последњи у другом реду,
одмах улазите.

(Смех)

И полако сам током времена

успео да се орасположим.

Мислим, дневно се отвара

50.000 блогова.

Мој је био један од тих 50.000.

Нико осим моје маме није читао.

Мада морам признати да ми је промет скочио
за 100 посто

када га је послала мом тати.

(Смех)

Онда сам се обрадовао

када сам добијао десетине посета.

А потом сам се радовао
јер сам имао још више,

па стотине, па хиљаде посета,

а онда и милионе.

Постајао је све већи и већи и већи.

А онда ми је зазвонио телефон

и глас са друге стране жице је рекао:

"Управо сте освојили награду
за најбољи блог".

Помислио сам, звучи тотално лажно.

(Смех)

(Аплауз)

У коју афричку земљу желите
да пошаљем сав свој новац?

(Смех)

Али испоставило се да сам сео на авион

и на крају сам шетао црвеним тепихом

између Саре Силверман,
Џимија Фалона и Марте Стјуарт.

И попео сам се на бину да примим
"Webby" награду за најбољи блог.

И изненађење

и запрепашћеност услед тога

је пало у сенку када сам,
по повратку у Торонто

у инбоксу видео

да 10 издавачких агената чека

на разговор о претварању овога у књигу.

Прескок у следећу годину

и "The Book of Awesome" је на првом месту

листе најбоље продаваних, већ 20 недеља.

(Аплауз)

Али видите, рекао сам да желим
данас да урадим три ствари.

Рекао сам да желим
да испричам причу о књизи,

да поделим са вама
3 С од "Сјајно" (Awesome)

и желим да вам оставим завршну мисао.

Причајмо о та три С.

Током протеклих неколико година

нисам имао много времена
да заиста размишљам.

Али у последње време
сам имао прилику да се зауставим

и упитам: шта ми је то
протеклих неколико година

помогло да развијем сајт
али да се и ја развијем?

Лично, те ствари сам сажео

у "3 С".

То су став, свесност

и својственост.

Волео бих о свакој понешто да кажем.

Дакле, став.

Видите, сви ћемо наилазити
на разно препреке и незгоде.

нико не може да предвиди будућност,
али знамо једну ствар,

а то је да неће ићи по плану.

Сви ћемо имати велике успехе

и важне дане и тренутке поноса,

осмехе када дипломирамо,

плес оца и ћерке на венчању,

здраве бебе које вриште
у порођајним салама,

али између тих великих успеха,

имаћемо и неке препреке и незгоде.

Тужно је и није угодно о томе причати,

али муж ће вас можда оставити,

девојка би могла да вас превари,

главобоље су можда озбиљније
него што сте мислили,

вашег пса може ударити ауто на улици.

Није пријатна мисао,

али ваша деца би могла
да се придруже бандама,

или ураде нешто лоше.

Ваша мајка би могла оболети од рака,

ваш отац постати зао.

А има и тренутака када ћете
и сами бити убачени у вртлог

и стомак ће вам се превртати
и срце ће вам бити празно.

И када вас прегазе лоше вести

и бол исиса све из вас,

надам се да ћете мислити

да увек имате два избора.

Један, можете се вртети

и очајавати и кукати заувек,

или други, можете жалити

а онда се суочити са будућношћу

са новим, свежим погледом.

Имати добар став
значи одабрати другу опцију,

и изабрати, колико год тешко,

колико год да вас бол притиска,

изабрати да идете напред

и малим корацима идете у будућност.

Друго С је свесност.

Обожавам да проводим време
са трогодишњацима.

Волим начин на који они гледају на свет,

јер га посматрају по први пут.

Волим како они могу да посматрају
бубу која прелази улицу.

Волим како отворених уста гледају

своју прву бејзбол утакмицу

широм отворених очију
и са рукавицом на руци,

упијају звук палице и крцкања кикирикија

и мирис хот-догова.

Волим како сатима беру маслачке у дворишту

и праве леп букетић за сто
за вечеру за Дан захвалности.

Волим начин на који виде свет,

јер гледају свет по први пут.

Бити свестан значи

прихватити свог унутрашњег трогодишњака.

Јер сте сви некад били трогодишњаци.

Тај трогодишњи дечак је и даље део вас.

Та трогодишња девојчица је и даље део вас.

Они су ту унутра.

Бити свестан значи запамтити

да све што видите,
некада сте такође видели по први пут.

Некада сте и ви по први пут

ухватили зелени талас
на путу кући после посла.

И ви сте по први пут прошли
поред отворених врата пекаре

и удахнули мирис тог ваздуха,

и кад сте први пут извукли
500 динара из џепа старе јакне

и рекли: "Нашао паре!"

Последње С је својственост.

За ово желим да вам испричам кратку причу.

Отиђимо назад у 1932.

када се, на једној фарми кикирикија
у Џорџији

родио дечак по имену Рузвелт Грир.

Рузвелт Грир, или Роузи Грир,
како су га звали,

одрастао је и постао

одбрамбени играч у NFL-у,
тежак преко 130кг и висок преко 180цм.

Он је са бројем 76 на слици.

Овде је сликан са "страшном четвороком".

Ово су момци из тима "Rams"
из Лос Анђелеса, 1960-их

којима нисте хтели да се супротстављате.

То су били чврсти играчи
који су радили оно што воле,

а то је да спљескају лобање

и ишчаше рамена на фудбалском терену.

Али Рози Грир је имао још једну страст.

У дубини свога бића,

он је волео гобленe.

(Смех)

Волео је да везе.

Говорио је да га то смирује, опушта,

отклања страх од летења
и помаже да упозна рибе.

Тако је рекао.

Мислим, толико је то волео,
да је, кад се пензионисао

почео да се учлањује у клубове.

Чак је издао и књигу

под именом
"Гоблен за мушкарце, Розија Грира".

(Смех)

(Аплауз)

Одлична насловна страна.

Ако примећујете, он везе своје лице.

(Смех)

Оно што волим у овој причи

је то да је Рози Грир
тако аутентична особа.

То је поента својствености.

Да будете своји и да будете океј са тим.

Мислим да, када сте аутентични,

онда пратите своје срце

и постављате се на места

и у ситуације и у разговоре

које волите и у којима уживате.

Упознајете људе
с којима волите да разговарате.

Идете на места о којима сањате.

И на крају пратите своје срце

и осећате се веома испуњено.

То су та три С.

За крај, желим да вас одведем у време

када су моји родитељи долазили у Канаду.

Не знам какав би био осећај

ићи у нову земљу
у својим двадесетим годинама.

Не знам, јер то никад нисам урадио.

Али претпостављам
да би захтевало сјајан став.

Претпостављам да би требало
да будете прилично свесни своје околинe

и да цените мала чуда

које почињете да виђате
у свом новом свету.

И мислим да бисте морали
да будете стварно аутентични

и заиста доследни себи

да бисте прошли
кроз оно пред чим се налазите.

Желео бих да се зауставим
на десетак секунди сада,

јер нема у животу много прилика
да се уради овако нешто,

а моји родитељи седе у првом реду.

Желим да их замолим,
ако би хтели, да устану.

Желим да вам захвалим.

(Аплауз)

(Крај аплауза)

Док сам одрастао,
мој отац је волео да прича

о свом првом дану у Канади.

То је сјајна прича, јер он је
сишао са авиона у Торонту

где га је дочекала група
из невладине организације

за коју сам сигуран да је води
неко из ове просторије.

(Смех)

Та група је правила
велики ручак добродошлице

за све нове усељенике у Канаду.

Мој тата каже
да је са авиона отишао на тај ручак,

а тамо је био огроман сто.

Било је хлеба,
било је тих малених краставаца,

маслина, свежег младог лука.

Био је ролованог ћурећег меса,

роловане шунке, бифтека,

малих коцки сира.

Били су сендвичи
са салатом од туњевине и од јаја

и салатом од лососа.

Било је лазање, ђувеча,

било је чоколадних колача, куглофа,

било је пита, много, много пита.

И када тата прича причу, каже:

"Најлуђе је што никад нисам видео
ништа од тога, осим хлеба".

(Смех)

"Нисам знао шта је месно,
а шта вегетаријанско.

Јео сам маслине са питом."

(Смех)

"Нисам веровао колико овде има ствари."

(Смех)

Када сам имао пет година,

тата ме је водио у куповину.

У чуду би гледао

у мале налепнице на воћу и поврћу.

Рекао би: "Види, је л' можеш да верујеш
да имају манго из Мексика?

Имају јабуке из Јужне Африке.

Да ли верујеш да имају урме из Марока?"

Рекао би: "Знаш ли уопште где је Мароко?"

А ја бих рекао: "Ја имам пет година.
Не знам ни где сам ја.

Је л' ово "Темпо"?"

Он би рекао: "Ни ја не знам где је Мароко,
хајде да сазнамо".

Купили бисмо урме и отишли кући.

Узели бисмо атлас са полице

и листали док не пронађемо
ту мистериозну земљу.

А кад бисмо је нашли, тата би рекао:

"Можеш ли да верујеш
да се тамо неко попео на дрво,

убрао ово с њега, ставио у камион,

одвезао га скроз на док,

а онда пловио скроз преко Атлантика

и ставио га у други камион,

довезао га у ову малу пиљарницу
поред наше куће,

да би могло да се продаје за 25 центи?"

Рекао бих: "Не верујем у то."

А он: "Ни ја не верујем.
Свари су невероватне.

Има толико ствари
због којих треба бити срећан".

Када застанем и размислим,
он је потпуно у праву;

има толико ствари
због којих треба бити срећан.

Ми смо једина врста

на јединој живој стени

у целом универзуму који познајемо,

која је способна да доживи

толико ових ствари.

Мислим, једини имамо архитектуру
и пољопривреду.

Једини имамо накит и демократију.

Имамо авионе, путеве за камионе,

дизајн ентеријера и хороскопске знаке.

Часописе о свету моде,
забаве које се у кући воде.

Можете гледати хорор филм са аждајама.

Можете на концерту слушати
гитаре како свирају.

Имамо књиге, шведски сто и радио,

невесте и сватове и забавне паркове.

Можете спавати у чистој постељи.

У биоскопу седети у удобној фотељи.

Можете осетити како пециво мирише,
ходати с косом мокром од кише,

од папира правити конфете
или дремнути кад не смете.

Имамо све то,

али само 100 година да у томе уживамо.

То је тужни део.

Продавачице у пиљарници,

настојник у фабрици,

момак који вас шлепа на ауто путу,

продавац који вас зове током вечере,

сваки ваш наставник,

свако ко се некад пробудио поред вас,

сваки политичар у свакој земљи,

сваки глумац у сваком филму,

свака особа у вашој породици,
сви које волите,

сви у овој просторији и ви

кроз сто година неће бити живи.

Живот је тако диван
да имамо само тако мало времена

да доживимо и уживамо

у свим тим ситним тренуцима
који га чине дивним.

Тај тренутак је управо сада,

ти тренуци се смањују,

они увек, увек, увек беже.

Никада нећете бити млади као сада.

И зато верујем да, ако живите живот

са добрим ставом,

бирате да идете напред и напред

кад год вас живот ошамари,

живите свесни света око себе

и прихватате унутарњег трогодишњака

и видите ситне радости
које чине живот тако слатким

и доследни сте себи,

прихватате себе онаквим какви сте,

пуштате да вас срце води и упуштате се
у оно што вас задовољава,

мислим да ћете живети живот

који је богат и испуњавајућ

и живећете заиста сјајан живот.

Хвала вам.