Univerzalna naprava za anesteziju | Erika Frenkel | TEDxMidAtlantic

Šta ako ste na operaciji i nestane struje? Nema svetla, nema kiseonika - i vaša anestezija prestane da radi. To se stalno dešava u bolnicama širom sveta i pretvara rutinske postupke u tragedije. Erika Frenkel predstavlja jedno rešenje - univerzalnu napravu za anesteziju.

Moram da pričam s njim,

treba mi jedna od tih flaša
za moj stan u Park Sloupu.

Hvala što ste me pozvali.

Danas ću vam pričati

o dizajnu tehnologije u medicini
za okruženja sa manjkom resursa.

Za neke zemlje koje je Arun pokazao,
koje su tamne na toj mapi.

U ovim zemljama proučavam
sisteme zdravstva.

Jedna od velikih rupa u zdravstvu,

skoro svuda,

je pristup bezbednim operacijama.

Jedno od većih uskih grla
koje smo pronašli

i koje na neki način
isprva onemogućava pristup

i bezbednost operacija koje se dešavaju

je anestezija.

Zapravo to je model za koji očekujemo
da funkcioniše

kod davanja anestezije

u ovim okruženjima.

Ovde imamo prizor koji biste videli

u bilo kojoj operacionoj sali u SAD
ili nekoj drugoj razvijenoj zemlji.

U pozadini se nalazi

veoma sofisticirana naprava za anesteziju.

Ova naprava može

da omogući operacije i spasi živote

jer je smišljena

za ovo okruženje.

Kako bi radila, ovoj napravi je potreban
određen broj stvari

koje ova bolnica može da ponudi.

Potreban joj je veoma obučen anesteziolog

sa godinama iskustva
sa kompleksnim napravama

da pomogne sa praćenjem protoka gasa

i da pacijente drži bezbednim
i pod anestezijom

kroz tok operacije.

To je prefinjena naprava
koju pokreću kompjuterski algoritmi

i potrebna joj je posebna nega
kako bi funkcionisala,

i lako će se kvariti.

A kada se pokvari, potreban je
tim biomedicinskih inženjera

koji razumeju njene pojedinosti,

koji mogu da je poprave, pronađu delove

i omoguće joj da nastavi
da spašava živote.

To je prilično skupa naprava.

Potrebna joj je bolnica

čiji budžet može da dozvoli jednu napravu

koja košta od 50 do 100 000 dolara.

Ono što je možda najočiglednije

i možda najbitnije -

i put do koncepata o kojima smo slušali

na neki način ovo ilustruje -

potrebna joj je infrastruktura

koja može da doprema neprekidan izvor

struje, kompresovanog kiseonika

i drugih medicinskih zaliha

koje su toliko bitne
za funkcionisanje ove naprave.

Drugim rečima, ovoj napravi
je potrebno puno toga

što ova bolnica ne može da ponudi.

Ovo je snabdevanje strujom

za bolnicu u zabačenom delu Malavija.

U ovoj bolnici

postoji jedna osoba
kvalifikovana za davanje anestezije

i kvalifikovana je

jer ima 12, možda 18 meseci

obuke za anesteziju.

U bolnici i u celom okrugu

nema nijednog biomedicinskog inženjera.

Kada se ova naprava pokvari -

naprave sa kojima rade se kvare -

moraju da pokušaju da to reše,
ali to je većinom kraj priče.

Ove naprave idu na poslovičnu deponiju.

A cena naprave koju sam spomenula

mogla bi da predstavlja
četvrtinu ili trećinu

godišnjeg budžeta za operacije

za ovu bolnicu.

Konačno, mislim da možete videti
da infrastruktura nije veoma jaka.

Bolnica je povezana
na veoma slabu energetsku mrežu

koja često nije u funkciji.

Tako da cela bolnica veoma često

radi samo na generatoru.

Kao što možete zamisliti,
generator se kvari

i nestane mu goriva.

I Svetska banka vidi ovo

i procenjuje da bolnica u ovom okruženju,
u zemlji sa malim primanjima,

može da ima i do 18 nestanaka struje

svakog meseca.

Slično tome, zalihe
kompresovanog kiseonika i druge

su zaista luksuz i često ih nema

mesecima ili čak godinu dana.

Možda izgleda ludo,
ali model koji imamo sada

uzima te naprave

koje su smišljene za prvo okruženje
koje sam vam pokazala

i onda ih donira ili prodaje

bolnicama u ovom okruženju.

To nije samo neodgovarajuće

nego i veoma opasno.

Jedan od naših partnera
iz Džons Hopkinsa

je posmatrao operacije u Sijera Leoneu

pre oko godinu dana.

Prva operacija tog dana
je bila akušerski slučaj.

Došla je žena kojoj je hitno
bio potreban carski rez

kako bi se spasio život nje
i njenog deteta.

Sve je počelo prilično uspešno.

Pozvan je hirurg i dezinfikovao je ruke.

Medicinska sestra je bila tu.

Brzo joj je dala anesteziju

i to je bilo bitno
zbog hitnosti situacije.

Sve je počelo dobro

dok nije nestalo struje.

I sada, usred operacije

hirurg se bori s vremenom
da završi sa operacijom,

što može da uradi - ima naglavnu lampu.

Ali medicinska sestra bukvalno

trči po zamračenoj operacionoj sali

i pokušava da pronađe
bilo šta da pacijentu da anesteziju,

kako bi pacijent ostao u snu.

Jer njena naprava ne radi
kada nema struje.

I sada ova rutinska operacija
koju je verovatno mnogo vas iskusilo

i čiji su drugi ljudi proizvod,

postaje tragedija.

Ono što je frustrirajuće je to
što ovo nije pojedinačan događaj,

ovo se dešava širom dela sveta u razvoju.

35 miliona operacija
se započinje svake godine

bez bezbedne anestezije.

Moj kolega, dr Pol Fenton,

je živeo u ovoj stvarnosti.

On je bio šef anesteziologije

u pripravničkoj bolnici u Malaviju.

Svakog dana išao je na posao

u operacionoj sali poput ove,

pokušavajući da da anesteziju
i nauči druge kako da to urade

koristeći istu opremu

koja je postala toliko nepouzdana,
i iskreno opasna,

u ovoj bolnici.

I nakon bezbroj operacija

i kao što možete zamisliti,
neopisive tragedije,

samo je rekao: "To je to.
Gotov sam. Bilo je dosta.

Mora da postoji nešto bolje."

Prošetao je hodnikom

do mesta gde bacaju
sve te mašine koje crknu -

mislim da je to naučni izraz -

i počeo je da čačka po njima.

Uzeo je jedan deo odavde,
jedan odande,

i pokušao da smisli napravu

koja bi radila u situacijama
sa kojima se suočavao.

Smislio je ovo,

prototip Univerzalne
naprave za anesteziju,

naprave koja bi radila

i pružala pacijentima anesteziju

bez obzira na okolnosti u bolnici.

Evo je kod kuće

u istoj toj bolnici, u daljem stepenu
razvoja, 12 godina kasnije,

u radu sa pacijentima,
od pedijatrije do gerijatrije.

Dozvolite da vam pokažem
kako radi ova naprava.

Opa!

Evo je.

Kada imate struju,

sve u ovoj napravi počinje u osnovi.

Postoji ugrađeni
koncentrator kiseonika dole.

Dosad ste čuli već nekoliko puta
da pominjem kiseonik.

U principu, da biste dali anesteziju,

želite najčistiji mogući kiseonik,

jer ćete u nekom trenutku
da ga razblažite gasom.

Mešavina koju udiše pacijent

mora da bude najmanje
određeni procenat kiseonika

ili može postati opasna.

Ali kada ovde imate struju,

koncentrator kiseonika uzima
vazduh iz prostorije.

Znamo da je ovaj vazduh
veličanstveno besplatan,

ima ga puno,

i već se sastoji od 21% kiseonika.

Sve što ovaj koncentrator radi je
da uzima taj vazduh, filtrira ga,

i šalje čist kiseonik od 95%

gore i preko ovoga

gde ga meša sa anestetičkim agensom.

Pre nego što ta mešavina

dopre do pluća pacijenta,

proći će ovuda -

ne možete to videti,
ali tu je senzor kiseonika -

to će se očitati na ovom ekranu,

procenat kiseonika koji se doprema.

Ako nemate struje,

ili ne daj bože struja nestane
u sred operacije,

ova naprava se automatski prebacuje,

bez ijednog dodira,

na korišćenje vazduha iz prostorije
kroz ovaj ulaz.

Sve ostalo je isto.

Jedina razlika je to što sada

radite samo sa kiseonikom od 21%.

To je bila opasna igra pogađanja,

jer ste mogli da znate da ste dali
premalo kiseonika

jedino kada se desi nešto loše.

Ali smo ovde stavili dugotrajnu
rezervnu bateriju.

To je jedini deo
koji ima rezervnu bateriju.

Ali ovo snabdevaču daje kontrolu,

bez obzira da li ima ili nema struje,

jer može da podesi tok

na osnovu procenta kiseonika
koji vidi da daje svom pacijentu.

U oba slučaja,

bez obzira da li imate struje ili ne,

ponekad je pacijentu potrebna pomoć
oko disanja.

To je stvarnost anestezije -
pluća mogu biti paralizovana.

I upravo smo dodali ove ručne mehove.

Viđali smo operacije od 3 ili 4 sata

gde su pacijentima davali
vazduh preko ovoga.

Tako da je to jednostavna naprava.

Stresem se na reč "prosta" -

jednostavna je.

I to je po dizajnu.

I ne morate biti

visoko obučen, stručan anesteziolog
da biste je koristili,

što je dobro jer se u ovim bolnicama
u ruralnim krajevima

ne može videti taj nivo obuke.

Takođe je dizajnirana za okruženje
u kom će se koristiti.

Ovo je neverovatno izdržljiva naprava.

Mora da se odupre

vrelini i habanju koje se dešavaju

u bolnicama u ovim ruralnim krajevima.

Tako da se neće lako pokvariti,

ali ako se to desi, bukvalno
svaki delić ove naprave

može da se izvadi i zameni

sa običnim ključem i šrafcigerom.

I konačno, jeftina je.

Ova naprava košta

osminu sume

klasičnih naprava
koje sam vam ranije pokazala.

Drugim rečima, ovo što imamo ovde

je naprava koja može
omogućiti operacije i spašavati živote

jer je smišljena za svoje okruženje,

baš kao prva mašina koju sam vam pokazala.

Ali nećemo se ovde zaustaviti.

Da li radi?

Da li je ovo dizajn
koji će raditi na svom mestu?

Do sada smo videli dobre rezultate.

Nalazi se u 13 bolnica u 4 zemlje,

i od 2010,

izvršili smo preko 2000 operacija

bez klinički štetnih događaja.

Tako da smo uzbuđeni.

Ovo zaista izgleda kao jeftino,
skalabilno rešenje

za problem koji je stvarno sveprisutan.

Ali opet želimo da se postaramo

da je ovo najefektivnija
i najbezbednija naprava

koja se može staviti u bolnice.

Zbog toga smoi pokrenuli
nekoliko partnerstava

za NVO i univerzitetima

da bismo skupili podatke
o korisničkom interfejsu,

o tipovima operacija za koje je pogodna

i o načinima na koje možemo
unaprediti samu napravu.

Jedno od tih partnerstava

je sa Džons Hopkinsom odavde iz Baltimora.

U Baltimoru imaju sjajnu laboratoriju
za simulaciju anestezije.

Uzimamo ovu napravu

i simuliramo neke od kriza
u operacionoj sali

sa kojim se može susresti ta naprava

u nekoj od bolnica za koju je namenjena,

i u zatvorenom, bezbednom okruženju,

procenjujemo njenu efektivnost.

Onda možemo uporediti
rezultate iz tog istražiivanja

sa stvarnim iskustvom

jer stavljamo dve naprave u bolnice

sa kojima Džons Hopkins
radi u Sijera Leoneu,

uključujući i onu gde se desio
onaj hitni carski rez.

Puno sam pričala o anesteziji,
imam običaj da radim to.

Mislim da je neverovatno očaravajuća

i bitna komponenta zdravlja.

I zaista se čini nebitnom,
nikada ne razmišljamo o njoj

kao što je rečeno kad su me predstavljali,

sve dok ne možemo da je dobijemo.

i onda postane faktor odluke.

Ko će se operisati, a ko ne?

Ko će se bezbedno operisati, a ko ne?

Ali znate, to je samo jedan
od mnogih načina

kako dizajn, odgovarajući dizajn,

može da ima uticaj na ishode u zdravstvu.

Kada bi više ljudi iz sektora zdravstva

zaista radilo na nekim od ovih izazova
u zemljama sa malim primanjima

i započelo proces dizajniranja,

njihova potraga za rešenjem,

van te poslovične zatvorene kutije

i unutar bolnice -

drugim rečima, kada bismo dizajnirali

za okruženje koje postoji
u toliko delova sveta,

umesto za ono za koje želimo da postoji -

možda bismo spasili puno života.

Puno vam hvala.

(Aplauz)