Treća epoha u životu

Ova generacija se očekuje da živi 30 godina duže i ove godine nisu samo napomena ili patologija. Na TEDxWomen konferenciji, Džejn Fonda postavlja pitanje o načinu na koji možemo razmišljati o novoj fazi u našim životima.

Bilo je mnogo revolucija

tokom poslednjeg veka,

ali, možda, ni jedna nije toliko značajna

koliko revolucija
za produžetak naših života.

Danas živimo prosečno 34 godine

duže od naših pradedova.

Razmislite o tome.

To je još čitav jedan period zrelosti,

dodat našem životnom dobu.

A, pak, naša kultura većinom

nije shvatila šta to znači.

I dalje živimo u staroj paradigmi

da je starenje kao luk.

To je metafora, stara metafora.

Rodite se, budete na vrhuncu života
u srednjim godinama

i potom kvalitet života opada.

(Smeh)

Starost kao patologija.

Ali mnogi ljudi danas,

filozofi, umetnici, doktori, naučnici,

zauzimaju drugačiji stav o onome
što ja zovem trećom epohom,

poslednje tri decenije života.

Oni shvataju da je ovo zapravo
razvojna faza života

sa sopstvenim značajem

različitim od perioda srednjih godina,

koliko je adolescencija
različita od detinjstva.

I oni pitaju, trebalo bi svi to da pitamo,

kako da iskoristimo to vreme?

Kako da ga živimo sa uspehom?

Koja je adekvatna nova metafora

za starenje?

Prošlu godinu sam provela
istražujući i pišući na ovu temu.

Shvatila sam da je više

odgovarajuća metafora za starenje

stepenište,

uspon ljudskog duha

koji nam daje mudrost, osećaj celosti

i verodostojnosti.

Starost, nikako kao patologija,

već kao potencijal.

I znate šta?

Ovaj potencijal
nije samo za nekolicinu srećnika.

Ispostavlja se

da se većina ljudi preko 50

oseća bolje, sa manje stresa,

manje je neprijateljski nastrojeno,
manje nervozno.

Težimo da vidimo istovetnosti,
više nego razlike.

Neke od studija čak kažu

da smo srećniji.

To nisam očekivala, verujte mi.

Dolazim iz duge loze depresivaca.

Kako su mi se približavale kasne 40.

kako bih se probudila ujutru,

prvih šest misli su mi bile negativne.

I uplašila sam se.

Pomislila sam, o, moj bože!

Postaću mrgodna, gunđava baba.

Ali sada kada sam baš
u sred svoje treće epohe,

shvatam da nikada nisam bila srećnija.

Okružuje me snažan osećaj blagostanja.

Otkrila sam da, kada ste unutar starosti,

umesto da je samo posmatrate,

strah nestane.

Shvatite da ste još uvek svoji,

možda i više nego ranije.

Pikaso je jednom rekao:

"Potrebno je mnogo vremena
da biste postali mladi."

(Smeh)

Ne želim da romantizujem starenje.

Očigledno, nema garancije

da će biti vreme stvaranja i razvoja.

Jednim delom, zavisi od sreće.

Drugim, očigledno, od genetike.

Jedna trećina je zapravo genetička.

I tim povodom ne možemo
mnogo toga da uradimo.

Ali to znači da možemo da utičemo

na dve trećine toga koliko ćemo dobro

da prođemo u trećoj epohi.

Porazgovaraćemo o tome
šta možemo da uradimo

da učinimo ove dodate godine uspešnim

i iskoristimo ih da nešto promenimo.

Sada dozvolite da kažem
nešto o stepeništu,

koje može delovati
kao čudna metafora za starije

zbog činjenice da većini
stepenice predstavljaju izazov.

(Smeh)

Uključujući mene.

Kao što možda znate

ceo svet se zasniva
na univerzalnom zakonu,

entropiji, drugom zakonu termo dinamike.

Entropija znači da je sve u svetu, sve,

u stanju opadanja i raspadanja,

u vidu luka.

Postoji samo jedan izuzetak
kod ovog zakona,

a to je ljudski duh,

koji može nastaviti da evoluira naviše,

kao stepenište,

donoseći nam blagostanje,

verodostojnost i mudrost.

I evo primera za ono na šta mislim.

Ovo penjanje

se može desiti čak i usled
ekstremnih fizičkih izazova.

Pre oko tri godine,

pročitala sam članak u Njujork Tajmsu.

Radilo se o čoveku
po imenu Nil Selinger,

57 godina, advokat u penziji,

koji se pridružio grupi pisaca Sare Lorens

gde je pronašao svoju sklonost ka pisanju.

Nakon dve godine,

postavljena mu je dijagnoza skleroze,
poznata kao Lu Gerigova bolest.

To je strašna bolest. Fatalna.

Uništava telo, dok um ostaje netaknut.

U svoj članku, g-din Selinger
je napisao sledeće

da opiše šta mu se desilo.

Citiram:

"Kako su mi mišići slabili,

moje pisanje je postajalo izražajnije.

Kako sam polako izgubio moć govora,

dobio sam svoj glas.

Kako sam nestajao, rastao sam,

Kako sam izgubio toliko toga,

napokon sam počeo da se pronalazim."

Nil Selinger je za mene

otelovljenje penjanja uz stepenice

u trećoj epohi.

Svi smo rođeni sa duhom, svi među nama,

ali se ponekad on izgubi

pod izazovima života,

nasiljem, zloupotrebom, nemarnošću.

Možda su naši roditelji
patili od depresije.

Možda nisu bili sposobni da nas vole

više od toga koliko smo zaslužili.

Možda još uvek imamo

psihički bol, ranu.

Možda osećamo da mnogi
naši odnosi nisu dorečeni.

I zbog toga se možemo osećati nedovršeno.

Možda je zadatak treće epohe

da završimo zadatak završavanja sebe.

Za mene je to počelo
kada sam se približavala trećoj epohi,

mom 60. rođendanu.

Kako je trebalo da živim?

Šta je trebalo da postignem
u ovom finalnom dobu?

I shvatila sam da, da bih znala kuda idem,

morala sam da znam gde sam bila.

I tako sam otišla nazad

i proučavala svoje prve dve epohe,

pokušavajući da vidim ko sam bila tada

ko sam stvarno bila,

a ne ko su mi roditelji
ili drugi ljudi rekli da sam bila,

ili kako su se ophodili prema meni.

Nego ko sam bila?

Ko su bili moji roditelji,
ne kao roditelji, već kao ljudi?

Ko su bili moje bake i deke?

Kako su se oni ophodili
prema mojim roditeljima?

Takve stvari.

Posle dve godine sam saznala

da se ovaj proces

u psihologiji naziva

"revizija života".

I kažu da može dati novi značaj

i jasnu sliku i značenje

životu čoveka.

Možete otkriti, kao ja,

da je mnogo stvari
za koje ste mislili da su vaša krivica,

da mnogo stvari koje ste mislili o sebi

nije imalo veze sa vama.

Nisu bile vaša krivica, vi ste u redu.

I možete da se ratite i oprostite im

i oprostite sebi.

Možete da se oslobodite

svoje prošlosti.

Možete raditi na promeni

svog odnosa prema svojoj prošlosti.

Dok sam pisala o ovome, naišla sam

na knjigu "Čovekova potraga za značenjem"

Viktora Frankla.

Viktor Frankl je bio nemački psihijatar

koji je proveo pet godina
u nacističkom koncentracionom logoru.

I napisao je da, dok je bio u logoru,

mogao je da predvidi,
ukoliko ikada budu slobodni,

koji čovek će biti dobro,

a koji neće.

I napisao je ovo:

"Sve što imate u životu
može vam biti oduzeto,

sem jedne stvari,

vaše slobode na izbor

kako da se nosite sa situacijom.

Ovo određuje

kvalitet života koji živimo,

a ne da li smo rođeni
bogati ili siromašni,

poznati ili nepoznati,

zdravi ili bolesni.

Ono što određuje kvalitet naših života

je kako doživljavamo realnost,

koje im značenje prisvajamo,

kakav stav zauzimamo,

koje stanje uma
im dozvoljavamo da aktiviraju."

Možda je glavna svrha treće epohe

da se vratimo i da pokušamo,
ukoliko možemo,

da promenimo naš odnos

prema prošlosti.

Ispostavlja se da kognitivna
istraživanja pokazuju

kada smo sposobni to da uradimo,

to se pokazuje neurološki,

nervni putevi se stvaraju u mozgu.

Vidite, ako ste, vremenom.

negativno reagovali
na prošle događaje i ljude,

nervni putevi su utabani

hemijskim i električnim signalima
koji se šalju kroz mozak.

I, vremenom, ovakvi nervni putevi
ostaju ukorenjeni

postanu norma,

iako su loši po nas,

jer uzrokuju stres i anksioznost,

Ako pak,

uspemo da se vratimo
i promenimo naš odnos,

uradimo reviziju našeg odnosa

prema prošlosti i događajima,

nervni putevi se mogu promeniti.

I ako možemo da zadržimo

pozitivnija osećanja u vezi sa prošlopću

ona postanu nova norma.

Kao resetovanje termostata.

Ne čini nas mudrijim

proživljeno,

već nas analiziranje prošlih iskustava

čini mudrima

i to nam pomaže da budemo celi,

donosi nam mudrost i verodostojnost.

Pomaže nam da postanemo
ono što smo možda mogli biti.

Žene počinju kao celina, zar ne?

Mislim, kao žene, mi smo žestoke.
"Da, ko kaže?"

Mi imamo volju.

Mi smo subjekti naših života.

Ali veoma često

mnogo, ako ne većina nas,
kada uđemo u pubertet,

počnemo da se brinemo
o uklapanju i popularnosti.

I postanemo predmeti života drugih ljudi.

Ali sada, u našoj trećoj epohi,

moguće je da

okrenemo krug unazad

i znamo to po prvi put.

I ako možemo to da uradimo,

neće više biti samo za nas.

Starije žene

su najveća demografija u svetu;

ukoliko uspemo da odemo
unazad i redefinišemo sebe

i postanemo cele

to može napraviti
kulturološku promenu u svetu

i dati primer mlađim generacijama

da i one mogu da istraže
svoj životni okvir.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)