Unutar uma bivšeg radikalnog džihadiste | Manvar Ali | TEDxExeter

„Dugo vremena živeo sam za smrt“, kaže Manvar Ali, bivši radikalni džihadista koji je učestvovao u nasilnim, naoružanim kampanjama po Srednjem Istoku i Aziji '80-ih godina. U ovom dirljivom govoru, osvrće se na svoje iskustvo sa radikalizacijom i upućuje snažni, direktni poziv za bilo koga ko je uvučen u islamističke grupe koje tvrde da su nasilje i brutalnost plemeniti i moralni - otpustite bes i mržnju, kaže on, i umesto toga negujte svoje srce tako da vidite dobrotu, lepotu i istinu u drugima.

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Danas stojim pred vama kao čovek
koji živi život u celosti

ovde i sada.

Međutim, dugo vremena,

živeo sam za smrt.

Bio sam mladić koji je verovao

da džihad treba razumeti
jezikom sile i nasilja.

Pokušao sam da ispravim nepravde
kroz snagu i agresiju.

Duboko sam se brinuo zbog patnje drugih

i imao sam snažnu želju da pomognem
i da im donesem olakšanje.

Mislio sam da je nasilni džihad
plemenit, viteški

i najbolji način da se pomogne.

U vreme kada je toliko naših ljudi -

pogotovo mladih -

pod rizikom od radikalizacije

kroz grupe kao što je Al Kaida,

Islamska država i druge,

kada te grupe tvrde

da njihova stravična brutalnost
i nasilje predstavljaju pravi džihad,

želim da kažem da je njihova predstava
o džihadu pogrešna,

potpuno pogrešna,

kao što je bila i moja tada.

Džihad znači težiti ka svom maksimumu.

On podrazumeva
ulaganje truda i spiritualnost,

samopročišćavanje i posvećenost.

Odnosi se na pozitivan preobražaj

kroz učenje, mudrost i podsećanje na boga.

Reč „džihad“ podrazumeva
sva ta značenja ujedno.

Džihad povremeno može
poprimiti oblik borbe,

ali samo ponekad,

pod strogim uslovima,

u okviru pravila i ograničenja.

U islamu,

mora biti više koristi nekog čina
od štete i nedaća koje povlači sa sobom.

Što je još važnije,

stihovi iz Kurana koji su vezani
za džihad ili borbu

ne isključuju stihove
koji govore o opraštanju,

dobročinstvu ili strpljenju.

Međutim, danas smatram
da ne postoje okolnosti na svetu

u kojima je nasilni džihad dopustiv,

jer će dovesti do veće štete.

Međutim, danas je ideja
o džihadu zaplenjena.

Izopačena je tako da označava
nasilnu borbu

gde god muslimani prolaze kroz teškoće

i preokrenuta u terorizam

od strane fašističkih islamista
kao što je Al Kaida,

Islamska država i druge.

Ipak, shvatio sam

da istinski džihad znači
težiti ka maksimumu

da bismo ojačali i oživeli
one osobine koje bog voli:

iskrenost, poverenje,

saosećanje, dobronamernost,

pouzdanost, poštovanje,

istinoljubivost -

ljudske vrednosti koje dele mnogi od nas.

Rođen sam u Bangladešu,

ali sam uglavnom odrastao u Engleskoj.

Išao sam u školu ovde.

Moj otac je bio naučnik

i bili smo u Ujedinjenom Kraljevstvu
preko njegovog rada.

Godine 1971, bili smo u Bangladešu
kada se sve promenilo.

Rat za nezavisnost
se užasno odrazio na nas,

suprotstavljajući porodicu
protiv porodice,

komšiju protiv komšije.

U 12. godini sam doživeo rat,

siromaštvo u svojoj porodici,

smrt 22 rođaka na užasne načine,

kao i ubistvo svog starijeg brata.

Bio sam svedok ubijanja,

životinja koje se hrane
leševima po ulicama,

gladovanja svuda oko mene,

bezobzirnog, stravičnog nasilja -

besmislenog nasilja.

Bio sam mlad,

tinejdžer, fasciniran idejama.

Želeo sam da učim,

ali nisam mogao da idem u školu
tokom četiri godine.

Nakon rata za nezavisnost,

mog oca su smestili u zatvor
na dve i po godine,

a ja sam ga posećivao
u zatvoru svake nedelje

i podučavao sam sebe kod kuće.

Moj otac je pušten na slobodu 1973. godine

i pobegao je u Englesku kao izbeglica,

a mi smo uskoro krenuli za njim.

Imao sam 17 godina.

Ova iskustva su mi pružila

izrazitu svesnost o svirepostima
i nepravdama u svetu.

Imao sam snažnu želju,

veoma žestoku, duboku želju,

da ispravim nepravde
i pomognem žrtvama ugnjetavanja.

Dok sam studirao na fakultetu
u Ujedinjenom Kraljevstvu,

sretao sam druge koji su mi pokazali
kako da kanališem tu želju

i da pomognem kroz svoju religiju.

Bio sam radikalizovan,

dovoljno da smatram nasilje ispravnim,

čak i vrlinom pod određenim okolnostima.

Tako sam se priključio
džihadu u Avganistanu.

Hteo sam da zaštitim
muslimansko stanovništvo Avganistana

od sovjetske vojske.

Mislio sam da je to džihad,

moja sveta dužnost,

koju će bog nagraditi.

Postao sam propovednik.

Bio sam jedan od pionira nasilnog džihada
u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Regrutovao sam,

prikupljao sredstva, obučavao sam.

Pomešao sam pravi džihad
sa ovom izopačenošću

kako su je predstavili
fašistički islamisti -

ti ljudi koji koriste ideju o džihadu

da bi opravdali svoju žudnju za moći,
autoritetom i kontrolom na zemlji,

sa izopačenošću koju danas održavaju
fašističke islamističke grupe

kao što su Al Kaida,
Islamska država i druge.

Tokom perioda od oko 15 godina,

borio sam se na kraće vreme

u Kašmiru i Burmi,

pored Avganistana.

Naš cilj je bio da uklonimo okupatore,

da donesemo olakšanje potlačenim žrtvama

i, naravno, da uspostavimo
Islamsku državu,

kalifat za božju vladavinu.

Radio sam ovo otvoreno.

Nisam prekršio nijedan zakon.

Bio sam ponosan i zahvalan
što sam Britanac -

i još uvek sam.

Nisam gajio nikakvo neprijateljstvo
protiv ove, moje zemlje,

niti mržnju prema nemuslimanima,

i ne gajim ih ni danas.

Za vreme jedne bitke u Avganistanu,

neki muškarci iz Britanije
i ja smo se naročito povezali

sa avganistanskim dečakom od 15 godina,

Abdulahom,

nevinim i simpatičnim detetom
sa puno ljubavi

koje je uvek bilo željno da udovolji.

Bio je siromašan.

Dečaci poput njega su obavljali
fizičke poslove u kampu.

Delovao je sasvim srećno,

ali nisam mogao da se ne zapitam -

mora da je jako nedostajao
svojim roditeljima.

Mora da su maštali
o boljoj budućnosti za njega.

Žrtva okolnosti obuhvaćena ratom

koji su nemilosrdno bacile na njega

okrutne okolnosti tog vremena.

Jednog dana sam podigao
neeksplodiranu granatu u rovu

i položio sam je u improvizovanu
laboratoriju od blata.

Otišao sam u kratki, besmisleni okršaj,

uvek besmislen,

i vratio sam se nekoliko sati kasnije
da bih otkrio da je mrtav.

Pokušao je da izvuče
eksplozive iz te granate.

Eksplodirala je i umro je nasilnom smrću,

tako što ga je raznela na komade

ista naprava koja se kod mene
pokazala kao bezopasna.

Počeo sam da postavljam pitanja.

Kako je njegova smrt poslužila
bilo kojoj svrsi?

Zašto je on umro, a ja sam preživeo?

Nastavio sam dalje.

Borio sam se u Kašmiru.

Takođe sam regrutovao za Filipine,

Bosnu i Čečeniju.

Pitanja je bilo sve više.

Kasnije, u Burmi,

naišao sam na ratnike Rohindža

koji jedva da su bili tinejdžeri,

rođeni i odgajani u džungli,

noseći mitraljeze i minobacače.

Upoznao sam dva trinaestogodišnjaka
sa finim manirima i nežnim glasovima.

Gledajući me,

molili su me da ih odvedem u Englesku.

Jednostavno su želeli da idu u školu;

to je bio njihov san.

Moja porodica -

moja deca istog uzrasta,

živela su kod kuće
u Ujedinjenom Kraljevstvu,

išla u školu

i vodila bezbedan život.

Nisam mogao da se ne zapitam

koliko mora da su ti dečaci
međusobno razgovarali

o svojim snovima o takvom životu.

Žrtve okolnosti,

ova dva dečaka

koja spavaju na gruboj zemlji,
gledaju u zvezde,

cinično eksploatisani od svojih lidera

zarad njihove lične pohlepe
za slavom i moći.

Uskoro sam prisustvovao kada su se dečaci
poput njih ubijali međusobno

u konfliktima suprotstavljenih grupa.

Svuda je bilo isto -

u Avganistanu, Kašmiru, Burmi,

Filipinima, Čečeniji -

sitni gospodari rata su navodili
mlade i ranjive da ubijaju jedni druge

u ime džihada.

Muslimani protiv muslimana.

Nisu štitili nikoga
od napadača ili okupatora,

niti su donosili olakšanje potlačenima.

Deca su iskorišćavana,

cinično izrabljivana;

ljudi su umirali u konfliktima

koje sam podržavao u ime džihada.

To se i dalje danas nastavlja.

Shvativiši da je nasilni džihad

u kome sam bio uključen u inostranstvu

bio toliko drugačiji -

takav jaz između onoga što sam doživeo

i što sam smatrao da je sveta dužnost -

morao sam da se osvrnem
na svoje aktivnosti

ovde, u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Morao sam da razmotrim svoje propovedanje,

regrutovanje, prikupljanje sredstava,

obučavanje,

ali najvažnije, radikalizaciju -

slanje mladih ljudi da se bore i umiru

kao što sam činio -

sve potpuno pogrešno.

Uključio sam se u nasilni džihad
sredinom '80-ih godina

počevši od Avganistana.

Kada sam završio, bila je 2000. godina.

Potpuno sam bio unesen u njega.

Svuda oko mene
ljudi su podržavali, aplaudirali,

čak i slavili ono što smo činili
u njihovo ime.

Međutim, onda kada sam spoznao
da treba da izađem,

potpuno razbijenih iluzija 2000. godine,

15 godina je prošlo.

Dakle, šta krene naopako?

Bili smo tako zauzeti govoreći o vrlini

i bili smo zaslepljeni ciljem.

Nismo dali sebi priliku
da razvijemo čestitu ličnost.

Govorili smo sebi
da se borimo za ugnjetavane,

ali to su bili ratovi
koji se nisu mogli izvojevati.

Postali smo upravo oruđe
kroz koje je dolazilo do više smrti,

saučesnici u izazivanju dalje bede

zarad sebične koristi okrutne nekolicine.

Tako sam vremenom,

nakon vrlo dužeg vremena,

otvorio oči.

Postepeno sam se osmelio

da se suočim sa istinom,

da razmislim,

da se suočim sa teškim pitanjima.

Stupio sam u kontakt sa svojom dušom.

Šta sam naučio?

Da ljudi koji se angažuju
u nasilnom džihadu,

ti ljudi koje privlači
takva vrsta ekstremizma,

nisu toliko drugačiji od bilo koga drugog.

Ipak, verujem da se takvi ljudi
mogu promeniti.

Mogu da povrate svoje srce i oporave ga

ispunivši ga ljudskim vrednostima

koje isceljuju.

Kada ignorišemo stvarnost,

otkrijemo da prihvatamo šta nam se kaže
bez kritičkog osvrtanja.

Ignorišemo darove i prilike
koje bi mnogi od nas cenili

čak i samo na jedan trenutak u životu.

Angažovao sam se u akcijama
za koje sam smatrao da su ispravne.

Međutim, sada počinjem da preispitujem
kako sam znao ono što sam znao.

Beskrajno sam govorio drugima
da prihvate istinu,

ali nisam uspeo da dam sumnji
mesto koje joj s pravom pripada.

Ovo ubeđenje da se ljudi mogu promeniti
ukorenjeno je u mom iskustvu,

mom sopstvenom putovanju.

Kroz mnogo čitanja,

kroz razmišljanje,

duboko razmatranje, samosaznavanje,

otkrio sam,

shvatio sam da je islamistički svet
nas i njih lažan i nepravedan.

Kroz razmatranje neizvesnosti
u svemu tome što smo tvrdili

da su neprikosnovene istine,

neosporne istine,

razvio sam prefinjenije razumevanje.

Shvatio sam da u svetu
prepunom odstupanja i protivrečnosti,

budalasti propovednici,

samo budalasti propovednici
kakav sam i ja nekad bio,

ne vide paradoks u mitovima
i izmišljotinama koje koriste

da bi tvrdili autentičnost.

Stoga sam razumeo
presudan značaj samosaznavanja,

političke svesnosti

i nužnosti za dubokim
i širokim razumevanjem

naše posvećenosti i akcija,

načina na koji utiču na druge.

Moja današnja molba za sve,

naročito one koji iskreno veruju
u islamistički džihadizam -

odbacite dogmatski autoritet;

otpustite bes, mržnju i nasilje;

naučite da ispravite nepravde

bez ikakvog pokušaja da opravdate surovo,
nepravedno i uzaludno ponašanje.

Umesto toga, stvorite nekoliko lepih
i korisnih stvari koje će nas nadživeti.

Pristupite svetu i životu

sa ljubavlju.

Naučite da razvijate

ili negujete svoje srce

tako da vidi dobrotu, lepotu i istinu
u drugima i u svetu.

Na taj način zaista pridajemo
više značaja sebi,

jedni drugima,

svojim zajednicama,

i, što se mene tiče, bogu.

To je džihad,

moj pravi džihad.

Hvala.

(Aplauz)