Hajde da odgajamo decu da budu preduzetnici | Kameron Herold (Cameron Herold) | TEDxEdmonton

Dosadno mu je u školi, beži sa časova, ne slaže se sa drugarima: ovo dete može biti preduzetnik, kaže Kameron Herold. Na konferenciji TEDxEdmonton, on zagovara takvo roditeljstvo i obrazovanje koje pomaže budućim preduzetnicima da procvetaju - kao deca i kao odrasli.

Kad sam bio klinac

u drugom razredu osnovne škole u Vinipegu,

moji nastavnici su poslali poruku
mojim roditeljima

rekavši da sam užasan učenik,

da neću da se koncentrišem
i obraćam pažnju

i da sedim u poslednjem redu i igram igre.

I bili su u pravu.

To se desilo i u trećem, četvrtom,
petom razredu,

i kroz celo školovanje,

i kladio bih se u pivo -

štetno ili ne -

da sam najgluplji ovde,
jer nisam mogao da završim školu.

Borio sam se sa školom.

Ali već kao veoma mlad znao sam

da volim novac i volim biznis

i volim preduzetništvo.

I odgajan sam da budem preduzetnik.

Sve od tada sam veoma strastven -

nikada do sada nisam pričao o ovome,

dakle ovo je prvi put da neko ovo čuje,
osim moje žene pre tri dana,

jer je rekla, "O čemu to pričaš"
i rekao sam joj -

mislim da propuštamo priliku

da pronađemo tu decu

koja imaju osobine preduzetnika

i da ih odgajamo ili im pokažemo

da je biti preduzetnik u stvari kul.

To nije nešto što je loše,
ali na lošem je glasu,

a to se dešava u mnogim društvima.

Deca, kad odrastu, imaju snove.

Imamo strasti i vizije.

I nekako te stvari nam se sruše.

I kažu nam da moramo da učimo više,

ili da se fokusiramo ili da uzmemo tutora.

Roditelji su mi uzeli tutora za francuski

ali i dalje nemam pojma francuski.

Pre dve godine bio sam
najbolje plasirani predavač

na master studijama preduzetništva
na MIT-u.

To je bio događaj gde sam govorio pred
grupom preduzetnika sa svih strana sveta.

U drugom razredu sam osvojio
gradsku nagradu na takmičenju govorništva

ali niko nikada nije rekao,

"Hej, ovaj klinac je dobar govornik.

Ne može da se fokusira,
ali voli da ide okolo i motiviše ljude."

Niko nije rekao da mi
nađu trenera za govorništvo.

Rekli su, nađite mu tutora
u onome u čemu je grozan.

Dakle deca ispoljavaju te osobine.

I moramo da počnemo da tragamo za njima.

Mislim da treba da podižemo decu

da budu preduzetnici, umesto advokati.

A nažalost školski sistem podiže ovaj svet

da kaže, "Hej, hajde da budemo
advokat ili doktor,"

i propuštamo priliku

jer niko ne kaže, "Hej, budi preduzetnik".

Preduzetnici su ljudi -
jer imamo ih mnogo u ovoj prostoriji -

koji imaju neke ideje i strasti
ili vide neke potrebe u svetu

i odluče da ustanu i to i urade.

I sve rizikujemo
da bismo to i ostvarili.

I imamo sposobnost
da oko sebe okupimo grupe ljudi

koji žele da grade taj san s nama.

I mislim da, ako bi deca

prihvatila tu ideju, u mladim godinama,
da budu preduzetnici,

promenili bismo sve
što je problem u svetu danas.

Za svaki problem koji postoji,
neko ima ideju.

Kao dete, niko ne može da kaže
da je to nemoguće,

jer ste suviše glupi da shvatite

da ne možete da ga rešite.

Mislim da kao roditelji
i društvo imamo obavezu

da počnemo da učimo decu da pecaju,

umesto da im dajemo ribu.

Stara izreka: ako date čoveku ribu,
nahranili ste ga za jedan dan.

naučite ga da peca,
nahranili ste ga za ceo život.

Ako možemo da naučimo decu
da budu preduzetnici,

one koji pokazuju takve osobine,

kao što one koji imaju dara za nauku
učimo da se bave naukom.

Šta ako bismo one
koji imaju osobine preduzetnika

učili da budu preduzetnici?

Imali bismo sve te klince
koji šire biznise

umesto da čekaju na vladine donacije.

A mi sedimo i učimo decu
šta ne bi trebalo da rade.

Ne udaraj; ne grizi; ne psuj.

Moj devetogodišnji klinac
sada mnogo psuje.

Polako ga zauzdavam.

Pre neki dan se pohvalio
da zna reč na K.

Prestravio sam se, a on je rekao "kaka".

Pomislio sam: "To!"

Trenutno učimo decu
da biraju stvarno dobre poslove,

znate, a školski sistem
ih uči da biraju da budu

doktori i da budu advokati

i računovođe i zubari

i učitelji i piloti.

A mediji govore da je baš kul kad bismo

bili modeli ili pevači

ili sportski heroji kao Sidni Krozbi.

Naši MBA programi ne uče decu
da budu preduzetnici.

Razlog zbog kojeg sam izbegao
MBA program -

osim činjenice da nisam mogao da ga upišem

jer sam jedva prošao u srednjoj školi,

i onda isto tako

u jedinoj školi u Kanadi
koja me je prihvatila, Karltonu -

To je dobra škola, platite
jedan semestar, drugi je gratis.

ali naši MBA programi ne uče decu
da budu preduzetnici.

Uče ih da idu da rade u korporacijama.

A ko osniva ove kompanije?
To je nekoliko nasumičnih ljudi.

Čak i u popularnoj književnosti,
jedina knjiga koju sam pronašao -

i trebalo bi da je svi pročitate -

jedina knjiga koju sam našao

koja pravi heroja od preduzetnika
je "Pobunjeni Atlas".

Sve ostalo u svetu gleda na preduzetnike

i kaže da smo mi loši ljudi.

Gledam čak i svoju porodicu.

Dede su bili preduzetnici.
Otac mi je bio preduzetnik.

Brat, sestra i ja, svi troje
takođe imamo svoje kompanije.

I svi smo odlučili da započnemo ove stvari

jer se samo tu uklapamo.

Nismo se uklapali u normalan posao.
Nismo mogli da radimo za druge

jer smo suviše tvrdoglavi
i imamo sve ove druge osobine.

Ali deca takođe mogu biti preduzetnici.

Ja sam veliki deo
dve globalne organizacije,

"Organizacije preduzetnika"
i "Organizacije mladih predsednika".

Upravo sam se vratio iz Barselone

gde sam govorio
na globalnoj konferenciji "OMP"

i svi preduzetnici
koje sam tamo upoznao

imali su teškoća u školi.

Meni je dijagnostikovano 18 od 19
znakova poremećaja pažnje.

Tako da me ova stvar ovde izluđuje.

(Smeh)

Verovatno sam zato sad malo u panici -

a ne zbog toliko kofeina i šećera -

ali ovo je stvarno jezivo
za jednog preduzetnika.

Poremećaj nedostatka pažnje,
bipolarni poremećaj.

Da li znate da bipolarni poremećaj
ima nadimak direktorska bolest?

Od njega boluju Ted Tarner i Stiv Džobs.

Sva trojica osnivača "Netscape"-a
su bolovala.

Mogao bih da nabrajam i dalje.

Deca - i kod dece možete videti ove znake.

A mi im dajemo "Ritalin" i kažemo,

"Nemoj biti preduzetnički tip.

Uklopi se u ovaj drugi sistem
i pokušaj da budeš student."

Žao mi je, preduzetnici nisu studenti.

Mi idemo brzom prugom, kapiramo igru.

Krao sam pismene radove.
Varao na ispitima.

Na faksu sam za 13
računovodstvenih zadataka

unajmio klince da mi ih urade.

Ali kao preduzetnik ne bavite se
računovodstvom, nego platite računovođe.

Ja sam to ranije shvatio.

(Smeh)

(Aplauz)

Barem priznajem da sam varao
na fakultetu; većina vas neće da prizna.

Citiraju me - i rekao sam osobi
koja je pisala udžbenik -

danas me citiraju u istom tom udžbeniku

na svim kanadskim fakultetima.

U računovodstvu za menadžere,
ja sam u osmom poglavlju.

Otvaram osmo poglavlje pričom o budžetu.

I rekao sam autoru, kad smo obavili
intervju, da sam varao na tom predmetu.

A ona je mislila
da je smešno i ubacila je.

Ali kod dece možete videti ove znake.

Definicija preduzetnika je
"osoba koja organizuje, sprovodi

i preuzima rizik poslovnog poduhvata."

To ne znači da morate da idete
na MBA program

ili da morate da završite školu.

Samo znači da morate da imate
dobar osećaj u vezi s tim stvarima.

Čuli smo priče o tome, da li se to neguje
ili je urođeno, je l' tako.

Da li je prva ili druga stvar?

Pa, ja ne mislim da je ijedno od toga.
Mislim da može biti oba.

Mene su uobličili u preduzetnika.

Kada sam odrastao, kao klinac,
nisam imao izbora,

jer kao veoma malog su me učili -

kada je moj tata shvatio
da se neću uklopiti

u sve ostalo što me uče u školi -

da može da me nauči da shvatim biznis
u veoma ranom uzrastu.

Odgajao nas je, nas troje,

da mrzimo pomisao da imamo posao

i da volimo činjenicu da kreiramo
kompanije kako bismo zaposlili druge.

Moj prvi poslovni poduhvat,
imao sam 7 godina, bio sam u Vinipegu,

i ležao sam u sobi sa jednim
od onih dugačkih produžnih kablova.

Ako imate 30 godina,
ne sećate se telefona sa kablovima.

Ja imam 44 i sećam ih se.

I zvao sam sve hemijske čistionice
u Vinipegu

da vidim koliko bi mi platili

za vešalice.

I moja mama je ušla u sobu i pitala:

"Gde ćeš nabaviti vešalice
da ih prodaš čistionicama?"

A ja sam rekao,
"Hajde da pogledamo u podrumu."

Sišli smo u podrum,
otvorio sam neki orman

gde je bilo oko hiljadu vešalica
koje sam skupio.

Jer, kada bih joj rekao da idem
da se igram sa decom,

ja sam išao od vrata do vrata
u komšiluku i skupljao vešalice

da ih čuvam u podrumu, za prodaju.

Jer sam video nju nekoliko nedelja pre -
mogli ste zaraditi za to.

Nekada su plaćali 2 centa po vešalici.

Ja sam kapirao da ima
svakakvih vrsta vešalica.

I samo ću ih sakupiti.

Znao sam da ona to ne bi želela,
ali sam to uradio.

I naučio sam da stvarno možete
pregovarati sa ljudima.

Jedna osoba mi je ponudila 3 centa,
a ja sam je ubedio da da 3 ipo.

Čak i kao sedmogodišnjak znao sam

da mogu da dobijem
decimalni procenat centa

i ljudi bi plaćali to jer se množilo.

To sam provalio sa sedam godina.

Dobio sam 3,5 centa za 1000 vešalica.

Prodavao sam štitnike
za registarske tablice od vrata do vrata.

Tata me je naterao da nađem nekog

ko bi mi ih prodao na veliko.

I sa devet godina,
išao sam gradom Sadberijem

i prodavao štitnike za tablice,
od vrata do vrata.

I tako živo se sećam jedne mušterije,

jer radio sam i druge stvari
sa tim klijentima.

Prodavao sam novine.

On nikada ne bi kupio novine od mene.

Ali bio sam uveren da ću ga ubediti
da kupi štitnik za tablice.

Kaže on, "Pa, nije nam potreban."

A ja kažem, "Ali imate dva automobila..."
- imam devet godina.

Kažem, "Ali imate dva automobila
koji nemaju štitnike za tablice."

On kaže, "Znam."

A ja: "Ovaj auto ima jednu tablicu
koja je sva zgužvana."

A on će, "Da, to je auto moje žene."
Ja mu kažem, "Zašto ne bismo testirali

jedan na prednjoj strani tih kola
da vidimo da li će da potraje."

Dakle znao sam da postoje
dva automobila sa tablicama.

Ako ne mogu da prodam sva četiri,
mogu barem jedan.

To sam naučio u ranim godinama.

Preprodavao sam stripove.

Kada sam imao oko 10 godina
prodavao sam stripove

iz naše kuće u džordžijskom zalivu.

Išao bih biciklom na kraj plaže

i kupovao stripove
od siromašnih klinaca.

Onda bih se vraćao na drugi kraj plaže
i prodavao ih bogatim klincima.

Ali meni je to bilo očigledno.
Kupi jevtino, prodaj skupo.

S ove strane imaš potražnju, tu ima novca.

Ne pokušavaj da prodaš
siromašnim klincima; nemaju para.

Bogati imaju. Nabavi.

To je očigledno, zar ne?

To je kao recesija. Znači, imamo recesiju.

Postoji još 13 biliona dolara u opticaju
u ekonomiji Sjedninjenih Država.

Uzmi malo od toga.
To sam naučio kao mali.

Takođe sam naučio da ne otkrivaš
svoje izvore,

jer su me posle oko četiri nedelje
pretukli,

jer jedan od bogatih klinaca
je shvatio odakle kupujem stripove

i nije mu se dopalo što plaća mnogo više.

Sa 10 godina sam bio primoran
da raznosim novine biciklom.

To nisam želeo, ali imao sam 10 godina

i otac mi je rekao,
"To će biti tvoj sledeći posao."

Morao sam da imam dve rute,

i onda je hteo da unajmim nekoga
da nosi polovinu novina,

što i jesam, i shvatio sam da se
od skupljanja napojnica najviše zaradi.

Skupljao bih bakšiš i dobijao platu.

Onda bih skupljao za sve novine.

On je mogao samo da ih nosi.

Jer sam onda shvatio da mogu da zaradim.

Do tada već nije bilo šanse
da ću postati zaposleni.

(Smeh)

Moj tata je držao auto
i industrijski servis.

Imao je gomilu starih auto delova naokolo.

Oni su bili od mesinga i bakra.

Pitao sam ga šta radi s tim.
Rekao je da ih samo baca.

Pitao sam da li bi neko platio za to.
Rekao je, "Možda."

Zapamtite, sa 10 godina
- znači pre 34 godine

video sam priliku u ovome.

Video sam da ima novca u smeću.

Sakupljao sam ga iz auto servisa
u svojoj okolini, na biciklu.

Onda bi me tata subotom vozio

na otpad gde su mi plaćali.

Mislio sam da je to kul.

Začudo, posle 30 godina, imamo liniju
1-800-GOT-JUNK?

i zarađujemo na tome.

Kada sam imao 11 godina, u izviđačima
smo pravili jastučiće za igle,

pravili smo ih za mame za Dan majki.

A jastučiće smo pravili
od drvenih štipaljki za veš -

kada smo kačili odeću na kanap napolju.

Tako su izgledale.
Napravili biste stolice.

Ja sam sašio te male jastuke.

I mogli ste da ubodete čiode u njih.

Jer ljudi su nekada šili
i bili su im potrebni jastučići za igle.

Ali shvatio sam da morate da imate opcije.

Tako sam gomilu njih
sprejem obojio u braon.

I onda, kada sam išao od vrata do vrata,
imao sam opcije u boji.

Imam 10 godina; nećete me odbiti,

posebno ako imate dve opcije;
imate braon i običan.

Tako sam tu lekciju naučio kao mali.

Naučio sam da je manuelni rad bez veze.

Da, košenje trave je brutalno.

Ali pošto sam morao da šišam travu

svim komšijama preko leta
i budem plaćen za to,

shvatio sam da je super

imati redovna primanja od jednog klijenta.

Ako obezbedim jednog klijenta,

i on mi svake nedelje plaća,

to je mnogo bolje nego da pokušavam

da prodam jedno jastuče jednoj osobi.

Jer ne možete im prodati više.

Volim što sam kao mali naučio
model redovnog primanja.

Zapamtite, tako sam odgajan.
Nije mi bilo dozvoljeno da se zaposlim.

Bio sam nosač, išao sam na golf terene
i bio nosač ljudima.

Ali shvatio sam da ima još to jedno brdo
na našem terenu,

ta trinaesta rupa
koja je imala ogromno brdo.

Ljudi nikad nisu mogli
da tamo odnesu torbe.

Ja bih sedeo tamo na stolici

i nosio bih ljudima
koji nisu imali nosače.

Nosio bih njihove golf torbe do gore,
a oni bi mi plaćali po dolar.

U međuvremenu,
moji drugari su radili po pet sati

nosili torbu naokolo nekom liku
i bili plaćeni po 10 dolara.

Ja sam mislio, to je glupo,
jer moraš da radiš pet sati.

To nema nikakvog smisla.
Samo shvatiš kako da brže zaradiš više.

Svake nedelje, išao bih do radnje na ćošku
i kupovao svakave sokove.

Onda bih ih dostavljao
bakicama koje su igrale bridž.

A one bi poručivale za sledeću nedelju.

Onda bih doneo sok i naplatio dva puta.

Imao sam to sigurno tržište.
Nisu vam bili potrebni ugovori.

Samo je trebalo da imate
ponudu i potražnju

i publiku koja vam je verovala.

Te žene ne bi otišle kod nekog drugog,

jer sam im se dopadao i to sam shvatio.

Išao sam i uzimao loptice sa golf terena.

A svi ostali su tražili
u žbunju i u kanalima.

Ja sam bio u fazonu, mani to.

Sve su u jezeru, a niko tamo ne ulazi.

Onda bih ja ušao u jezero i puzao okolo
i skupljao ih nožnim prstima.

Samo ih podignete sa oba stopala.

Ne mogu to ovde da izvedem.

A kad ih pokupite samo ih ubacite
u kupaće gaće,

kad završite imate ih par stotina.

Ali problem je što ljudi
nisu želeli sve golf loptice.

Ja sam ih pakovao. Imam 12 godina.

Pakovao sam ih na tri načina.

Imao sam "Pinnacles" i "DDH" i još jednu,
u to vreme kul vrstu.

Te su se prodavale po 2 dolara.

Imao sam i neke dobre
koje nisu izgledale odvratno.

Te su bile 50 centi.

Onda bih prodavao po 50 tih skrnavih.

Njih su mogli da koriste za vežbanje.

Kada sam bio u školi,
prodavao sam sunčane naočare,

svoj deci u srednjoj školi.

To je nešto zbog čega vas svi zamrze,

jer stalno pokušavate da izvučete kintu
od svojih prijatelja.

Ali to je plaćalo račune.

Prodao sam gomile i gomile naočara.

I kada me je škola zatvorila -

pozvali su me na razgovor i rekli
da ne mogu više to da radim -

pa sam otišao na benzinske pumpe

i prodao gomile pumpama,

a pumpe su ih prodavale
svojim mušterijama.

To je bilo super,
jer imao sam maloprodajne objekte.

Mislim da sam imao 14 godina.

Onda sam isplatio celu prvu godinu
fakulteta na Karltonu

prodajući boce za vino od vrata do vrata.

Znate da u jednu bocu za vino
može da stane

oko litra ruma i dve flaše kole?
Pa šta, je l' tako?

Da, ali znate šta?
Stavite to u svoje pantalone,

kada idete na fudbalsku utakmicu
unesete cugu za džabe,

svi su ih kupili.

Ponuda, potražnja, velika prilika.

Ja sam ih i brendirao, pa sam ih prodavao
po 5 puta većoj ceni.

Imale su logo našeg univerziteta.

Znate, učimo našu decu i kupujemo im igre,

ali zašto im ne bismo dali igre,
ako su deca preduzimljiva,

takve koje neguju osobine
potrebne za preduzetnike?

Zašto ih ne bismo učili
da ne rasipaju novac?

Sećam se da sam morao da izađem
na sred ulice u Banfu, Alberta,

jer sam bio bacio peni na ulicu.

Moj otac je rekao, "Idi i pokupi ga.

Prokleto naporno radim za svoj novac.

Neću da vidim da se razbacuješ."

Te lekcije se sećam do danas.

Džeparci uče decu pogrešnim navikama.

Džeparci, po svojoj prirodi, uče decu

da razmišljaju o poslu.

A preduzetnik ne očekuje redovnu isplatu.

Džeparac navikava decu u ranom uzrastu

da očekuju redovnu isplatu.

To je po meni pogrešno,
ako želite da podižete preduzetnike.

Ono što ja radim sa svojom decom sada
- imam dvoje, 9 i 7 godina -

učim ih da šetaju dvorištem i po kući

i da traže stvari koje treba da se urade.

Dođite i recite mi šta je to.

Ili im ja kažem:
"Evo šta treba da se uradi."

I znate šta onda radimo?
Pregovaramo.

Oni odu da vide o čemu se radi.

Ali onda pregovaramo o tome
kako će im se platiti.

I onda nemaju redovnu platu,
ali imaju više prilike da pronađu stvari

i uče veštinu pregovaranja,

ali i veštinu pronalaženja prilika.

Tako nešto se neguje.
Svako dete ima dve kasice prasice.

Od svog novca koji zarade ili dobiju,

50% ide na njihov kućni račun,

50% ide na račun za igračke.

Sve što ide u račun za igračke
mogu da potroše kako god žele.

Onih 50% što ide na kućni račun
na svakih 6 meseci ide u banku.

Oni idu sa mnom. Svake godine sav novac
iz banke ide kod njihovog brokera.

Oboje već imaju svog brokera na berzi.

Ali učim ih da istraju u navici da štede.

Izluđuje me kad tridesetogodišnjaci kažu,

"Možda ću sada početi da ulažem
u svoj penzioni fond."

Sranje, propustio si 25 godina.

Možete svoju decu naučiti tim navikama

dok još uopšte ne osećaju bol.

Nemojte im čitati priče za laku noć
svako veče.

Možda im čitajte četiri noći,

a tri noći nedeljno
neka oni pričaju priče.

Zašto ne biste seli sa decom
i dali im 4 predmeta,

crvenu majicu, plavu kravatu,
kengura i laptop,

i neka oni ispričaju priču
o te četiri stvari.

Moja deca to stalno rade.

To ih uči prodaji; uči ih kreativnosti;

uči ih da se snađu.

Samo uradite tako nešto i zabavite se.

Neka deca ustanu pred grupama i pričaju,

čak i ako je to samo
pred njihovim prijateljima,

na predstavama i govorima.

To su preduzetničke veštine
koje želite da negujete.

Pokažite deci kako loše mušterije
i loši radnici izgledaju.

Pokažite im namrgođene radnike.

Kada vidite džangrizave službenike,
pokažite im.

Recite, "Usput, taj lik je loš radnik."

I recite, "Ovi su dobri."

(Smeh)

Ako idete u restoran
i dobijete lošu uslugu,

pokažite im kako loša usluga izgleda.

(Smeh)

Imamo sve ove lekcije pred nama,

ali ne iskorišćavamo te prilike;
učimo decu da uzmu tutora.

Zamislite da stvarno uzmete

svo dečije smeće iz kuće u ovom momentu

i sve igračke koje su prerasli
pre dve godine,

i kažete im, "Zašto ne prodamo
nešto od ovoga u oglasima?"

Oni mogu to stvarno da prodaju

i nauče kako da uoče prevarante
kada stignu ponude preko mejla.

Mogu da koriste vaš nalog ili podnalog,
kako god.

Ali naučite ih kako da nameste cenu,
pogode cenu,

stave fotografije.

Naučite ih kako da rade takve stvari
i da zarade novac.

Onda od novca koji zarade,
50% ide na kućni račun,

50% na račun za igračke.

Moji klinci obožavaju ovo.

Neke od preduzetničkih veština
koje treba da razvijate kod dece:

postignuće, istrajnost, vođstvo,
introspekcija, međuzavisnost, vrednosti.

Sve ove osobine možete naći kod dece
i pomoći da se neguju.

Obratite pažnju na te stvari.

Postoje još dve osobine
koje želim da potražite,

koje ne izvlačimo iz njih.

Nemojte im davati lekove
za poremećaj nedostatka pažnje,

osim ako je stvarno, stvarno težak.

(Aplauz)

Isto važi za maniju i stres i depresiju,

osim ako su toliko kliničke brutalne,
čoveče.

Bipolarni poremećaj se naziva
i direktorska bolest.

Stiv Džarveston i Džim Klark

i Džim Barksdejl je imaju,

a oni su napravili "Netscape".

Zamislite da su im dali "Ritalin".

Ne bismo imali te stvari, zar ne?

Al Gor bi onda izmislio Internet.

(Smeh)

Ovo su veštine kojima bi trebalo
da podučavamo u školama,

pored svega ostalog.

Ne kažem da ne date deci da budu advokati.

Ali kako bi bilo da se preduzetništvo

nalazi na istom nivou kao i sve ostalo.

Jer postoje ogromne mogućnosti u tome.

Želim da završim sa jednim brzim videom.

Traje 2,10 minuta,
produžiću govor 30 sekundi.

Izvinjavam se, ali uradiću to.

Napravila ga je jedna od kompanija
kojoj sam mentor.

Ovi momci, "Grasshopper".

Radi se o deci. O preduzetništvu.

Nadam se da će vas ovo inspirisati
da uzmete ovo što ste od mene čuli

i uradite s tim nešto da promenite svet.

[Da li se sećate kad ste bili dete]

[Mislili ste
da možete sve da uradite? ]

[Još uvek možete.]

[Jer mnogo toga što mislimo
da je nemoguće]

[... lako je prevazići.]

[Jer, ako niste primetili,
živimo na mestu gde]

[jedna osoba može promeniti stvari.]

[Želite dokaz?]

[Samo pogledajte ljude
koji su izgradili našu zemlju;]

[Naši roditelji, babe i dede,
tetke, ujaci...]

[Oni su bili doseljenici,
novajlije spremni da ostave traga.]

[Možda su došli sa veoma malo.]

[Ili možda nisu posedovali ništa osim...]

[... jedne izuzetne ideje.]

[Ovi ljudi su bili mislioci, činitelji...]

[... inovatori...]

[... dok nisu smislili reč...]

[preduzetnik!]

[Oni menjaju naše mišljenje
o tome šta je moguće.]

[Imaju jasnu viziju
kako život može biti bolji]

[svima nama, čak i kad su vremena teška.]

[Trenutno, teško je videti...]

[kada nam je pogled zatrpan preprekama.]

[Ali nemiri stvaraju prilike]

[za uspeh, postignuće, i guraju nas...]

[da nađemo nove načine da radimo stvari.]

[Dakle, koje ćete šanse
iskoristiti i zašto?]

[Ako ste preduzetnik]

[znate da rizik nije nagrada.]

[Ne. Nagrade su stalne inovacije...]

[menjanje života. Stvaranje poslova.]

[Podsticanje rasta.]

[I stvaranje boljeg sveta.]

[Preduzetnici su svuda.]

[Oni vode male poslove
koji podržavaju našu ekonomiju,]

[kreiraju alate koji vam pomažu...]

[... da ostanete u vezi sa prijateljima,
porodicom i kolegama u svetu.]

[I pronalaze nove načine za rešavanje
najstarijih društvenih problema.]

[Poznajete li nekog preduzetnika?]

[To može biti svako...]

[Čak... i vi!]

[Ugrabite priliku da napravite posao
koji ste uvek želeli.]

[Pomozite u izlečenju ekonomije.]

[Doprinesite.]

[Prenesite svoj posao na nove visine.]

[Ali najvažnije,]

[setite se kad ste bili dete...]

[kada vam je sve bilo na dohvat ruke,]

[i onda recite sebi tiho, ali odlučno:]

["Još uvek je."]

Hvala mnogo na pažnji.
(Aplauz)