Moja kćerka Malala

Pakistanski učitelj Zjaudin Jusafzai podseća svet na jednostavnu istinu, koju mnogi ne žele da čuju: žene i muškarci zaslužuju jednake mogućnosti kada su u pitanju obrazovanje, nezavisnost i autonomija ličnosti. Pripoveda svoju životnu priču i priču svoje kćerke, Malale, koju su Talibani pokušali da ubiju 2012., samo zato što se usudila da ide u školu. "Zašto je moja kćerka tako jaka?", pita Jusufzai. "Jer joj nisam podrezao krila."

U većini patrijarhalnih
i plemenskih društava

očeve obično znaju po sinovima,

ali ja sam jedan od retkih

koga znaju po kćerci

i ponosan sam na to.

(Aplauz)

Malala je započela kampanju za obrazovanje

zauzela se za svoja prava 2007,

a kada je 2011. njen trud nagrađen

i kada je dobila nacionalnu
omladinsku nagradu za mir

postala je veoma poznata,

veoma popularna devojka u svojoj zemlji.

Pre toga, bila je moja kćerka,

a sada sam ja njen otac.

Dame i gospodo,

ukoliko se osvrnemo
na istoriju čovečanstva

priča o ženama

je priča o nepravdi,

nejednakosti,

nasilju i eksploataciji.

Vidite,

u patrijarhalnim društvima,

već od samog početka je jasno,

kada se rodi devojčica,

njeno rođenje se ne proslavlja.

Ne raduju joj se

ni otac ni majka.

Komšije navrate

i saosećaju s majkom

a ocu niko ne čestita.

Majka se oseća izuzetno neprijatno

jer je rodila devojčicu.

Kada rodi prvu devojčicu,

prvu kćerku, tužna je.

Kada potom rodi drugu kćerku,

ona je u šoku,

a kada, iščekujući sina,

rodi i treću kćerku

oseća krivicu poput kriminalca.

Ne ispašta samo majka,

već i kćerka, novorođena kćerka.

Kada odraste,

ispaštaće takođe.

Kad joj bude pet godina,

umesto da ide u školu

ostaće kod kuće,

dok će njena braća
biti upisana u školu.

Sve do 12. godine, koliko toliko,

život će joj biti dobar.

Zabavljaće se.

Moći će da se igra s prijateljima na ulici,

i moći će da se kreće ulicama

poput leptira.

No kada postane tinejdžerka,

kada napuni 13 godina,

biće joj zabranjeno da napusti dom

bez muške pratnje.

Zarobljena među četiri zida svoga doma,

ona više nije slobodan pojedinac.

Ona postaje takozvana čast

svog oca, svoje braće

i svoje porodice.

A ukoliko prekrši

kodeks te, nazovi, časti,

može da bude i ubijena.

Interesantno je, takođe,
da taj takozvani

kodeks časti

ne utiče samo na život devojaka,

on pogađa i živote

muških članova porodice.

Znam porodicu sa sedam sestara
i jednim bratom,

i taj jedinac

se preselio u zalivske zemlje,

kako bi zaradio za život
svojim sestrama

i roditeljima.

Jer on smatra kako bi bilo ponižavajuće

ako bi njegove sestre naučile neki zanat

te napustile dom

i same sebe izdržavale.

Zato ovaj brat,

žrtvuje sopstvene životne užitke

i sreću svojih sestara

na oltaru te, nazovi, časti.

Postoji još jedna norma

u patrijarhalnim društvima,

to je poslušnost.

Dobra devojka bi trebalo da bude

veoma tiha, veoma skromna

i veoma ponizna.

To su merila.

Uzorna dobra devojka
bi trebalo da bude veoma tiha.

Trebalo bi da bude nema

i da prihvata odluke

svoga oca i majke

i odluke starijih

čak i kada joj se ne sviđaju.

Ukoliko se uda za čoveka
koji joj se ne sviđa

ili za starca,

mora to da prihvati

jer ne želi da bude prozvana

neposlušnom.

Ako se veoma rano uda,

mora to da prihvati.

U suprotnom, nazvaće je neposlušnom.

I šta na kraju bude?

Rečima pesnikinje:

nju su udali, polegli

da rađa još sinova i kćeri.

A ironija u svemu ovome

je da će ova majka,

preneti lekciju o poslušnosti

svojoj kćerci

i istu lekciju časti svojim sinovima.

Tako se ovaj začarani krug nastavlja.

Dame i gospodo,

ovaj zavet miliona žena

može da se promeni

ako budemo razmišljali drugačije,

ako žene i muškarci
budu razmišljali drugačije.

Ukoliko bi muškarci i žene u
plemenskim i patrijarhalnim društvima

u zemljama u razvoju,

prekršili nekoliko pravila

koja nameću porodica i društvo.

Ukoliko bi poništili
diskriminatorske zakone

koje nameće sistem njihovih država,

a koji se protive
osnovnim ljudskim pravima

žena.

Draga braćo i sestre,
kada se Malala rodila,

prvi put sam,

verujte mi,

ja baš i ne volim novorođenčad,
da budem iskren,

ali kada sam je pogledao u oči,

verujte mi,

bio sam izuzetno počastvovan.

Mnogo pre njenog rođenja

razmišljao sam koje ime da joj dam.

Bio sam očaran herojem,

čuvenim avganistanskim borcem za slobodu,

koja se zvala Malalai Majvandska.

Po njoj sam nazvao kćerku.

Nekoliko dana nakon njenog rođenja,

nakon što mi se kćerka rodila,

došao mi je rođak u goste -

to je bila slučajnost -

došao je u moj dom

i doneo je porodično stablo,

porodično stablo porodice Jusafzai

i kad sam pogledao porodično stablo,

sezalo je 300 godina unazad.

No kad sam pogledao,
tu su bili samo muškarci.

Uzeo sam olovku,

povukao liniju od mog imena

i napisao: "Malala".

A kada je odrasla,

kada je imala četiri i po godine,

upisao sam je u moju školu.

Pitaćete se, zašto bih vam pominjao

polazak devojke u školu?

Da, moram to da pomenem.

Možda to uzimate
zdravo za gotovo u Kanadi,

Americi i mnogim drugim
razvijenim zemljama,

ali u siromašnim zemljama,

u patrijarhalnim i plemenskim društvima,

to je veliki događaj u životu devojke.

Polazak u školu znači

uvažavanje njenog identiteta
i njenog imena.

Polazak u školu znači

ulazak u svet snova

i težnji

gde može da istražuje svoje mogućnosti

koje će joj koristiti u budućnosti.

Ja imam pet sestara,

i nijedna nije mogla da ide u školu.

Bićete zapanjeni,

pre dve nedelje,

kada sam popunjavao
formular za kanadsku vizu,

dok sam ispunjavao deo
koji se tiče porodice,

nisam mogao da se setim

prezimena nekih mojih sestara.

Iz razloga

što nikada, nikada nisam video imena

mojih sestara zabeležena
na bilo kakvom dokumentu.

Zbog toga sam

cenio svoju kćerku.

Ono što moj otac nije mogao
da pruži mojim sestrama,

svojim kćerkama,

smatrao sam da ja
moram da promenim.

Cenio sam inteligenciju

i oštroumnost moje kćerke.

Ohrabrivao sam je da sedi uz mene

kada bi mi prijatelji navratili.

Ohrabrivao sam je da me prati
na razna okupljanja.

I sve što se smatra vrlim

pokušao sam da ugradim u njenu ličnost.

I ne samo njoj, ne samo Malali.

Prenosio sam vrline

mojim đacima,
i devojčicama i dečacima.

Koristio sam edukaciju za emancipaciju.

Učio sam svoje devojke,

učio sam svoje đake devojke

da zaborave lekciju poslušnosti.

Učio sam đake dečake

da zaborave lekciju,
takozvane, kvazi-časti.

Draga braćo i sestre,

težili smo tome da
žene imaju veća prava,

borili smo se da žene imaju

sve više i više mesta u društvu.

Ali naišli smo na novi fenomen.

Bio je poguban za ljudska prava,

a naročito za prava žena.

Bila je to talibanizacija.

Ona podrazumeva potpunu negaciju

učešća žena

u svim političkim, ekonomskim
i društvenim aktivnostima.

Na stotine škola je izgubljeno.

Devojkama je zabranjeno da idu u školu.

Žene su primorane da nose veo

i zabranjeno im je
da idu u prodavnice.

Muzičari su utišani,

devojke su šibane,

a pevači ubijani.

Milioni su ispaštali,

a samo nekolicina je govorila.

I beše to najstrašnije od svega,

govoriti okružen ljudima

što ubijaju i šibaju,

a ti braniš svoja prava.

To je uistinu najstrašnije od svega.

Kada je imala 10 godina,

Malala se pobunila, pobunila se

za pravo na obrazovanje.

Pisala je dnevnik
na Bi-Bi-Si-jevom blogu,

volontirala je

u Njujork tajmsovim dokumentarcima

i govorila sa svake govornice
s koje je mogla.

I njen glas beše najsnažniji od svih.

Širio se poput krešenda svetom.

Stoga Talibani nisu mogli

da tolerišu njenu kampanju

i 9. oktobra 2012.

pucali su joj u glavu
iz neposredne blizine.

Bio je to sudnji dan
za moju porodicu i mene.

Svet se pretvorio u veliku crnu rupu.

Dok mi je kćerka bila

između života i smrti,

prošaputao sam ženi na uho:

"Jesam li ja kriv za ovo što se desilo

mojoj i tvojoj kćerci?"

Odsečno mi je rekla:

"Molim te, nemoj sebe da kriviš.

Zauzeo si se za prave razloge.

Rizikovao si svoj život

za istinu,

za mir

i za obrazovanje.

Inspirisao si svoju kćerku

i ona ti se pridružila.

Oboje ste bili na pravom putu

i zato će je Gospod čuvati."

Ovih nekoliko reči mi je mnogo značilo

i nikada više nisam postavio ovo pitanje.

Dok je Malala bila u bolnici,

imala je žestoke bolove,

imala je žestoke glavobolje

jer joj je facijalni nerv bio presečen.

Gledao sam tamnu senu

kako se širi licem moje supruge.

No moja se kćer nikada nije žalila.

Govorila bi nam:

"Dobro mi je sa iskrivljenim osmehom

i sa utrnulim licem.

Biću dobro. Molim vas da ne brinete."

Bila je naša uteha

i olakšavala nam je bol.

Draga braćo i sestre,

naučili smo od nje kako da budemo jaki

u najtežim vremenima.

Drago mi je što ovo
mogu da podelim s vama,

iako je ikona

borbe za prava dece i žena,

ona je kao i svaka druga
šesnaestogodišnjakinja.

Plače ako ne završi domaći zadatak,

prepire se sa svojom braćom

i ja sam veoma srećan zbog toga.

Ljudi me pitaju,

šta je tako posebno u mom mentorstvu

što je Malalu učinilo tako odvažnom

i tako hrabrom, glasnom i razboritom?

Kažem im, ne pitajte me šta jesam,

pitajte me šta nisam učinio.

Nisam joj podrezao krila i to je sve.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Hvala. Mnogo vam hvala.
Hvala. (Aplauz)