Sumnja neophodna za veru

Prilikom pisanja biografije Muhameda, Lesli Hejzlton je bila zaintrigirana nečim: u noći kada je primio otkrovenje Kurana, sudeći po ranim opisima, njegova prva reakcija je bila sumnja, strahopoštovanje, čak i strah. Pa ipak, ovo iskustvo je postalo temelj njegovog verovanja. Hejzlton zahteva novo uvažavanje sumnje i preispitivanja kao osnove vere - i završetak svih vrsta fundamentalizama.

Pisanje biografije je čudna stvar.

To je putovanje na stranu teritoriju

nečijeg tuđeg života,

putovanje, istraživanje
koje vas može odvesti na mesta

na koja nikad niste sanjali
da ćete otići

i još ne možete da verujete gde ste bili,

naročito ako ste, kao ja,
Jevrejin agnostik,

a život koji istražujete

je Muhamedov.

Pre pet godina, na primer,

zatekla sam sebe kako se budim
svakog jutra u tmurnom Sijetlu

sa nečim za šta sam znala
da je nemoguće pitanje:

šta se zapravo dogodilo

jedne noći u pustinji

preko pola sveta
i skoro pola istorije unazad?

To jest, šta se dogodilo

u noći 610. godine,

kada je Muhamed primio
prvo otkrovenje Kurana

na planini pored Meke?

Ovo je centralni
mistični momenat islama

i kao takav, naravno,

prkosi empirijskoj analizi.

Pa ipak, nisam mogla
da se oslobodim tog pitanja.

Bila sam potpuno svesna
da se za nekoga ko je sekularan kao ja,

samo ovo pitanje
može protumačiti

kao čista drskost.

(Smeh)

Izjašnjavam se da sam kriva

jer su sva istraživanja,
fizička ili intelektualna,

neizbežno u nekom smislu
prestup

ili prelaženje granica.

Ipak neke granice
su veće od drugih.

Čovekovo pronalaženje božanskog,

kao što muslimani veruju
da je uradio Muhamed,

za racionalistu nije činjenica

već poželjna fantazija

i kao svi mi, volim za sebe
da mislim da sam racionalna.

To bi moglo da bude razlog što,
kad sam gledala najranije opise

koje imamo o toj noći,

ono što me je pogodilo
čak i više od onoga što se dogodilo,

je ono što se nije dogodilo.

Muhamed nije sišao lebdeći
sa planine

kao da hoda po vazduhu.

Nije strčao dole vičući:
"Aleluja!"

i "Hvaljen Gospod!".

Nije sijao svetlošću i radošću.

Nije bilo horova anđela,

harmonije sfera, euforije, ekstaze,

nije bilo zlatne aure oko njega,

osećaja savršenosti,
predodređene uloge

božjeg izaslanika.

Nije uradio nijednu od stvari

koje bi lako mogle
da se nazovu pogrešnim

i da se cela priča oceni
kao pobožna legenda.

Potpuno suprotno.

Prema njegovim rečima,

u prvom trenutku je bio ubeđen

da ono što se desilo
ne može biti stvarno.

U najboljem slučaju, mislio je,
to mora da je bila halucinacija

optička ili slušna varka, možda

ili njegov um radi protiv njega.

U najgorem slučaju, posednutost -

obuzeo ga je zao duh,

duh koji je došao da ga obmane,

čak i da iscedi život iz njega.

U stvari bio je toliko siguran
da to može biti samo ludak

posednut zlim duhom,

da kada je video
da je još uvek živ,

njegov prvi impuls je bio
da sam završi posao,

da skoči sa najviše litice

i pobegne od užasa
koji mu se dešavao

tako što će
da okonča sa celim iskustvom.

Čovek koji je bežao
niz planinu te noći

drhtao je, ne od uživanja

nego od jakog, praiskonskog straha.

Bio je obuzet, ne ubeđenjem
već sumnjom.

Ta panična dezorijentacija,

taj raskid sa svim poznatim,

ta zastrašujuća svest o nečemu

izvan ljudske moći poimanja,

može se jedino nazvati
strahopoštovanjem.

To može biti malo teško
da se shvati

pošto koristimo reč "strava"

da opišemo novu aplikaciju
ili zarazni video snimak.

Sa izuzetkom, možda,
jakog zemljotresa,

zaštićeni smo
od stvarnog strahopoštovanja.

Zatvorili smo vrata
i šćućurili se,

ubeđeni da imamo kontrolu

ili barem, nadamo se kontroli.

Dajemo sve od sebe
da ignorišemo činjenicu

da je nemamo uvek

i da ne može sve da se objasni.

Bilo da ste racionalista ili mistik,

bilo da mislite da su reči
koje je Muhamed čuo te noći

došle iz njega ili od spolja,

ono što je jasno je
da ih je on iskusio

i da se to desilo sa snagom
koja bi poljuljala

njegov doživljaj sebe
i njegovog sveta

i transformisala ovog inače
umerenog čoveka

u radikalnog pobornika
socijalne i ekonomske pravde.

Strah je bio jedini zdrav odgovor,

jedini ljudski odgovor.

Suviše ljudski za neke

kao što su konzervativni
muslimanski teolozi, koji kažu

da objašnjenje da je hteo
da izvrši samoubistvo

ne bi trebalo čak ni da se spominje,
uprkos činjenici

da se ona nalazi
u najranijim islamskim biografijama.

Insistiraju da on nije sumnjao

ni u jednom momentu,
a kamoli očajavao.

Zahtevajući savršenstvo,
odbijaju da tolerišu

ljudsku nesavršenost.

A šta je to nesavršeno u sumnji?

Kako sam čitala ta rana objašnjenja,
shvatila sam

da je baš Muhamedova sumnja ono
što mi ga je učinilo interesantnim,

što mi je omogućilo
da ga vidim u celini,

da mu dam integritet realnosti.

I što sam više mislila o tome,

više mi je imalo smisla
da je sumnjao

jer je sumnja neophodna za veru.

Ako ovo deluje
kao iznenađujuća ideja u startu,

uzmite u obzir da je sumnja,
kako je Grejem Grin jednom rekao,

srž stvari.

Ukinite svu sumnju -
i ono što je ostalo nije vera

nego apsolutno,
bezdušno ubeđenje.

Sigurni ste da posedujete Istinu -

neizbežno ponuđenu sa velikim "I" -

i ova sigurnost brzo prelazi

u dogmatizam i pravedništvo,

pri čemu mislim na demonstrativni,
naduveni ponos

u tome da se bude
tako mnogo u pravu,

ukratko - aroganciju fundamentalizma.

To mora da je jedna
od mnogih ironija u istoriji,

da je omiljena fraza
muslimanskih fundamentalista

ista ona koju su nekad koristili
hrišćanski fundamentalisti

poznatiji kao krstaši:

"nevernik" (infidel),
od latinskog naziva za "bez vere".

Dvostruko ironično u ovom slučaju,
jer njihov apsolutizam

je u stvari suprotan veri.

U stvari, oni su nevernici.

Kao i fundamentalisti
svih religioznih boja,

nemaju nikakva pitanja,
samo odgovore.

Našli su savršeni lek za misao

i idealno sklonište
od teških zahteva prave vere.

Ne moraju
da se bore za nju kao Jakov

rvući se kroz noć sa anđelom

ili kao Isus u svojih
40 dana i noći u divljini

ili kao Muhamed,
ne samo te noći na planini,

nego tokom svih godina kao prorok

sa Kuranom koji ga je stalno
ubeđivao da ne očajava

i osuđivao one
koji najglasnije proklamuju

da znaju sve
što treba da se zna

i da su samo oni u pravu.

Pa ipak smo mi, kao velika
i još uvek suviše ćutljiva većina,

prepustili javnu arenu
ovoj ekstremističkoj manjini.

Dozvolili smo da na judaizam
polažu pravo

nasilni mesijanski doseljenici
na Zapadnu obalu,

na hrišćanstvo - homofobični licemeri

i verski fanatici ženomrsci,

na islam - bombaši samoubice.

I dozvolili smo
da nas zaslepi činjenica da,

bez obzira da li tvrde da su hrišćani,

jevreji ili muslimani,

ratoborni ekstremisti
nisu ni jedno od navedenog.

Oni su kult za sebe,
braća po krvi

ogrezli u krvi drugih ljudi.

To nije vera.

To je fanatizam i moramo da prestanemo
da mešamo to dvoje.

Moramo da prepoznamo
da prava vera nema lakih odgovora.

Ona je teška i tvrdoglava.

Uključuje stalnu borbu,

stalno preispitivanje u vezi sa onim
što mislimo da znamo,

rvanje sa problemima i idejama.

Ona ide ruku pod ruku sa sumnjom

u stalnom dijalogu s njom

i ponekad joj svesno prkosi.

Taj svesni prkos je ono
zbog čega ja, kao agnostik,

mogu ipak da verujem.

Verujem, na primer,
da je mir na Bliskom istoku moguć

uprkos nakupljenoj količini dokaza

za suprotno.

Nisam ubeđena u ovo.

Jedva mogu da kažem
da verujem u to.

Mogu samo da imam veru,

da se posvetim toj ideji

i to radim
baš zbog iskušenja

da dignem ruke u rezignaciji

i povučem se u ćutanje.

Jer očajanje je
samoispunjavajuće.

Ako nazovemo nešto nemogućim,

radimo tako da to takvim i učinimo.

Ja, na primer, odbijam da živim tako.

U stvari većina nas odbija,

bilo da smo ateisti ili teisti

ili bilo gde između ili izvan toga

Ono što nas pokreće je to,
da uprkos našim sumnjama

i čak zbog sumnji,

odbijamo nihilizam očajanja.

Insistiramo na veri u budućnost

i veri jednih u druge.

Nazovite to naivnim ako hoćete.

Nazovite ga nemoguće idealističkim
ako morate.

Ali jedno je sigurno:

nazovite ga ljudskim.

Da li je Muhamed mogao toliko radikalno
da promeni svoj svet

bez takve vere, bez odbijanja

da popusti pred arogancijom
slepe sigurnosti?

Mislim da nije.

Posle druženja sa njim kao pisac

poslednjih pet godina,
ne vidim

da bi bio bilo šta drugo
nego krajnje šokiran

ratobornim fundamentalistima
koji daju sebi za pravo da govore

i deluju u njegovo ime na Bliskom istoku
i drugim mestima danas.

Bio bi zaprepašćen
represijom polovine stanovništva

zbog njihovog pola.

Bio bi rastrgnut
gorkom podeljenošću sektaštva.

Nazvao bi terorizam
onim što on jeste,

ne samo kriminalom
već i bestidnom parodijom

svega u šta je on verovao
i za šta se borio.

Rekao bi ono što kaže Kuran:
"Svako ko oduzme jedan život,

oduzima život celog čovečanstva.

Svako ko spasi jedan život,
spasava život celog čovečanstva."

I posvetio bi se potpuno

teškom i trnovitom procesu
pomirenja.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala.
(Aplauz)