Lekcije osuđenika na smrt

Šta se dešava pre ubistva? U potrazi za načinima da smanji broj suđenja za smrtnu kaznu, Dejvid R. Dau je shvatio da zaprepašćujuće veliki broj osuđenika na smrt ima slične biografije. U svom izlaganju predstavlja smeo plan, onaj koji, pre svega, sprečava ubistvo. (Snimljeno na TEDxAustin.)

Pre dve nedelje,

sedeo sam za kuhinjskim stolom

sa mojom ženom Katjom,

i razgovarali smo na temu
o kojoj ću pričati danas.

Imamo 11-godišnjeg sina, zove se Linkoln.

Sedeo je za istim stolom
i radio domaći iz matematike.

I tokom pauze u mom razgovoru sa Katjom,

bacio sam pogled na Linkolna

i kao da me je grom pogodio,

setio sam se mog klijenta.

Moj klijent je bio momak po imenu Vil.

Poreklom iz severnog Teksasa.

Nikada nije dobro poznavao svog oca,
zato što je otac napustio njegovu majku

dok je bila trudna s njim.

I tako, suđeno mu je
da ga odgaja samohrana majka,

što bi možda i bilo u redu

osim što je baš ova samohrana majka

bila paranoidni šizofrenik,

i kada je Vil imao pet godina, pokušala je
da ga ubije mesarskim nožem.

Nju su vlasti odvele

i smestile u psihijatrijsku bolnicu,

tako da je nekoliko narednih godina
Vil živeo sa starijim bratom

dok brat nije izvršio samoubistvo
pucnjem u srce.

I posle toga

Vila su prebacivali od jednog
do drugog člana porodice,

sve do njegove devete godine, kada je
u suštini bio prepušten samom sebi.

Tog jutra sam sedeo sa Katjom i Linkolnom
i pogledao sam u svog sina,

i shvatio da je moj klijent, Vil,

bio njegovog uzrasta,

i sam na ulici već dve godine.

Vil se na kraju priključio bandi

i počinio

brojna teška krivična dela,

uključujući, najozbiljnije od svih,

užasno, tragično ubistvo.

I Vil je na kraju pogubljen

jer je to kazna za taj zločin.

Ali ja ne želim danas da pričam

o moralnosti smrtne kazne.

Svakako mislim da moj klijent

nije trebalo da bude pogubljen,
ali ono što želim da uradim

danas umesto toga
je da govorim o smrtnoj kazni

na način na koji to nisam radio do sada,

na način

koji je potpuno nekontroverzan.

Mislim da je to moguće,

zato što postoji stanovište

u raspravi o smrtnoj kazni -

možda i najvažnije stanovište -

sa kojim se svi slažu,

gde i najzagriženiji
pobornici smrtne kazne

i najglasniji abolicionisti

imaju iste stavove.

To je stanovište koje želim da razradim.

Ali pre nego što to uradim,
želim da posvetim nekoliko minuta

govoreći vam kako se
slučaj smrtne kazne odvija,

i onda ću vam ispričati dve lekcije
koje sam naučio za poslednjih 20 godina,

radeći kao specijalizovani advokat
za slučajeve smrtne kazne,

videvši više od stotinjak slučajeva
koji su se odvijali na isti način.

Možete zamisliti
slučaj smrtne kazne kao priču

sa četri poglavlja.

Prvo poglavlje svakog slučaja
je potpuno isto,

i tragično je.

Počinje ubistvom

nedužnog ljudskog bića,

iza koga sledi suđenje

gde je ubica osuđen i poslat
na izvršenje smrtne kazne,

i ta smrtna kazna je na kraju

potvrđena na državnom apelacionom sudu.

Drugo poglavlje je sastavljeno
od pravnih radnji poznatih

kao apelacija državi protiv utamničenja.

Treće poglavlje je još komplikovanija
pravna procedura,

savezna procedura protiv utamničenja.

I četvrto poglavlje je ono
u kome se mogu desiti razne stvari.

Advokat može podneti
zahtev za pomilovanjem,

mogu pokrenuti
mnogo kompleksniji postupak,

ili mogu da ne urade ništa od toga.

Ali četvrto poglavlje uvek završava

pogubljenjem.

Kada sam pre više od 20 godina počeo
da zastupam osuđene na smrtnu kaznu,

zatvorenici nisu imali prava na advokata,

ni u drugom,
ni u četvrtom poglavlju ove priče.

Prepušteni sami sebi.

Činjenica je da ni do kraja 1980-ih
nisu obezbedili

pravo na advokata tokom trećeg poglavlja

ove priče.

Sve što su oni morali da urade

je da se oslone na pravnike volontere

da vode njihove pravne procedure.

Problem je bio u tome da je bilo
mnogo više smrtnih osuđenika

nego što je bilo advokata koji su bili
stručni i zainteresovani za ove slučajeve.

Neizbežno je bilo

da avokati teže slučajevima
koji su već bili u četvrtom poglavlju -

to naravno ima smisla.

To su najhitniji slučajevi,
to su ljudi koji su najbliži pogubljenju.

Neki od ovih advokata bili su uspešni -
obezbedili su klijentima novo suđenje.

Drugi su uspeli svojim klijentima
da produže živote,

nekad godinama, nekad mesecima.

Ali nije se desilo to

da se ikada dogodio ozbiljan i stalan pad

godišnjih pogubljenja u Teksasu.

Zapravo, kao što možete videti
sa grafikona, do vremena kada je

mehanizam pogubljenja postao efikasan
sredinom i kasnih 90-tih,

postoji samo nekoliko godina gde je
broj godišnjih pogubljenja pao

ispod 20.

Tokom prosečne godine u Teksasu,

imamo prosek

od oko dvoje ljudi mesečno.

Nekih godina u Teksasu je pogubljeno
blizu 40 ljudi, i ovaj broj

nikada nije značajno pao
tokom proteklih 15 godina.

Ipak, u isto vreme kada nastavljamo
sa egzekucijama

istog broja ljudi svake godine,

broj ljudi koje osuđujemo na smrt

na godišnjem nivou

opao je značajno.

Imamo ovaj paradoks,

a to je da je broj godišnjih pogubljenja
ostao velik,

ali se broj novih smrtnih kazni smanjio.

Zašto se ovo dešava?

To se ne može pripisati
padu u stopi ubistava,

jer stopa ubistava nije pala

ni blizu kao što to pokazuje
crvena linija na grafikonu.

Zapravo se desilo to

da su porote počele sve više ljudi
da kažnjavaju zatvorom

do kraja života, bez mogućnosti
uslovne kazne,

umesto da ih šalju na gubilište.

Zašto se to desilo?

Nije se desilo
zbog nedostatka podrške smrtnoj kazni.

Protivnici smrtne kazne se teše činjenicom

da je podrška smrtnoj kazni u Teksasu
na nezapamćeno niskom nivou.

Znate li šta to znači za Teksas?

To znači da je oko 60 procenata.

To je veoma dobro u poređenju sa 80-tima,

kada je bila veća od 80 procenata,

ali ne možemo objasniti smanjenje
smrtnih kazni i afinitet

za doživotnu kaznu bez uslovnog otpuštanja
erozijom podrške za smrtnu kaznu,

jer ljudi još podržavaju smrtnu kaznu.

Zbog čega je nastala ova pojava?

Desilo se to

da su advokati

koji zastupaju osuđenike na smrtnu kaznu
promenili fokus

na sve ranija poglavlja
priče o smrtnoj kazni.

Pre 25 godina, fokusirali su se
na četvrto poglavlje.

Prešli su sa četvrtog poglavlja,
pre 25 godina, na treće

krajem 1980-tih.

A sa trećeg poglavlja su krajem 1980-tih

prešli na drugo, sredinom 1990-tih.
A sredinom i krajem 1990-tih,

počeli su da se fokusiraju
na početak priče.

Možete misliti da je ovaj
pad smrtnih kazni i povećanje broja

doživotnih kazni dobra ili loša stvar.

Danas ne želim da pričam o tome.

Želim da vam kažem da je razlog
zašto se ovo dogodilo

taj što su advokati koji zastupaju
smrtne osuđenike shvatili

da što ranije se interveniše u slučaju,

veće su šanse da ćete
svom klijentu spasiti život.

To je prva stvar koju sam naučio.

Evo i druge stvari koju sam naučio:

Moj klijent, Vil

nije bio izuzetak od pravila;

on je bio pravilo.

Ponekad kažem, ako mi date ime
osuđenika na smrtnu kaznu,

nema veze u kojoj je državi,
bez obzira da li sam ga upoznao ili ne -

napisaću njegovu biografiju za vas.

I u osam od deset puta,

detalji ove biografije

biće manje-više precizni.

I razlog za to je to što su
80% osuđenika na smrt ljudi

koji su potekli iz istih
nefunkcionalnih porodica

kao što je Vilova.

80% osuđenika na smrt

su ljudi koji su bili unutar

pravosudnog sistema
za maloletničku delikvenciju.

To je druga lekcija

koju sam naučio.

Sada smo u centru tog stanovišta

sa kojime će se svi složiti.

Ljudi u ovoj prostoriji
mogu da se ne slože oko toga

da li bi Vila trebalo pogubiti,

ali mislim da će se svi složiti

da bi najbolja moguća
verzija njegove priče

bila priča

gde se ubistvo nije desilo.

Kako to da učinimo?

Kada je naš sin Linkoln
radio matematički problem

pre dve nedelje,
bio je to veliki, gadan problem.

I on je sada naučio
da kada imaš veliki problem,

ponekad je put do rešenja
podeliti ga na manje probleme.

Tako rešavamo većinu problema -
iz matematike i fizike,

čak i iz socijalne politike -

usitnimo ih u manje,
lakše rešive probleme.

Ali s vremena na vreme,

kao što to reče Dvajt Ajzenhauer,

način za rešavanje problema

je da ga ukrupnite.

Način na koji bismo rešili ovaj problem

je da pitanje smrtne kazne načinimo širim.

Moramo reći, u redu.

Imamo ova četri poglavlja

priče o smrtnoj kazni,

ali šta se dešavalo

pre nego što je priča počela?

Kako možemo intervenisati u životu ubice

pre nego što postane ubica?

Kakve opcije imamo

da gurnemo tu osobu sa tog puta

koji vodi ishodu za koji svi -

oni koji su za i protiv smrtne kazne -

još uvek misle

da je loš rezultat:

ubistvo nevinog čoveka.

Ljudi ponekad kažu

da nešto nije viša matematika.

Time se misli da je viša matematika
veoma komplikovana

i da je ovaj problem o kome pričamo
prilično jednostavan.

To je viša matematika:

izraz koji se koristi

za veoma teške probleme u matematici.

Danas pričamo o nečemu

što je jednako komplikovano.

Ono o čemu danas pričamo

je takođe viša matematika.

Moj klijent Vil

i 80% ljudi osuđenih na smrt

imali su pet poglavlja u svom životu

koja su nastupila

pre četiri poglavlja
priče o smrtnoj kazni.

Ovih pet poglavlja smatram
tačkama za intervenciju,

trenucimau njihovim životima
kada je naše društvo

moglo da interveniše i pogura ih
sa staze na kojoj su bili,

koja je dovela do posledica za koje svi -
oni koji podržavaju

ili koji su protiv smrtne kazne -

mislimo da su loše.

Tokom svakog od ovih pet poglavlja,

kada je majka bila trudna s njim,

u njegovom ranom detinjstvu,

kada je bio u osnovnoj školi,

višim razredima osnovne i u srednjoj školi

i kada je bio u sistemu popravnih domova -
tokom svakog od ovih pet poglavlja,

bilo je mnoštvo stvari
koje je društvo moglo da uradi.

Zapravo, ako samo zamislimo

da postoji pet različitih
modela intervencije, način na koji društvo

može da interveniše u tih pet pogavlja,

i možemo da ih kombinujemo
i mešamo po volji,

postoji 3000 -
više od 3000 mogućih strategija

kojima bismo klince poput Vila

mogli da skrenemo sa njihove staze.

Danas pred vama ne stojim

sa rešenjem.

Činjenica je da još uvek
imamo dosta da učimo,

ali to ne znači da već ne znamo dosta.

Iz iskustva iz drugih država znamo

da postoji širok dijapazon
mera intervencije

koje bismo mogli da koristimo u Teksasu
i svim drugim državama koje ih ne koriste,

kako bismo sprečili posledicu
za koju se svi slažemo da je loša.

Pomenuću samo nekoliko.

Danas neću pričati
o reformi pravnog sistema.

To je verovatno tema koju treba ostaviti
u prostoriji punoj advokata i sudija.

Umesto toga, pričaću o nekoliko
mera intervencije

za koje svi možemo pomoći da se ostvare,

jer su to mere intervencije
koje će nastati

kada se zakonodavci i političari,
poreznici i građani

slože da je to ono što treba da radimo

i da tako treba da trošimo naš novac.

Možemo pružati pomoć u ranom detinjstvu

za ekonomski i drugačije ugroženu decu

i to može biti besplatno.

Možemo skretati klince poput Vila
sa staze na kojoj su.

Postoje druge države koje to rade,
ali naša ne.

Možemo da pružamo posebne škole,
na nivou srednje škole

i viših razreda osnovne,
ali čak i u prvih pet razreda,

koje su namenjene ekonomski i drugačije
ugroženoj deci, i naročito deci

koja su bila izložena

kaznenom sistemu za maloletnike.

Postoji nekolicina država
koje ovo imaju -

ali ne i Teksas.

Postoji još nešto što možemo da radimo -

dosta stvari -
jedna stvar koju ću pomenuti,

a to će biti jedina kontroverzna stvar

koju ću reći danas.

Možemo intervenisati

mnogo agresivnije

u opasno nefunkcionalnim domovima

i iz njih vaditi decu

pre nego što njihove majke uzmu noževe
i priprete da će ih ubiti.

Ako uradimo to,

potrebno nam je mesto za njih.

Čak i da uradimo sve ovo,
neka deca će nam promaći

i završiće na tom poslednjem poglavlju
pre nego počne priča s ubistvom,

završiće u kaznenom sistemu
za maloletnike.

A čak i da se desi to,

još uvek nije prekasno.

Još ima vremena da ih poguramo,

ako na to mislimo kao na guranje

umesto proste kazne.

Na severoistoku postoje dva profesora -
jedan na Jejlu a drugi na Merilendu -

osnovali su školu

koja je pridružena zatvoru za maloletnike.

Klinci su u zatvoru, ali idu u školu
od osam ujutru

do četiri popodne.

To je bilo logistički teško.

Morali su da regrutuju nastavnike

koji su želeli da rade unutar zatvora,
da ustanove strogo razdvajanje

između ljudi koji rade u školi
i osoblja u zatvoru,

i najteže od svega, morali su da izmisle
novi program nastave,

jer pogodite šta?

Ljudi ne dolaze u zatvor na polugodištima.

Ali uradili su sve to.

Šta je zajedničko svim ovim stvarima?

Zajedničko im je da koštaju.

Neki od vas su možda dovoljno stari
da se sećaju tipa

na staroj reklami za filtere za ulje.

Rekao bi: "Možete mi platiti sada

ili mi platiti kasnije."

Ono što mi radimo

u sistemu smrtnih kazni

je plaćanje kasnije.

Ali stvar je u tome

da za svakih 15000 dolara
koje potrošimo na intervencije

u životima ekonomski
i drugačije ugrožene dece

u tim ranijim poglavljima,

kasnije štedimo 80000 dolara u troškovima
koji su vezani za kriminal.

Čak i da se ne slažete

da je moralna obaveza da to uradimo,

ekonomski ima smisla.

Želim da vam ispričam
o poslednjem razgovoru

koji sam vodio s Vilom.

To je bilo dana
kad je trebalo da bude pogubljen

i samo smo pričali.

Nije ostalo ništa da se uradi

u njegovom slučaju.

I mi smo pričali o njegovom životu.

I pričao je prvo o svom ocu,
kojeg je jedva poznavao,

koji je umro

i potom o svojoj majci,

koju je poznavao,

i koja je još uvek živa.

Rekao sam mu:

"Znam priču.

Čitao sam zapisnike.

Znam da je pokušala da te ubije."

I rekoh: "Uvek smo se pitali

da li se zapravo sećaš toga."

Rekoh: "Ja se ničega ne sećam

iz perioda kada sam imao pet godina.

Možda si se setio nečega
što ti je neko prepričao."

I pogledao me je
nagnuvši se napred i reče:

"Profesore," - poznavao me je 12 godina
i još uvek me je zvao profesore.

Rekao je: "Profesore, bez uvrede,

ali kada tvoja mama

uzme mesarski nož
koji izgleda veći od tebe

i juri te kroz kuću
vičući da će da te ubije

i moraš da se zaključaš u kupatilo
i nasloniš na vrata

i vičeš upomoć dok policija ne dođe,"

pogledao me je i rekao:

"to je nešto što se ne zaboravlja."

Nadam se da jedno nećete zaboraviti:

od vremena kada ste jutros stigli ovde
i do pauze za ručak,

u SAD će se desiti

četiri ubistva.

Posvetićemo ogromne društvene resurse
da kaznimo počinioce tih zločina,

i to je u redu jer treba da kažnjavamo

one koji čine loše stvari.

Ali tri od navedenih zločina
se mogu sprečiti.

Ako sagledamo širu sliku

i posvetimo pažnju ranijim poglavljima,

tada nećemo nikada ispisati prvu rečenicu

kojom započinje priča o smrtnoj kazni.

Hvala vam.

(Aplauz)