Био сам у заточеништву 317 дана. Ево о чему сам размишљао...
-
0:01 - 0:04Не могу да их заборавим.
-
0:04 - 0:08Звали су се Аслан, Алик, Андреј,
-
0:08 - 0:12Фернанда, Фред, Галина, Гунилд,
-
0:13 - 0:18Ханс, Ингеборг, Мати, Наталија,
-
0:18 - 0:23Нанси, Шерил, Усман, Зарема,
-
0:23 - 0:25а листа је још дужа.
-
0:26 - 0:30За многе су се њихово постојање,
њихова хуманост -
0:30 - 0:32свели на статистику,
-
0:33 - 0:37хладно забележени
као „безбедносни инциденти”. -
0:37 - 0:39За мене, они су били колеге
-
0:39 - 0:43које су припадале
заједници хуманитарних радника -
0:43 - 0:45која је покушавала да утеши
-
0:45 - 0:50жртве рата у Чеченији деведесетих година.
-
0:50 - 0:54Припадали су медицинским сестрама,
логистичарима, стручњацима за склоништа, -
0:54 - 0:57правницима, преводиоцима,
-
0:57 - 1:00а због те своје службе су убијени,
-
1:01 - 1:03њихове породице су разорене,
-
1:03 - 1:06а њихове приче махом заборављене.
-
1:07 - 1:10Нико никада није осуђен за ове злочине.
-
1:11 - 1:13Не могу да их заборавим.
-
1:13 - 1:15Некако живе у мени,
-
1:15 - 1:18а успомене на њих
дају ми сврху сваког дана. -
1:18 - 1:23Међутим, они запоседају
и мрачну улицу мога ума. -
1:23 - 1:25Као хуманитарни радници,
-
1:25 - 1:28одабрали су да буду на страни жртве,
-
1:28 - 1:32да обезбеђују помоћ, утеху, заштиту,
-
1:33 - 1:36али када је њима требала заштита,
-
1:36 - 1:37није је било.
-
1:38 - 1:41Када видите наслове
у својим новинама ових дана -
1:41 - 1:44са ратом у Ираку или у Сирији -
-
1:44 - 1:48киднапован хуманитарни радник,
талац погубљен - -
1:48 - 1:50ко су они били?
-
1:50 - 1:52Зашто су били тамо?
-
1:52 - 1:54Шта их је мотивисало?
-
1:54 - 1:58Како смо постали тако равнодушни
према овим злочинима? -
1:58 - 2:01Због овога сам данас овде са вама.
-
2:01 - 2:03Треба да нађемо боље начине
да их запамтимо. -
2:05 - 2:11Треба и да објаснимо кључне вредности
којима су посветили свој живот. -
2:11 - 2:13Треба и да захтевамо правду.
-
2:16 - 2:18Када сам ’96. године послат
-
2:18 - 2:22од стране високог комесара за избеглице
Уједињених Нација на северни Кавказ, -
2:22 - 2:24знао сам за неке од ризика.
-
2:24 - 2:26Петоро колега је убијено,
-
2:26 - 2:28троје је било озбиљно рањено,
-
2:28 - 2:30седморо је већ киднаповано.
-
2:30 - 2:32Тако, били смо опрезни.
-
2:32 - 2:36Користили смо оклопна возила,
возила мамце, -
2:36 - 2:39мењали обрасце путовања,
мењали боравишта – -
2:39 - 2:42све врсте безбедносних мера.
-
2:43 - 2:50Ипак, једне хладне зимске вечери
јануара '98. године, дошао је мој ред. -
2:50 - 2:53Када сам ушао у свој стан
у Владикавказу са чуваром, -
2:53 - 2:55опколили су нас наоружани људи.
-
2:57 - 2:58Напали су чувара, бацили га на под,
-
2:58 - 3:02испребијали су га испред мене,
-
3:02 - 3:04везали га, одвукли.
-
3:06 - 3:10Мени су ставили лисице, повез,
и натерали ме да клечим, -
3:10 - 3:14док је пригушивач пиштоља
био на мом врату. -
3:14 - 3:16Када вам се тако нешто деси,
-
3:16 - 3:19нема времена за размишљање,
нема времена за молитву. -
3:20 - 3:22Мој мозак је радио аутоматски,
-
3:22 - 3:27брзо премотавајући
живот који сам оставио иза себе. -
3:27 - 3:30Требало ми је
неколико дугих минута да схватим -
3:30 - 3:33да ти маскирани људи
нису ту да би ме убили, -
3:33 - 3:37већ да је неко, негде,
издао наређење за моју отмицу. -
3:39 - 3:43Онда је процес дехуманизације
започео тог дана. -
3:43 - 3:47Нисам био ништа више од обичне робе.
-
3:49 - 3:51Обично не причам о овоме,
-
3:51 - 3:56али желим да мало поделим са вама
неке од ових 317 дана заробљеништва. -
3:57 - 4:00Држали су ме у подземној ћелији,
-
4:00 - 4:02у потпуној тами,
-
4:02 - 4:05током 23 часа и 45 минута свакодневно,
-
4:05 - 4:09а затим су чувари долазили,
обично двојица. -
4:09 - 4:11Доносили су парче хлеба,
-
4:11 - 4:14тањир супе и свећу.
-
4:15 - 4:19Та свећа би горела 15 минута,
-
4:19 - 4:2315 минута драгоценог светла,
-
4:23 - 4:27а затим би је однели,
а ја бих се вратио тами. -
4:29 - 4:32Био сам везан металним каблом за кревет.
-
4:32 - 4:36Могао сам да начиним
само четири мала корака. -
4:37 - 4:39Стално сам сањао о петом.
-
4:41 - 4:45Није било ТВ-а, радија, новина,
никога са ким бих причао. -
4:45 - 4:49Нисам имао пешкир, сапун, тоалет папир;
-
4:49 - 4:55само две металне кофе, отворене -
једну за воду, другу за отпад. -
4:58 - 5:00Можете ли да замислите
да имитација погубљења -
5:00 - 5:03може да буде разбибрига за чуваре
-
5:03 - 5:05када су садистички расположени,
-
5:05 - 5:09или им је једноставно досадно
или су пијани? -
5:10 - 5:12Сламају ме веома полако.
-
5:13 - 5:18Изолација и тама
посебно су тешке за описивање. -
5:18 - 5:20Како описујете ништа?
-
5:20 - 5:23Не постоје речи за дубине
усамљености до које сам стигао -
5:23 - 5:28на тој танкој граничној линији
између разума и лудила. -
5:30 - 5:35У тами, понекад бих играо
замишљену игру дама. -
5:35 - 5:38Започео бих црном фигуром,
-
5:38 - 5:39играо белом,
-
5:39 - 5:42натраг на црну, покушавајући
да преварим другу страну. -
5:43 - 5:46Не играм више игру дама.
-
5:47 - 5:53Мучиле су ме мисли
о породици и колеги, чувару Едику. -
5:53 - 5:56Нисам знао шта се десило са њим.
-
5:56 - 5:58Покушавао сам да не размишљам.
-
5:58 - 6:00Покушавао сам да испуним време
-
6:00 - 6:04бављењем физичким вежбама
на лицу места. -
6:04 - 6:08Покушавао сам да се молим,
покушавао сам различите игре памћења. -
6:09 - 6:13Међутим, тама ствара слике и мисли
које нису нормалне. -
6:13 - 6:20Један део мозга жели да се одупрете,
да вичете, да плачете, -
6:20 - 6:23а други део мозга наређује вам да ућутите
-
6:23 - 6:26и једноставно прођете кроз то.
-
6:26 - 6:30То је стална унутрашња расправа;
нема никога да пресуди. -
6:31 - 6:36Једном је чувар дошао до мене,
веома агресивно, и рекао ми: -
6:36 - 6:40„Данас ћеш клечати
и молити за своју храну.” -
6:40 - 6:44Нисам био расположен, па сам га увредио.
-
6:44 - 6:47Опсовао сам му мајку, претке.
-
6:47 - 6:52Последица је била блага -
бацио је храну у мој отпад. -
6:52 - 6:55Сутрадан се вратио са истим захтевом.
-
6:55 - 6:57Добио је исти одговор,
-
6:57 - 7:00који је имао исто за последицу.
-
7:02 - 7:05Четири дана касније, тело је пуно бола.
-
7:05 - 7:10Нисам знао да глад може болети толико
када имате тако мало. -
7:10 - 7:13Тако, када су чувари сишли,
-
7:16 - 7:18клекнуо сам.
-
7:19 - 7:22Молио сам за храну.
-
7:22 - 7:27Предаја је била мој једини начин
да преживим до следеће свеће. -
7:30 - 7:31После моје отмице,
-
7:31 - 7:34пребачен сам
из северне Осетије у Чеченију, -
7:34 - 7:39три дана спорог путовања
у пртљажницима различитих аутомобила, -
7:39 - 7:41а по доласку, испитивао ме је
-
7:41 - 7:45током 11 дана момак под именом Руслан.
-
7:45 - 7:46Рутина је увек била иста.
-
7:46 - 7:49Нешто више светла; 45 минута.
-
7:49 - 7:51Сишао би у подрум,
-
7:51 - 7:53затражио од чувара да ме вежу за столицу,
-
7:53 - 7:56а затим би пустио гласно музику.
-
7:57 - 8:00Затим би почео да извикује питања.
-
8:00 - 8:02Вриштао би. Тукао би ме.
-
8:02 - 8:04Поштедећу вас детаља.
-
8:04 - 8:07Било је пуно питања која нисам разумео,
-
8:07 - 8:11али било је и оних
која нисам желео да разумем. -
8:12 - 8:16Дужина испитивања била је једнака
дужини трајања касете - -
8:16 - 8:2015 песама, 45 минута.
-
8:20 - 8:22Увек бих чезнуо за последњом песмом.
-
8:23 - 8:26Једнога дана, једне ноћи у подруму,
не знам шта је то било, -
8:26 - 8:29чуо сам да дете плаче изнад моје главе,
-
8:29 - 8:32дечак, стар можда две или три године.
-
8:32 - 8:35Кораци, забуна, људи трче.
-
8:37 - 8:40Када је Руслан дошао дан после тога,
-
8:40 - 8:42пре него што ми је поставио прво питање,
-
8:42 - 8:46питао сам га: „Како ти је син данас?
Да ли се осећа боље?” -
8:46 - 8:48Руслан је био изненађен.
-
8:48 - 8:51Био је бесан што су чувари допустили
да се начују неки детаљи -
8:51 - 8:54о његовом приватном животу.
-
8:54 - 8:59Наставио сам да причам о НВО-има
који набављају лекове за локалне клинике -
8:59 - 9:02које могу помоћи његовом сину
да се боље осећа. -
9:02 - 9:06Причали смо о образовању,
причали смо о породицама. -
9:06 - 9:08Причао ми је о својој деци.
-
9:08 - 9:10Причао сам му о својим ћеркама.
-
9:10 - 9:13Затим је причао о оружју, колима, женама,
-
9:13 - 9:17и морао сам да причам
о оружју, колима, женама. -
9:18 - 9:21Причали смо до последње песме на касети.
-
9:22 - 9:27Руслан је био најбруталнији човек
ког сам икада упознао. -
9:27 - 9:30Није ме више дотакао.
-
9:30 - 9:33Није ми више постављао никаква питања.
-
9:33 - 9:36Нисам више био роба.
-
9:37 - 9:41После два дана,
пребачен сам на друго место. -
9:42 - 9:47Тамо ми је пришао чувар -
веома близу - прилично неуобичајено - -
9:47 - 9:49и веома благим гласом рекао:
-
9:50 - 9:52„Хтео бих да ти се захвалим
-
9:52 - 9:57за помоћ коју је твоја организација
обезбедила за моју породицу -
9:57 - 10:00када смо пребегли близу Дагестана.”
-
10:02 - 10:05Шта сам уопште могао да одговорим?
-
10:06 - 10:11Било ми је толико болно.
Као нож заривен у стомак. -
10:11 - 10:14Требале су ми недеље размишљања
да разумем -
10:14 - 10:17добре разлоге које смо имали
да помогнемо тој породици -
10:17 - 10:20и плаћенику који је постао.
-
10:20 - 10:22Био је млад, стидљив.
-
10:22 - 10:24Никада му нисам видео лице.
-
10:24 - 10:27Вероватно није мислио ништа лоше,
-
10:27 - 10:30али у ових 15 секунди
-
10:30 - 10:33натерао ме је да доведем у питање
све што смо радили, -
10:33 - 10:35све жртве.
-
10:36 - 10:39Натерао ме је размишљам
и о томе како нас виде. -
10:39 - 10:42До тада сам претпостављао
да су знали зашто смо овде -
10:42 - 10:44и шта радимо.
-
10:45 - 10:48Ово се не може претпостављати.
-
10:48 - 10:52Па, објашњење зашто ово радимо није лако,
-
10:52 - 10:55чак и када објашњавамо најближим рођацима.
-
10:55 - 10:58Нисмо савршени, нисмо супериорни,
-
10:58 - 11:01нисмо најбоља светска ватрогасна служба,
-
11:01 - 11:03нисмо суперхероји,
-
11:03 - 11:05не заустављамо ратове,
-
11:05 - 11:10знамо да хуманитарна акција
није замена за политичка решења. -
11:10 - 11:14Ипак, радимо ово
зато што је сваки живот важан. -
11:14 - 11:17Некада је то једина ствар коју промените –
-
11:17 - 11:20појединац, једна породица,
мала група појединаца - -
11:20 - 11:22и то нешто значи.
-
11:22 - 11:25Када се деси цунами, земљотрес или тајфун,
-
11:25 - 11:29видите тимове за спашавање
који долазе са различитих страна света, -
11:29 - 11:32тражећи преживеле недељама.
-
11:32 - 11:35Зашто? Нико то не преиспитује.
-
11:35 - 11:37Сваки живот је важан
-
11:37 - 11:41или сваки живот би требало да је важан.
-
11:41 - 11:44Ово је исто за нас
када помажемо избеглицама, -
11:44 - 11:49интерно расељеним лицима због сукоба,
или особама без држављанства. -
11:50 - 11:51Знам многе људе који се,
-
11:51 - 11:54када се сусретну са превеликом патњом,
-
11:54 - 11:58осете беспомоћно и стану код тога.
-
11:58 - 12:02То је штета зато што постоји
толико много начина за пружање помоћи. -
12:02 - 12:03Ми не стајемо код тог осећаја.
-
12:03 - 12:07Покушавамо да урадимо било шта
да бисмо обезбедили неку помоћ, -
12:07 - 12:09заштиту, утеху.
-
12:09 - 12:11Морамо.
-
12:11 - 12:13Не можемо другачије.
-
12:13 - 12:17То је оно што нас чини,
не знам, једноставно људима. -
12:19 - 12:22Ово је моја слика на дан мог ослобађања.
-
12:22 - 12:24Месецима након ослобађања,
-
12:24 - 12:27срео сам се
са тадашњим француским премијером. -
12:27 - 12:29Друга ствар коју ми је рекао је:
-
12:29 - 12:32„Твој одлазак на северни Кавказ
био је потпуно неодговорно понашање. -
12:32 - 12:36Не знаш колико си нам проблема створио.”
-
12:38 - 12:40Био је то кратак састанак.
-
12:40 - 12:42(Смех)
-
12:43 - 12:47Мислим да је помагање људима
који су у опасности одговорно понашање. -
12:47 - 12:52У том рату, који нико озбиљно
није желео да заустави, -
12:52 - 12:54а постоји много таквих данас,
-
12:54 - 12:58пружање неке помоћи
угроженим људима и нешто заштите -
12:58 - 13:00није био само хумани чин;
-
13:00 - 13:03заиста је значило људима.
-
13:03 - 13:06Зашто то није могао да разуме?
-
13:07 - 13:08Имамо одговорност да покушамо.
-
13:08 - 13:13Чули сте за тај концепт –
одговорност да заштитите. -
13:13 - 13:17Резултати могу зависити
од различитих параметара. -
13:17 - 13:20Можемо чак и да не успемо,
али постоји и нешто горе од неуспеха - -
13:20 - 13:23да не покушамо иако можемо.
-
13:24 - 13:29Па, ако се нађете у томе,
ако се пријавите за овакву врсту посла, -
13:29 - 13:33ваш живот ће бити пун радости и туге
-
13:33 - 13:35зато што постоји много људи
којима не можемо помоћи, -
13:35 - 13:40које не можемо заштитити,
које нисмо спасили. -
13:40 - 13:42Зовем их својим духовима,
-
13:42 - 13:45а кроз блиско сведочење о њиховој патњи,
-
13:45 - 13:49преузимате делић те патње на себе.
-
13:50 - 13:52Многи млади хуманитарни радници
-
13:52 - 13:55пролазе кроз своје прво искуство
са пуно горчине. -
13:55 - 13:58Бачени су у ситуацију у којој су сведоци,
-
13:58 - 14:01али су немоћни
да донесу било какву промену. -
14:01 - 14:04Морају да науче да је прихвате
-
14:04 - 14:07и постепено претворе ово
у позитивну енергију. -
14:07 - 14:08То је тешко.
-
14:08 - 14:11Многи не успеју у томе,
-
14:11 - 14:15али за оне којима ово успе, не постоји
ниједан други посао сличан овоме. -
14:15 - 14:19Можете да видите разлику
коју доносите свакодневно. -
14:20 - 14:23Хуманитарни радници знају
за ризик који преузимају -
14:23 - 14:27на подручјима сукоба
или постконфликтним подручјима, -
14:28 - 14:35а ипак, наш живот, посао
постаје повећана животна претња, -
14:35 - 14:38а наши животи као светиња бледе.
-
14:39 - 14:42Знате ли да се од почетка миленијума
-
14:42 - 14:46утростручио број напада
на хуманитарне раднике? -
14:47 - 14:50Постигнут је нови рекорд 2013. године:
-
14:51 - 14:54155 колега је убијено,
-
14:54 - 14:58171 озбиљно повређено,
-
14:58 - 15:00134 отето.
-
15:01 - 15:04Толико много разорених живота.
-
15:05 - 15:10До почетка грађанског рата
у Сомалији касних осамдесетих, -
15:11 - 15:14хуманитарни радници су понекада били жртве
-
15:14 - 15:16онога што називамо колатералном штетом,
-
15:16 - 15:20али у већини случајева
нису били мета ових напада. -
15:20 - 15:22Ово се променило.
-
15:22 - 15:23Погледајте ову слику.
-
15:23 - 15:26Багдад, августа 2003. године:
-
15:26 - 15:2924 колега је убијено.
-
15:29 - 15:33Прошли су дани када би нас
плава застава УН-а или Црвеног крста -
15:33 - 15:36аутоматски заштитиле.
-
15:36 - 15:39Криминалне групе и неке политичке групе
-
15:39 - 15:42надоградиле су се са свих страна
у протеклих 20 година, -
15:42 - 15:45и створиле су овакве хибриде
-
15:45 - 15:48са којима немамо начин
остваривања комуникације. -
15:48 - 15:54Хуманитарни принципи су тестирани,
довођени у питање и често игнорисани, -
15:54 - 15:58али оно што је можда још важније –
напустили смо потрагу за правдом. -
15:58 - 16:02Чини се да не постоје никакве последице
-
16:02 - 16:05за нападе на хуманитарне раднике.
-
16:05 - 16:09После мог ослобађања, речено ми је
да не тражим никакав облик правде. -
16:09 - 16:13Никакво добро то неће донети;
тако ми је речено. -
16:13 - 16:17Уз то, довешћеш у опасност
животе својих колега. -
16:18 - 16:20Требало је да прођу године да бих видео
-
16:20 - 16:25да је троје људи повезаних
са мојом отмицом осуђено, -
16:26 - 16:28али је ово био изузетак.
-
16:28 - 16:32Није било правде
за било ког хуманитарног радника -
16:32 - 16:37убијеног или отетог у Чеченији
између '95. и '99. године, -
16:37 - 16:39а исто се дешава широм света.
-
16:41 - 16:43Ово је неприхватљиво.
-
16:43 - 16:44Не постоји изговор за то.
-
16:44 - 16:50Напади на хуманитарне раднике
су ратни злочини у интернационалном праву. -
16:50 - 16:52Ови злочини не смеју проћи некажњено.
-
16:52 - 16:55Морамо да станемо на крај
овом циклусу некажњавања. -
16:55 - 16:59Морамо да сматрамо
да су напади на хуманитарне раднике -
16:59 - 17:02напади на само човечанство.
-
17:02 - 17:05То ме чини ужасно бесним.
-
17:06 - 17:11Знам да имам много среће у поређењу
са избеглицама у чијем интересу радим. -
17:12 - 17:16Не знам како је видети
да је читав мој град уништен. -
17:16 - 17:20Не знам како је видети
да су моји рођаци убијени испред мене. -
17:20 - 17:24Не знам како је изгубити
заштиту сопствене земље. -
17:24 - 17:28Знам и да имам пуно среће
у поређењу са другим таоцима. -
17:28 - 17:35Четири дана пре мог коначног ослобађања,
четворо талаца је обезглављено -
17:35 - 17:39на неколико километара удаљености
од места где сам држан у заробљеништву. -
17:39 - 17:40Зашто баш они?
-
17:41 - 17:44Зашто сам ја овде данас?
-
17:45 - 17:47Нема једноставног одговора.
-
17:49 - 17:52Примљен сам уз пуно подршке
коју сам добио од својих рођака, -
17:52 - 17:56колега, пријатеља, људи које нисам знао.
-
17:56 - 17:59Помогли су ми током година
да изађем из таме. -
18:00 - 18:03Не уживају сви исту пажњу.
-
18:04 - 18:08Колико је мојих колега
после трауматичног инцидента -
18:08 - 18:10одузело сопствени живот?
-
18:11 - 18:15Могу да избројим девет
које сам лично познавао. -
18:15 - 18:19Колико је мојих колега
прошло кроз тежак развод -
18:19 - 18:21после трауматичног искуства
-
18:21 - 18:26јер нису ништа више могли
да објасне свом супружнику? -
18:26 - 18:29То сам престао да бројим.
-
18:29 - 18:32Постоји цена за ову врсту живота.
-
18:32 - 18:37У Русији, сви ратни споменици
имају овај дивни натпис на врху. -
18:37 - 18:40Он каже (на руском):
-
18:41 - 18:44„Нико није заборављен,
ништа није заборављено.” -
18:45 - 18:49Не заборављам своје изгубљене колеге.
-
18:49 - 18:51Ништа не могу да заборавим.
-
18:51 - 18:54Позивам вас да запамтите
њихову посвећеност -
18:54 - 19:00и захтевате да хуманитарни радници
широм света буду боље заштићени. -
19:00 - 19:06Не треба да пустимо да се светло наде
које су донели угаси. -
19:06 - 19:10После мог тешког искуства,
много ме је колега питало: -
19:10 - 19:12„Зашто настављаш?
Зашто радиш овај посао? -
19:12 - 19:15Зашто мораш да му се вратиш?”
-
19:15 - 19:18Мој одговор је био врло једноставан:
-
19:18 - 19:21„Да сам одустао,
-
19:21 - 19:25то би значило
да су моји киднапери победили. -
19:25 - 19:27Узели би ми душу
-
19:27 - 19:28и хуманост.”
-
19:29 - 19:30Хвала вам.
-
19:30 - 19:33(Аплауз)
- Title:
- Био сам у заточеништву 317 дана. Ево о чему сам размишљао...
- Speaker:
- Винсент Кошетел (Vincent Cochetel)
- Description:
-
Винсент Кошетел држан је у заточеништву 317 дана 1998. године, док је радио за Високи комесаријат за избеглице у Чеченији. По први пут, присећа се свог искуства - од тога како је живети у мрачној, подземној одаји, бити привезан ланцима за кревет, до неочекиваног разговора који је водио са својим тамничарима. Поетично и моћно објашњава зашто наставља са својим послом до данашњег дана. Од 2000. године, напади на хуманитарне раднике су се утростручили и он се пита шта тај пораст може сигнализирати свету.
- Video Language:
- English
- Team:
- closed TED
- Project:
- TEDTalks
- Duration:
- 19:47
Ivana Korom approved Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Krivokuća accepted Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… | ||
Ivana Krivokuća edited Serbian subtitles for I was held hostage for 317 days. Here's what I thought about… |